Norin dnevnik: Za one koji poslove završavaju whatsappom…
Navikla sam na to da kakvu god glupost da napravim, na kafi ću uvekdobiti saosećanje. Ili moj viber počne da gori koliko se moje prijateljice trude da me razuvere… Iako, teme sa kojima se suočavamo su do sad već predvidljive.Posao, umor, koji frajer, godišnji odmor, sve podvučeno refrenom: unesite svoj pin, unesite svoj pin… Onda je pre par nedelja na red odjednom došlo telefoniranje. Telefoniranje gde nekome pomažete da dobije posao. I kao što pretpostavljate, nisam se proslavila.
Bila sam u teretani, na leptir mašini. Vežbala sam leđne mišiće taman toliko da budu lepo izvajani, a ne prenaglašeni. Do tog stepena znanja dođete ako ste uporni u teretani. Onda je zazvonio telefon. Mama. Da li bih mogla da telefoniram svom prijatelju da malo pogura slučaj Bambi?Bambi – svako u životu ima po jednu Bambi, to je onaj slučaj,onaj splet okolnosti zbog kojih i kamen plače. – Zovem odmah – rekla sam. Iako Bambiispunjava sve uslove iz konkursa, stvar se nije smela prepustiti slučaju.
Malo kasnije (taj isti dan)nailazim na zid. Zurimu telefon, situacija u kojoj treba da nazovemnekoga (čak i kad je taj neko moj prijatelj) i direktno tražim tu vrstu usluge prevazilazi moju zonu komfora, a moja zona komfora je… kabina za presvlačenje u Zari. Šta uopšte ja,osobavična sportovima današnjice kao što su pronalaženje jeftinih letova za Berlin, pronalaženje vintage kožnih jaknii četanje na Instagramu sa@micymacyo najboljim delima Paola Sorentina može da ponudi ljudskom biću u pravoj nevolji?
Whatsapp. Takva osobamože da ponudi slanje whatsappa (uz izgovor da je to isto kao i zvanje). Da, znam. Whatsapp u kojem goruću situaciju potanko objasnim, ali u kojem se iizvinim zbog „smaranja“ (kao da slanje poruke samo po sebi nije već dovoljno nenametljivo).
Na što moj prijatelj (i samwhatsapp ličnost) odgovara da će se založiti i da šansa definitivno postoji, itu priča staje. Sretna javljam Bambi – ispunila sam misiju! Ishod će, vrlo je moguće, biti pozitivan!
„Prijatelju“ jošjednom u toku sledećihmesec dana dobacujem njeno ime (kroz poruku,ofkors) jerkonkurs kasni i treba da ga podsetim… I onda mi prošlog ponedeljka stiže vest kojaeskplodira. Vest bomba. Akcija nije uspela… Moj drug je u potpunosti zaboravio na moju molbu…nije primljena…
To što cela stvar nije dosegla razmere ljudske katastrofe dugujem Danki, srednjovečnojženi koja preko dana radi na zelenoj pijaciKelenić (kao prodavačica), a večeri krati gledajući „Fazilet i njene kćeri“, a pogotovo voli lik Sinana. Vidite, ona poznaje nekog tamo ko bi mogao pomoći. Pa uzimatelefon i zove.
Tako to radi generacija koja je stvari naučila izgovarati, ona, moji roditelji, obitelj Korleone (Kum I, II). Za moju generaciju nisam sigurna, ali sam sigurna da oni koji su izmislili WhatsApp nisu to učinili s namerom da skrivamo svoje nedoraslosti iza njega.
Ako baš sve što treba da kažemo, kažemowhatsappom, zakržljaćemo.
– Nemoj da si tako stroga – oglasile su se prijateljice na Viberu (Al, ozbiljno, ponekad pomislim da zbog socijalnih platformi mislimo da je život kao neka video igrica).
– Mislim da niste svesne ozbiljnosti situacije – odgovaram. Ako sledeći put napravim ovakav kiks, neću moći da se podnesem.
– Nećeš, naučila si lekciju.
Jesam li? Videćemo.