FARMA: Zašto se ŽENE SVAĐAJU, a muškarci druže?
Sigurno je da nema kolektiva u kome student psihologije ne bi mogao da napiše diplomski rad, a kad su žitelji najpoznatije srpske farme u pitanju, ima materijala i za doktorsku disertaciju…
Sigurno je da nema kolektiva u kome student psihologije ne bi mogao da napiše diplomski rad, a kad su žitelji najpoznatije srpske farme u pitanju, ima materijala i za doktorsku disertaciju. Doduše, i na tolikim drugim mestima sevaju varnice, buja sujeta, prave se klanovi, ali na „Farmi“ su kamere, pa se sve to vidi u gro planu. Gledajući kako među „farmerkama“ gotovo stalno „leti perje“, poželeli smo da od psihologa saznamo – zašto je tako, pa smo pitali Sanju Bratinu iz „Psiholoških prostora“.
Zašto u kolektivu, koji živi pod istim uslovima, muškarci normalno funkcionišu, a među ženama non stop lete varnice? Da li je to posledica „ženske i muške prirode“ ili nečeg drugog?
Kolektiv živi pod istim uslovima, ali na iste uslove ljudi različito reaguju. Muškarcima su, sve do pre par dana, bili namenjeni „tipično“ muški poslovi, a ženama „ženski“, što na određeni način podrazumeva i podelu moći. Žene u kući nisu navikle da budu „timski“ igrači, nisu naučene da funkcionišu upućene jedna na drugu, neprekidno procenjuju ko je i koliko uradio, dok su zavist i ljubomora očigledni. One su u privatnim životima samostalne, nezavisne i naučene da se bore samo za sebe. Za razliku od njih, muškarci su timski igrači i – šta god u sebi mislili jedni o drugima – oni misle i timski, razumeju ko se u čemu snalazi i ne pokazuju ljutnju nad ograničenjima nečijih sposobnosti, iskustva ili znanja.
Da li je konstantan „rat“ između Maje i Cakane posledica razlika u vaspitanju, godinama, želje da budu u centru pažnje ili nečeg sasvim drugog? Da li se može očekivati smirivanje ili razbuktavanje „žarišta“?
Konstantan rat izmedju Maje i Cakane jeste posledica razlike u godinama, kao i razlike u poimanju toga kako se valja ponašati. Međutim, u središtu sukoba je zapravo njihova međusobna sličnost, težnja obe da nametnu svoja pravila ponašanja i navika da – ukoliko im to ne pođe za rukom – ljutnjom i inatom „isteruju“ pravdu. Previše su zaokupljene jedna drugom i u toj borbi moći preozbiljno shvataju jedna drugu, iako se silno upinju da objasne kako ne mare za ono što ona druga govori ili čini. Obe imaju puno životne energije i kapaciteta da okupe i privuku ljude, što se vidi kroz podele „ženskog“ klana i podeljene stavove gledalaca. Stalo im je da dokažu svoju „ispravnost“ i ne mare za posledice. Na kraju, svaka sebi nanosi najviše neprijatnosti i štete „podgrevajući“ svoju uvređenost i ljutnju, tako da je smirivanje sukoba malo verovatno. Ako se na površini stvari donekle izglade, suštinski nema mnogo prostora za pravo pomirenje i prepoznavanje sličnosti.
Zašto Marinu, koja je samo godinu dana mlađa od Cakane, a isto je godište kao i Viktorija, muškarci doživljavaju kao poželjnu ženu, a njih dve niko na farmi ne posmatra na taj način?
Što se tiče „rejtinga“ ženstvenosti na farmi, iznenađuje koliko se osobe istih godina različito doživljavaju. Marina, koja je sličnih godina sa Cakanom i Viktorijom, a starija od Cece ili Bebi, doživljava se kao ženstvena i očigledno je da njeno prisustvo prija muškarcima na farmi. Ona ih ne vaspitava za razliku od pomenutih žena, koje svojim konstatnim nezadovljstvom i pridikama pokušavaju da nametnu svoju volju, kao da su muškarci deca a ne odrasli ljudi. Njih to ne čini decom, ali njih čini starijima. Marina nije opterećena svojim izgledom, deluje kao osoba koja ume da uživa u jednostavnim stvarima, spremna je da podeli nežniji, ženstveniji deo svoje prirode i ne insistira na svojoj „moći“. Ume da se nasmeje, da ulije optimizam i podrži pogledom i dodirom. Ne insistira na svojoj harizmatičnosti i ponaša se u skladu sa sobom i svojim godinama. Ultimat ženstveno, dobro bi bilo učiti od nje. Kada na sve dodam i ljubomoru žena koja potiče još iz davnih dana njihove mladosti, očigledno je da je prisutna sa razlogom. Ona ume sa muškarcima i uživa u njihovom društvu. Za njene vršnjakinje (pa i one mlađe) to se ne može reći ili bar primetiti.
Tekst: Brankica Treskavica