„Hotel Mama“ – kako je to vratiti se u roditeljski dom u 30-ima?
I dok su razlozi za duži život s roditeljima (ili povratak njima) različiti, kao što su na primer finansijska kriza i siromaštvo, ne možemo ne spomenuti kako je kod nekih prisutan i slučaj odbijanja prihvatanja odgovornosti za svoj život. Na tu temu porazgovarala sam sa tri osobe koje imaju 30+ i trenutno žive s roditeljima… pitanje je zašto i do kad?
Foto: Buro 24/7
„Mogu ti samo reći da je pomalo zastrašujuća spoznaja kada shvatiš da sve stvari koje poseduješ stanu u jednu malu sobu“ kratko i jasno mi je dala do znanja pre kojih mesec dana prijateljica Tamara (31) koja se silom prilika morala vratiti u roditeljski dom. Na moje pitanje kakav joj je osećaj sada biti ponovo kod kuće, u svojoj bivšoj sobi i živeti s roditeljima i njihovom mačkom rekla je: „Ne znam šta bih ti rekla osim da se osećam već pomalo depresivno, stalno sebi nešto kao predbacujem i shvatam da to nije dobro baš za moju psihu i celokupnu situaciju i moj trenutni habitat. Radim na tome da nam bude svima okej tako kako je, znam da ni mojim roditeljima nije svejedno na neki način jer sam se vratila i narušila njihov neki ritam, ali to oni naravno, nikada neće reći niti to pokazuju. No evo, svakodnevno pokušavam rešiti tu situaciju i vratiti se svom normalnom životu koji je sada na zaustavnoj traci. U suštini imam veliki pritisak, ali ne od roditelja, nego od same sebe“.
Naime, Tamara je pre kojih sedam godina dobila posao kao novinarka u jednom online mediju. Sa vremenom je bila unapređena što je automatski podrazumevalo i veću platu, bolje uslove, nakon čega je pričekala još malo da se cela stvar uhoda te je odlučila odseliti se od roditelja i iznajmiti stan. Kaže kako je tada živela za taj trenutak, da se osamostali jer smatra da je to normalno, potrebno i prirodno, ali da se ipak nije nadala ovakvom razvoju situacije – prilično negativnom scenariju na koji nije bila spremna.
„Dogodilo se to da su plate počele kasniti po nekoliko dana, onda je to već bilo mesec dana i na kraju je došlo do toga da su nam plate počele stizati par meseci kasnije. Više nisam znala ni za koji mesec dobijam platu. Praktično su nam plaćali kad su mogli, a bilo je i da sam bez plate bila po tri meseca. Užas! U tom periodu su mi roditelji dosta pomagali, oko osnovnih potreba i stanarine pa bih im ja vraćala kako sam mogla, no ubrzo sam shvatila kako sam apsolutno nemoćna i da to nema više smisla. Baš je bilo mrcvarenje. Plate su u jednom trenu samo prestale stizati uz naravno, pusta obećanja kako će platiti sutra, pa sutra i taj sutra još uvek nije stigao. Trenutno sam nezaposlena i u aktivnoj potrazi za poslom.“ detaljno mi je ispričala nezadovoljna Tamara koja se jednostavno nije mogla boriti s time, kao ni njene kolege sa posla ili uticati nekako na bezizlaznu situaciju.
Ističe i kako se pritom previše zadužila kako bi se pokrila tih nekoliko meseci uz nadu da će se nešto ipak promeniti, ali da joj je jedini logičan scenario na kraju bio vratiti se roditeljima dok se ne dogodi nešto novo, bolje. Ovakav samostalni život, bez posla i honorara jednostavno nije mogla priuštiti. Sve što sam joj imala reći na to da je utešim jeste da je sjajno što ima roditelje koji su joj spremni pomoći na bilo koji način, primiti natrag u svoj/njihov dom i osigurati joj sve potrebno dok se ne snađe, a sigurna sam da hoće.
No, u celoj ovoj priči, jasno vam je da Tamara nije jedina, odnosno da Tamara nije jedino tzv. bumerang dete – odrasla osoba koja je bila prisiljena nakon samostalnog života vratiti se roditeljima.
Kliknite na sledeću stranicu…
Foto: Cover Images
„Radim, primam platu, imam auto, super uslove na poslu za koji verujem da je relativno siguran i živim sa roditeljima još uvek. Doduše, živimo u kući gde sam ja u prizemlju napravila svoj mali dom, ali tehnički živim s roditeljima i super mi je tako. Delimo režije, puno uštedim, a ponekad i odnesem mami veš da mi opere, ispegla i redovno na ručak (smeh), nema šanse da se odselim, ovo je kao raj ovde. Imam sreću da moji roditelji poštuju moju privatnost, kao i ja njihovu, a i jako dobro funkcionišemo, teško da bih se mogla svega toga odreći, iako imam već 32 godine (smeh). Ali, ne razmišljam o tome tako, mislim da će se to dogoditi nekako spontano, kad se upustim u neku ozbiljniju vezu na primer (smeh)“, odgovorila mi je Ivana na moje pitanje kako to da još uvek živi s roditeljima kada ima sve uslove za samostalan život za koje bi neki dali sve na svetu.
Moj treći sagovornik recimo ne može zamisliti scenario koji je Ivani san snova. Naime, on se našao u sličnoj situaciji kao i moja prva sagovornica Tamara. Nakon gubitka posla, odnosno raspada firme u kojoj je radio vratio se kući. Kaže kako mu je to bilo prilično stresno, poražavajuće i kao da ga je neko unazadio i vratio 20 koraka unatrag. „Trenutno se osećam kao da moj život ne ide nikuda i kao da zaostajem za drugima. Aktivno tražim posao, ali ništa se baš previše ne događa po tom pitanju. Uz sve to, po cele dane sam s roditeljima o kojima praktično opet zavisim. Nađe se tu neki honorarni posao, ali sve skupa nedovoljno da odem od kuće. Već sam počeo razmišljati da se zaputim u inostranstvo u potrazi za poslom, ne bih bio ni prvi ni poslednji. Čak sam i spustio kriterije, nisam više ni izbirljiv.“ započinje svoju priču Tomislav koji ima 30 godina i koji je inače diplomirani ekonomista sa nizom dodatnih položenih edukacija i znanja.
Pročitajte i…Kako se nosite sa razočaranjima?
„Najgori mi je osećaj u celoj toj priči što „moraš“ napraviti sve što roditelji od tebe traže zato što im ne plaćaš „zakup“. Mislim nisu mi to nikada rekli, čak niti indirektno, ali tako se osećam nekako, ta neka griža savesti mi je prisutna stalno. Nešto u smislu kao nisam samostalan i upotrebljavam tuđe stvari, ako me razumeš? Vratio sam se u onaj period kada ne mogu raditi što želim i kada želim, a mislio sam da sam to životno poglavlje završio i odradio. Nema žurki, hodanja okolo bez odeće, a roditelji kao roditelji, uvek žele znati gde si bio i šta si radio. I ono nasmješnije u svemu, stalno me ispituju gde idem i sa kim idem, a da ne kažem da me mama uvek ko’ u dobra stara vremena čeka do rano ujutru dok se iz izlaska ne vratim kući. Vrhunac „poniženja“ je što mi daju nedeljni džeparac…“ opisuje mi Tomislav svoju trenutnu situaciju te mi iskreno govori kako mu je nekako najgori trenutak kada se nađe u situaciji kada u društvu mora reći na glas kako se morao vratiti kući, da nema posao i vrhunac svega – da ponovno živi sa roditeljima jer trenutno nije bilo bolje i prihvatljivije opcije za njega.
Iiako je u poslednjih deset godina itekako primetan trend rasta stope onih koji su se morali vratiti roditeljima, što potvrđuju i moja dva od tri sagovornika sa vrlo sličnim, bezizlaznim situacijama koje će verujem ipak uskoro okrenuti u svoju korist, na tom polju je potrebno svakodnevno marljivo raditi, insistirati i biti uporan, tačnije biti spreman na sve jer neizvesnost nikada nije bila prisutnija. Iako možda ne bismo trebali generalizovati jer razlozi su razni kada je u pitanju život s roditeljima, kao i odlazak pa povratak, činjenica je da su želja za osamostaljenjem kao i realizacija itekako preko potrebni jer svi bismo u jednom trenutku trebali odrasti i biti odgovorni sami za sebe, svoj život, bez da smo pritome ikome „teret“ – osim sami sebi.
Zapratite nas na društvenim mrežama Facebook, Instagram, Youtube i pridružite nam se na Viber public chatu.