Categories Inspiracija

“Hotel Mama” – kako je to vratiti se u roditeljski dom u 30-ima?

I dok su razlozi za duži život s roditeljima (ili povratak njima) različiti, kao što su na primer finansijska kriza i siromaštvo, ne možemo ne spomenuti kako je kod nekih prisutan i slučaj odbijanja prihvatanja odgovornosti za svoj život. Na tu temu porazgovarala sam sa tri osobe koje imaju 30+ i trenutno žive s roditeljima… pitanje je zašto i do kad?

Foto: Buro 24/7

“Mogu ti samo reći da je pomalo zastrašujuća spoznaja kada shvatiš da sve stvari koje poseduješ stanu u jednu malu sobu” kratko i jasno mi je dala do znanja pre kojih mesec dana prijateljica Tamara (31) koja se silom prilika morala vratiti u roditeljski dom. Na moje pitanje kakav joj je osećaj sada biti ponovo kod kuće, u svojoj bivšoj sobi i živeti s roditeljima i njihovom mačkom rekla je: “Ne znam šta bih ti rekla osim da se osećam već pomalo depresivno, stalno sebi nešto kao predbacujem i shvatam da to nije dobro baš za moju psihu i celokupnu situaciju i moj trenutni habitat. Radim na tome da nam bude svima okej tako kako je, znam da ni mojim roditeljima nije svejedno na neki način jer sam se vratila i narušila njihov neki ritam, ali to oni naravno, nikada neće reći niti to pokazuju. No evo, svakodnevno pokušavam rešiti tu situaciju i vratiti se svom normalnom životu koji je sada na zaustavnoj traci. U suštini imam veliki pritisak, ali ne od roditelja, nego od same sebe”.

Naime, Tamara je pre kojih sedam godina dobila posao kao novinarka u jednom online mediju. Sa vremenom je bila unapređena što je automatski podrazumevalo i veću platu, bolje uslove, nakon čega je pričekala još malo da se cela stvar uhoda te je odlučila odseliti se od roditelja i iznajmiti stan. Kaže kako je tada živela za taj trenutak, da se osamostali jer smatra da je to normalno, potrebno i prirodno, ali da se ipak nije nadala ovakvom razvoju situacije – prilično negativnom scenariju na koji nije bila spremna.

“Dogodilo se to da su plate počele kasniti po nekoliko dana, onda je to već bilo mesec dana i na kraju je došlo do toga da su nam plate počele stizati par meseci kasnije. Više nisam znala ni za koji mesec dobijam platu. Praktično su nam plaćali kad su mogli, a bilo je i da sam bez plate bila po tri meseca. Užas! U tom periodu su mi roditelji dosta pomagali, oko osnovnih potreba i stanarine pa bih im ja vraćala kako sam mogla, no ubrzo sam shvatila kako sam apsolutno nemoćna i da to nema više smisla. Baš je bilo mrcvarenje. Plate su u jednom trenu samo prestale stizati uz naravno, pusta obećanja kako će platiti sutra, pa sutra i taj sutra još uvek nije stigao. Trenutno sam nezaposlena i u aktivnoj potrazi za poslom.” detaljno mi je ispričala nezadovoljna Tamara koja se jednostavno nije mogla boriti s time, kao ni njene kolege sa posla ili uticati nekako na bezizlaznu situaciju.

Ističe i kako se pritom previše zadužila kako bi se pokrila tih nekoliko meseci uz nadu da će se nešto ipak promeniti, ali da joj je jedini logičan scenario na kraju bio vratiti se roditeljima dok se ne dogodi nešto novo, bolje. Ovakav samostalni život, bez posla i honorara jednostavno nije mogla priuštiti. Sve što sam joj imala reći na to da je utešim jeste da je sjajno što ima roditelje koji su joj spremni pomoći na bilo koji način, primiti natrag u svoj/njihov dom i osigurati joj sve potrebno dok se ne snađe, a sigurna sam da hoće.

No, u celoj ovoj priči, jasno vam je da Tamara nije jedina, odnosno da Tamara nije jedino tzv. bumerang dete – odrasla osoba koja je bila prisiljena nakon samostalnog života vratiti se  roditeljima.

Kliknite na sledeću stranicu…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA