Irena je rešila da testira sebe i upustila se u avanturu kanjona Nevidio

Pišući o putovanju u Crnu Goru, rekla sam da ćemo priču “kako sam prošla kroz kanjon Nevidio” čuti od Irene Stolić, koja je zajedno sa “još jednom Irenom” vodila našu medijsko-turističku grupu. Posebno je zanimljivo što ona nije devojka za koju se može reći da je sportski tip, a na samom početku puta nije delovalo da će krenuti u kanjon.

Priredila: Brankica Treskavica

Foto: Privatna arhiva

■ Šta je odlučilo da kažeš – idem?
To putovanje je organizovala Nacionalna turistička organizacija CG u saradnji sa Ambasadom Crne Gore u Beogradu. Od nas dve, koje smo bile vođe puta, očekivalo se da izbliza upoznamo i tu atrakciju Crne Gore. Bila sam prestravljena, ali i čvrsto rešena da testiram sebe. Nisam se pokajala, iako sam nekoliko puta bila na ivici suza. Hrabrila sam se mišlju da ne postoji prepreka koju neću moći da prevaziđem, ako ova ekspedicija bude uspešna. Sada, ponosno, svima govorim da je prolazak kanjonom Nevidio jedan od najuzbudljivijih događaja u mom životu.

Foto: Privatna arhiva

■ Šta je bilo najteže?
Klaustrofobična sam, a bilo je nekoliko prolaza kroz uske stene. Da bi prošli kroz njih morali smo da telo i glavu držimo pod određenim uglom. Čuvena je stena koju vodiči zovu “rupa”, niz koju smo se spuštali sa podignutim rukama, jer je preuska. Jedan vodič nas je spuštao, a drugi prihvatao za noge. Jeziv je bio i prelazak preko stabla, od jedne do druge stene, a da bih se spustila sa nekih stena visila sam na konopcu. Međutim, nisam se bojala, jer su nam hrabri i snažni vodiči ulili ogromno poverenje. Jendostavno, osećala sam da će momci iz agencije “Explorer”, Batika, Neđo i Kićo  naći rešenje šta god da se desi, a Milan Obrenović Kićo – koji je bio “zadužen” za mene – ni na sekund me nije gubio iz vida.

Foto: Privatna arhiva

■ Koji su, još, momenti bili ključni?
Prvih 500 metara kanjona su takvi da u svakom trenutku možeš da se vratiš. Videvši kako se vraća mladić, koji je fizički izgledao vrlo spremno, pitala sam se – šta ja ovde tražim, ali nastavila sam. Kada dođeš do stene koja je visoka otprilike šest metara, kažu ti – ako skočiš, nema nazad, a ja nikada nisam skočila u vodu. Tada sam osetila najveći strah, ali se istovremeno javila misao – ja to mogu! Jedini čovek koji je uspeo da kanjon pređe unazad, jeste Vladan zvani Batika. Kako – samo on zna☺ Strašan je i skok sa dvanaest metara, pred koji vas upozore da morate biti vrlo precizni, jer su okolo stene. Prilikom skoka, najvažnije je da ne razmišljaš mnogo, jer možeš da se “blokiraš”. Samo stisneš zube, koncentrišeš se na ono što kažu i – skok!

■ Kada ste izašli iz kanjona, šalili ste se da ćete ubuduće vreme deliniti na ono pre Nevidia i posle.
To je istina… Stekla sam novu vrstu samopouzdanja, koja je možda zaslužna za to što su mi se nakon Nevidia desile neke lepe stvari. Zanimljivo je da u kanjonu svi svakodnevni problemi deluju tako mali i nekako dragi, da želiš da im se vratiš. Ali, kada prevaziđeš sve prepreke i izađeš iz kanjona, poželiš da sve to ponovo proživiš