Iz ugla Žikice Miloševića: 10 najjačih utisaka sa festivala Cinema City
Evo slegli su se posle 24h i utisci sa festivala Cinema City 8. Radikalno različit od svih prethodnih, sa novom lokacijom, protutnjao je kroz Novi Sad furiozno i premestio centar zbivanja na zaboravljene obale Dunava gde se rađa nova kreativna četvrt. Evo najjačih utisaka sa 8. po redu Cinema Cityja, krajnje subjektivno, kao i uvek.
Foto: PR
1. NOVA LOKACIJA
Odatle i moramo početi, od nove lokacije. Cinema City se preselio u Limanski park i tzv. kinesku četvrt. (Kinesku? Kad sam 2009. godine prvi put čuo za izraz Kineska četvrt bio sam krajnje zbunjen, jer se nisam sećao nikakvih Kineza koji su zbijeni živeli u Novom Sadu, niti zmajeva za Kinesku Novu godinu. Ispostavilo se da su napuštene fabrike pored Dunava dobile to ime, koje mi je i dalje smejuljivo, ali drago.) Odličan izbor! Bio sam skeptičan. Svi smo bili skeptični. Zar nije Cinema City „ceo grad je bioskop“ i tome slično? Pa, izgleda da može da funkcioniše i sa ovim drastičnim zaokretom. Sada je dobio nekako „egzitovski“ šmek. Jedna velika žurka. Narukvice. Ograđeni prostor. Ništa nije besplatno, ali vala nije ni skupo. Svi na istom mestu. Odlično. Samo napred. Volim kad mi neko promeni mišljenje, naročito kad je neutemeljeno.
Ostatak teksta pročitajte na sledećim stranama.
Foto: PR
2. PANAMA
Ne znam šta se desilo na premijeri Paname, u ponedeljak, ali neću ni da razmišljam. Dobro je što je bilo sluha da se u subotu ponovi projekcija na istom mestu za sve one koji su 5 dana pre toga ostali ispred u potpuno fanatičnom pokušaju da uđu (šalili smo se da izgledamo kao Grci pred bankama i bankomatima!). Panama, koja celo svoje pomalo apsurdno ime (zapravo, genijalno pogođeno, objasniću kasnije) razrešava u poslednjih nekoliko minuta, nije bezveze srpski film koji je posle godina i godina u takmičarskoj konkurenciji festivala u Kanu. U svakom slučaju, publika je bila krajnje polarizovana posle filma. Neki su zanemeli. Neki su stidljivo i zbunjeno aplaudirali. Neki su bili oduševljeni. Devojka pored mene (koju nisam znao) je ocenila film jednim zbunjenim zacepljivanjem opcije „1“. Ja sam iscakljenih očiju zacepio „5“. Van „Fabrike“ se rasprava nastavila. Jedan prijatelj je rekao da je sve glupo i nerealno. Drugarica je rekla da joj zvuči nemoguće i da su „svi kreteni i da je sreća što se nije našla ni u jednom junaku, jer svi kojima se film svideo očigledno su se našli u nekom od junaka“. OK, ja sam se našao u jednom od junaka. U glavnom. Zapravo, koliko bipolarnih i polubipolarnih osoba znate? Koliko ljudi znate koje ste voleli a nisu bile to što ste mislili? Koliko njih ima strašnu tajnu? Lagani krešendo od opuštene varijante „ja sam frajer koji je našao neku-tamo-malu-ej-mala-nemoj-da-se-ložiš“ do paranoje da si sve vreme zaljubljen u nekog ko se lažno predstavlja. Zapravo, najveća tragedija ovog mučnog filma (erotske drame?) je taj što su obe osobe u „Maji Jovanović“ istinite. I ona romantična koja plače i zaklinje se na monogamiju i ona koju samo naslućujemo, mračna. Koliko je ljudi samo ovo doživelo, a niko se nije setio da napravi ovakav film? Bilo je samo pitanje dana! Zaključak #1: Ovaj film transcendira granice i mogao je biti snimljen u bilo kojoj zemlji na bilo kom jeziku. Nije nužno vezan za Srbiju, što je pravo osveženje. Može da bude i u Helsinkiju. Zaključak #2: Kada voliš, koga ti stvarno voliš? Imaš li ti pojma ko je to? I na kraju, savršeno je što film nema rešenja. I sama reč „Panama“ misteriozno odzvanja kao neka-tamo-Nedođija o kojoj ništa ne znamo. Dođu, naprave dar-mar, odu. Ljudi koje volimo. Ko su oni? Ne znamo, a pitanje je da li i oni sami znaju.
Foto: PrintScreen
3. KRATKA KOŽICA
Kada je glavni junak filma neka vrsta mešavine mladog Vudija Alena i mladog Roberta Beninjija, onda već sve obećava u najavi. Opet polarizacija: muškarcima je film jasan: opet paranoja glavnog junaka koji pokušava da bude „frajer“ iako ima fimozu i mora da se obreže pre nego što uđe u seksualne odnose, a pokušava da to nikome ne kaže, ni devojkama ni roditeljima. Fejkovanje „da je sve u redu“ dovodi ga u niz neprijatnih situacija u kojima on povređuje devojke koje ga vole, u kojima povređuje svoje prijatelje, roditelje, i ulutimativno, povređuje samog sebe. U ovom poslednjem smislu, scena u kojoj Edoardo vodi ljubav sa mrtvom hobotnicom je epski tragična koliko je i smešna. (Nije da bi vođenje ljubavi sa živom hobotnicom bio išta prihvatljivije samo zato što nije povrh svega i nekrofilija. Vođenje ljubavi? Ljubav? Sa hobotnicom? OK, zaboravimo na semantiku. To je vrh očaja. Dno.) I na kraju, Edoardo postaje muškarac. Odlučuje se za mali i kratki bol koji će mu dozvoliti da posle toga bude „normalan“. Bolje užasan kraj nego užasi bez kraja. Bolje kratak i jak bol nego beskonačan bol zbog izbegavanja bola. (Nego, baš i Grci izglasali „oxi“, a? Izgleda da su i oni sazreli, kao i Edoardo u filmu. Prolongirani bol i nemoć su najjadniji.) Zaključak: polna raznolikost doživljaja – moja drugarica tvrdi da je Edo ispao kreten jer je pojurio da odmah posle „osposobljavanja“ brže-bolje spava sa svim devojkama s kojima je to propustio. Muškarci misle da je on to jednostavno imao dužnost da uradi, jer ih je sve povredio i odbacio iako su one njemu dale puno poverenje, uprkos tome što je on bio „seksualni invalid“. Od ove percepcije zavisi da li ćete film doživljavati kao „slatku kafu“ ili „gorku kafu“.
Foto: PR
4. GUB
Oduvek sam se pitao da li je ubistvo opravdano. Gledajući Dextera Morgana naravno da sam pomislio da jeste. Ali, dobro, „I wish I could kille the killer“ je i bila emocionalna potka ove serije. Pitao sam se da li je tiranoubistvo opravdano. Još od Kralja Aleksandra I i od Franje Ferndinanda. Nisam našao dobar odgovor. Engleski film „Gub“ je mučna priča o odrastanju u poljoprivrednom mestu bez istomišljenika, okružen siledžijama i neprilagođenim ljudima. Svi smo prošli kroz to iskustvo bar do 15. godine, u osnovnoj školi. Tada su nas stavljali u škole po teritorijalnom principu. Svi iz kvarta, i ološ i fini ljudi, svi u jedan razred. Moraš da se „družiš“ i deliš prostor i sa ljudima koje bi voleo da nikad ne sretneš. Sa 16 godina moraš da znaš da je „Mika nabudžio motor do XXX kubika i sad može da prži 180 km/h“ (Who cares?? Pa, moraš da imaš pojma o stvarima koje te ne zanimaju da bi bio „kul“. Koga briga za Raskoljnjikova i babu.) A onda upišeš srednju školu, prekineš sa teritorijalnim principom i okružiš se, otada pa nadalje, sa ljudima koje želiš oko sebe. Gub to nije uspeo. On je u nekom selu sa nasilnikom koji mu je očuh. Atmosfera prisile i nasilja je užasna. Ja postajem, kako film ide dalje, sve svesniji da bih bio sposoban da ubijem tog nasilnika. Ali, svestan sam dveju stvari: prvo, em je kažnjivo i otići ću u zatvor, em ću slomiti srce majci koja voli tog idiota, i izgubiće dva čoveka koje voli. Gub seda na motor i odlazi. Odlazak je rešenje. Hrišćansko je, nije kažnjivo, manje je bola svima. Ali bezbolno ne može biti. Zanimljivo je da je tema toliko univerzalna da se može desiti i u Alabami, Vojvodini, Ukrajini ili Engleskoj. Ravnica i poljoprivreda, kreteni i normalni ljudi pomešani. Moglo je biti bilo gde. White trash je svuda i preti da ubije sve što štrči.
Foto: Guliver/Splash
5. KURT COBAIN I MONTAŽA PAKLA
Kurt Cobain je umro pre 21 godinu. Bio je to dečak ranjiv i pun poezije i mraka. Lep i krhak. Verovatno on nije video ni da je lep ni da je pun bogatstva. Bio je vodilja Generacije X, i svi smo plakali kad se ubio. Kako napraviti dokumentarac o Kurtu? Nije im išlo loše. Dobili smo privatne snimke familije i bebe. Dirljivo. Courtney Love i dalje deluje kao da se to njoj nije desilo. Da li je jednostavno bezobrzirno neemocionalna ili je to vid borbe protiv tragedije koja je i nju i dete učinila žrtvom? Znali smo da će se ubiti kada se posvađao sa Isusom na MTV Unplugged („Jesus Don’t Want Me For A Sunbeam“). Njegova mama je to znala kada joj je pustio snimak albuma „Nevermind“. Možda mi je ona i najpotresnija. Mnogo ljudi ni danas ne može da izađe na kraj sa smrću Kurta C. Ne mogu ni ja da budem racionalan. Ne mogu ni da sročim ništa pametnije. Svi kažu da je moglo biti emotivnije i da nas pogodi više. Verovatno. Ali dobro je. „Come as you are…“ Dođi takva kakva si.
Foto: PR
6. SVIRKE
Da se ne lažemo, ovo je ispao neki Exit pre Exita. Na malecnom stejdžu. Gde su svi mogli da se nađu. Velika žurka od 7 dana. Najbolje je, naravno, bilo otvaranje, i Jarbolima i naročito, Darkwood Dub. Ako nije bio ceo grad, onda je ceo grad poslao svoje delegate. Svaki sledeći je bio dobar, s tim da je „omiljeni ženski bend“ Zemlja Gruva napravio opasan parti, a i VIS Limunada me je dobrano vratila u vreme 60-ih i tatine ploče na italijanskom sa San Rema koje mi je pevušio kad sam bio i ja sam malecak. Iskaz kao nova nada (malo više u pravcu dubstepa, please, već smo se naslušali hip-hop protestanata iz predgrađa (ne mislim na religijski pravac), Skrillex je destruktivniji po sistem iako nema reči, btw.), Threesome i Ragman vrlo dobri. Naravno, Stray Dogg kao vrhunac. Amerikana kao nova Serbiana. Mnogo dobrih bendova koji pevaju na engleskom i dočaravaju nam taj duh. Pričaćemo posle Exita. Vatra nikada ne greši, a ni Dogg nikada ne greši, pa ni kada prepeva „Lonely Boy“ od The Black Keys na amerikana fazon, ni kada akustično polukantri obradi „I Know It’s Over“ od The Smiths. Afterpartiji kod Firčija posle tumaranja kroz mrkle „ulice“ Kineske izmešu napuštenih fabrika i olupina automobila. Paničan pogled ljudi koji nikada nisu bili u Firchie Think Tank Studio: „Gde me vodiiiššš?“. Hehe. Neprocenjivo. Za ostalo imate one kartice na slovo M.
Foto: PR
7. DOMAĆI FILM U NALETU
Naravno, neću previše vremena trošiti na očigledno ono što je najviše privuklo pažnje: domaće filmove (u širem smislu). Bolno, sve je bolno. Zato što je iz Jugoslavije. „Goli“ o Golom otoku, iz Hrvatske, dokumentarac od mnogo fotografija i mnogo dijaloga. Mračna strana SFRJ. Opet podvojenost ličnosti, ćutanje, tajne. Kao da je ovo bio moto CC8. I vrhunska poenta, praštanje. Zastrašujuće i za plač. „Enklava“ i „Ničije dete“, teško se šta novo može reći o teškim pričama ovih filmova, izuzev da su sve nagrade zaslužene. „Varvari“, prizor svakodnevnice otuđene Istočne Evrope. Mogao je biti i u Hrvatskoj, Poljskoj, Rusiji, Ukrajini. Promenite samo jezik i slova. „Mali Budo“, nije slučajno „hit godine“ s obzirom da je (posle skoro godinu dana života u Crnoj Gori mogu reći sa sigurnošću), grub i smešan prikaz realnosti tranzicione savremene Crne Gore. Smeješ se a tužno je. Crnogorski „Trainspotting“. „Spomenik Majklu Džeksonu“ koji nam pripoveda o tome da mi i ne znamo šta su više naše vrednosti. Ni prave vrednosti. Niti znamo da definišemo vrednost. „Pre kiše“ u dvadeset godina pet puta. Može uvek opet. „Će vrne“ – kaže Šerbedžija. Izgleda da će kod nas uvek kiša i uvek je doba pre kiše. Bolje da ne mislimo na kišu.
Foto: PR
8. A I RUŽAN SI
Irski film koji je od stranih filmova bio najlepši i najemotivniji. Irski humor o ljudima na ivici. Devojčica koja je pametnija sa 11 godina od svog ujaka sa 40+. Kliše. Ali, slatko je. Pusti se i opusti, i gledaj dirljivu priču o zajedničkom odrastanju povratnika iz zatvora i klinke koji zajedno čine emotivno klupko, ostali bez igde ikoga. Svi su tu: i imigranti iz drugih zemalja (nekakav Tibor je tu, sa mađarskim imenom i poljskim plakatima u kamionu, valjda da dočara univerzalnost istočnoevropskih imigranata, belgijska učiteljica, pijanci i nasilnici, i beskrajna nežnost). Film daje nadu u ljudskost. I dalje mi je smešna rečenica Tibora koji opisuje svoj brak: „Moja žena u slobodno vreme voli da čita poeziju. Ja u slobodno vreme volim da pijem. Mi smo vrlo različiti.“ Ne znam zašto mi je smešna. Možda zato što je tako na nivou Foresta Gampa, retardirana. Možda zato što je toliko genijalna. Možda zato što je tako ljudska i neočekivana. Niko ne voli ljudskost i svi misle da je iza svega velika tajna i zavera ili neki fejk i foliranje. Nekada nije. Nekada samo dvoje različitih ljudi zavole jedni druge. Kraj.
Foto: PR
9. MUZIČKI DOKUMENTARCI
Muzički dokumentarci nikad jači. Fantastičan koncert Depeche Mode u Berlinu (OK, setili smo se video radova iza benda, isto kao u Beogradu, pa šta onda?), najvećeg benda na svetu. Ili je najveći bend Muse? OK, njih smo gledali u Rimu prošle godine! Pomenuta Nirvana. Fela Kuti (koliko je žena imao taj čovekkk!!). U2. Björk. „Maske“ o „nevidljivom“ Tišmi. I najbolji, edukativni, „Indastrijal muzika za dekonstruisani grad“, gde je opisana anglosaksonska industrial scena i nastanak ovog avangardnog pravca. Pulp? Kao fan očekivao sam više. Kao i u filmu o Radiohead iz 2009. ili 2010., kao da se trude da obesmisle dokumentarac serijom nemuštih kadrova i non sequitur dijaloga i intervjua.
10. DIJAMANTSKI JEZICI
Kanadska komedija koja uopšte nije komedija. Dijamantski jezici su film o otuđenosti, nadanju, pokušajima i padovima, i najgore od svega, o emocionalnoj zatvorenosti, neprepuštanju, lošim osećanjima, ljubomori, očekivanju da se nešto desi bez ličnog truda, besu i iskrivljenim ogledalima. Glavna glumica nije mogla biti bolje odabrana, da izrazi bezizražajnost ovog miksa osećanja i strašan bol. Naravoučenije: tek kada se pustimo u svet i poželimo da idemo napred, nekako i idemo. Naravoučenije: opusti se i voli druge pa ćeš zavoleti i sebe a i oni će zavoleti sebe. Hmm, deluje kao jeftin plakatić sa Facebooka sa kvazibudističkim porukama? Pa da. Ali istina je. Jedan zabavan kontrapunkt: ceo krš osećanja i sirotog života i otuđenosti je savrešeno uklopljen u savršene ulice Kanade. I bogati plaču. “I da odem, i da odem, iza leđa Bogu, ja od sebe, ja od sebe, pobeći ne mogu!” kaže neki narodnjak od pre dvadeset godina. E tako je. Mudrost gde je nismo očekivali. Prvo menjaj sebe pa onda kraj sveta u kome si. Veliki snovi i maštanja u kontrapunktu sa zarđalim radijatorom. Glavna junakinja samo što ne zaplače od početka do kraja. Mučno. Tako i treba. Punchline – njen dečko posle raskida: “Slušaj, ti si mene ostavila, nemaš ti pravo da budeš jadna i da me napadaš, ja imam pravo da budem jada i da tebe napadam.” Blistavi brilijant.