Da li ste spremni za romantično resetovanje? Intervju sa Žanom Poliakov

Romantično resetovanje je nova knjiga Žane Poliakov, kompilacija priča o motivacionoj sili romantične ljubavi koja pobeđuje strah. Pitali smo Žanu šta još ova vrsta ljubavi može da savlada i koliko nam pomaže u životu?

Priredila: Tijana Čubrilo

Foto: Jelena Gradimir

„Jeste, knjiga se zove Romantično resetovanje, no uvek napomenem da ono što je meni romantično to može da bude predmet rasprave u skupštini. Ali ono što jeste važno to je da mi učimo i rastemo kroz odnose. Sve na svetu je u odnosu sa nečim ili u odnosu na nešto i mi smo kao ljudska bića stalno u odnosima. Inače ne bi bilo zanimljivo. Partnerski odnosi su svima posebno intrigantni, jer se to nigde ne uči, a najpotrebnije nam je. Kako spoznati sebe, biti u dobrim odnosima sa sobom i sa drugima, ne izgubiti se u kompromisima i kolektivnom nesvesnom programiranju (ono mora da, treba i valjalo bi), kako da rastemo u ljubavi umesto da ‘padamo’ u zaljubljenost. Kako da podržavamo svoje partnere, ali i svoju decu i svoje prijatelje (jer i to je i te kako važna ljubav) da budu najbolja verzija sebe. ‘Drugi ionako ne postoje – svi ljudi su naša ogledala’, a najbolje se ogledamo kroz naše partnere. Oni isto tako pritiskaju sve naše dugmiće za eksplodiranje pa vrlo brzo vidimo da nam je naelektrisana kosa i da nemamo uzemljenje.“

Ljubav je vaša stalna tema, pokretač i inspiracija. Da li još neke vrste ljubavi (sem romantične) mogu da nam pomognu u svakodnevnoj borbi sa strahom i zbunjenošću?
Svakodnevno bih nam svima preporučila da prestanemo da se borimo. Borba je gotova. Pobedili smo, hajde sad da se pomirimo sa sobom i da živimo sa sobom u miru. Pre neki dan mi je prijatelj pričao kako je nesretan u odnosima s devojkama i da ga sve nervira. Pitam ga: „A šta ti želiš?“ On kaže: „Mir i treba mi ljubav“. Nijedno od to dvoje nećeš dobiti od drugih. Ljubav tražiš na pogrešnim mestima, a mir počinje sa tobom. Za njim dolazi i ljubav. Jer ko god ljubav traži on pati, ljubav se ne može dobiti, ljubav se može samo dati. Druga prijateljica se viđa s divnom osobom koja je obožava, a njoj su stalno potrebni dokazi njegove ljubavi. Nemirna je kad god nije s njom. Ako tražiš garancije u ljubavi, ljubav nije ono što tražiš. Nema veze u kojim smo godinama, primećujem da o ljubavi stalno učimo. Holivud nam je prodao iluziju o romantičnoj ljubavi kao o nekoj vrsti bolesti zavisnosti. Naši roditelji svoje verzije „ljubavi“. Moja majka je meni govorila da kad nekog voliš, to je svakodnevna potreba. A trebalo mi je dosta pokušaja i pogrešaka da shvatim da su mi samo „stavili program“ koji nema veze s tim šta ljubav jeste. Ja jesam ljubav. I ti si ljubav i svi mi to već jesmo. Ne moramo nigde da je tražimo. Voljeni smo više nego što možemo i da zamislimo. Postoji to srce u nama koje nesebično, konstantno i bezuslovno voli sve delove našeg tela, pumpa krv, skuplja se i širi i sve to radi, čak i kad mi sami sebe ne volimo. Govorimo često da nam je neko slomio srce. To samo mi možemo da uradimo. Nema drugih. Mi i naša očekivanja, naši programi i naše iluzije. I filmovi koje snimamo u glavi. Nama je i potrebno da mislimo da nam je neko slomio srce jer je to jedini način da se otvori. Da ga postanemo svesni. Svi mi neko vreme ovom planetom hodamo s otvorenim ranama. Čak i kad rane zarastu, ostanu ožiljci. E, onda tek zabava počinje, i avantura otkrivanja ko smo i što smo. Zato smo tako božanstveni.

Foto: Jelena Gradimir

Da li je u savremenom svetu neophodno stalno resetovanje, ne samo ljubavi, i šta je to što je uvek potrebno iznova pokretati i osmišljavati na nove načine
Svaki dan je novi dan. Mi vrlo često živimo u sećanjima, a ne u sadašnjosti, zbog toga to resetovanje, jer savremeni čovek mnogo bolje shvata jezik kompjutera nego što razume sebe i ono što mu telo govori. Pa onda kažem: telo je biološki kompjuter, može sve, a nije mu sve potrebno, u redu je i da se malo odmori, napuni baterije, obnovi, apdejtuje, reprogramira… Primetićete da mi sve više i više o sebi govorimo kao o kompjuteru. Meni je zanimljiv taj fenomen jer mi i jesmo program. Lako nas je i programirati. Ček’, ček’, ko sam ja u stvari, u šta ja verujem? Pa šta ako je čitav svet online, ko kaže da je mišljenje većine neminovno dobro i za nas, jer i Hitlera su podržavali milioni. Sve ono što je planetarno popularno, nije neminovno dobro. Jedino što je sigurno u našim životima jeste promena. No mi uporno pokušavamo, čak i kad nešto dobijemo ili ostvarimo, da zadržimo status quo. Neće se dogoditi, to je jednostavno protiv prirode. Menjam i poslove i medije, svako malo nešto novo-staro se pojavi, a da meni bude izazovno, gde ubrzano učim i razvijam projekte, to me čini prisutnom u sadašnjem trenutku. Izlazim iz komforne zone često i energija mi se multiplikuje. Mentorship program je nešto što radim u poslednje vreme, nakon soulfood sesija, zanimljivo mi je da pratim i podržavam ljude koji žele da napišu svoje knjige, i na tome radimo devet meseci. Šta sve tu izađe i kako život može da nam se poboljša samo zato što počnemo da pišemo, ravno je čudu. Jeste, i resetovanje u pravom smislu.

U jednom intervjuu rekli ste da je „sve novo davno zaboravljeno staro„. Kako onda osmisliti sve što u sadašnjem trenutku radimo i kako vi to činite?
Sve što je nama zaista potrebno, dolazi do nas. Bez napora i truda. Vrlo često kao poklon s neba. No, ko od nas ima takvu veru da može mirno da uživa u životu, u sadašnjosti i da dopušta da mu se sve događa samo od sebe. I ja samu sebe hvatam u trenucima takvog stanja prepuštanja i dopuštanja, no to su i dalje momenti. Dragoceni momenti. Tad mi stižu ideje dok radim nešto u bašti, sređujem kuću, farbam nameštaj, negujem cveće ili glumim boginju u kuhinji. Tišina mi je važna. U buci, gužvi i ovom velikom ubrzanju da mogu da čujem sebe. I da čujem zašto sam zapravo došla ovde. Znanje je zapravo prisećanje. Nama je potrebno samo da se u toj „praznini“ prepoznamo. Sve što nam je potrebno već imamo. Ustali smo ovog jutra, probudili smo se, živi smo, sve je moguće.

Znamo da se istovremeno isprobavate i usavršavate na mnogim poljima. Kako usklađujete, naizgled nespojive stvari, internet, vizuelnu umetnost i pisanje (online i offline) i meditaciju, jogu, reiki, feng šui?
Mi živimo u vremenu koje se zove The Great Connection, svi smo uvezani, svi smo u nekim mrežama i svi smo povezani. Ono što je zanimljivo jeste da smo, u toj hiperpovezanosti sa svima, najmanje povezani sa sobom. Često i gubimo konekciju sami sa sobom. I tu nastaju spiritualne bolesti, gde gubimo svoj duh. Ili duhovne, zavisi koji izraz više volite. No kako je u 19. veku tuberkuloza kosila stanovništvo, u 20. je to rak, u ovom novom periodu The Great Connection za posledicu ima ― insanity iliti mentalne bolesti. To se vidi svugde: na površini u medijima, na političkoj sceni. Svuda vlada ludilo. Rano sam ušla u kompjuterske vode pa sam vrlo brzo sama na sebi otkrila šta se dešava, koje vrste adikcija razvijate i gde nestaje naš duh. Priča o kompjuterima je isto priča o energiji. Gde ja trošim svoju energiju? Otud i sve ove offline aktivnosti, pisanje me stavlja u kontakt sa samom sobom, bavljenje bilo kakvim kreativnim radom isto tako me prebacuje iz običnog konzumenta u stvaraoca, kreatora nekog dela, knjige, života i kreatora svoje stvarnosti. Rano sam otkrila da me odgovaranje na svačiji zahtev ne vodi ničemu. Da ono što gubim jeste vreme, a energija i vreme su nešto najdragocenije što imamo.

Foto: Jelena Gradimir

Kolumnu pišete već dvadeset godina – pa bismo možda mogli da kažemo da ste „prva srpska blogerka“ 🙂 Povodom ovog jubileja nedavno ste i redizajnirali svoj sajt. Koje su to „ključne reči“ koje su obeležile proteklih dvadeset godina u vašem životu i radu?
Hajde da uradim nešto što nisam nikada do sada. Koliko ljudi je to uradilo i da li je lako? Nisam se to pitala. Niko to ne radi, pa šta onda? Radoznala sam da vidim šta ima „tamo“ i kuda će nas to odvesti. Meni deluje beskrajno zabavno, hajmo to. Ako ne probamo, nećemo znati. Leap and the net will appear. Da, da i šašava sam pride. Jeste, ima 20 godina kako sam napravila svoj prvi sajt www.cyberkuhinja.com, na njemu sam pisala blog pre bloga i kako sam poslednjih godina više radila u analognim medijima, ovu godinu ću obeležiti i pisanjem online. Ponovo, sve novo je davno zaboravljeno staro. Isto tako ima deset godina kako postojano pišem kolumne za magazine. Zanimljiva godina – puna jubileja! A planetarno je godina broj 9, godina gde se završava jedan ciklus, tako valjda i ja zaokružujem razne stvari kojima sam se bavila. Započinjemo novi krug.

Vaš lajfstajl je, za naše uslove, zaista neobičan. Tokom leta živite u Beogradu, a tokom (naše) zime u Goi (Indija). Kako je imati office na plaži?
Tokom proleća na pola sata od Beograda nalazi se moj ranč, office je na terasi ili u bašti. Potom se taj Supernatural office seli na hrvatsko primorje. Obišla sam mnoge plaže belog sveta, ali Jadran je poseban. Jesen je isto tako lepa u Srbiji, no sad razvijam jednu zabavnu baštu i u Dalmaciji pa ćemo videti kako to ide, a onda kad zahladni, kao i sve ptičice, selim se u toplije krajeve. U poslednje vreme sam bila na Goi stalno, Indija mi jeste drugi dom, ali kako imam tu nestalnu prirodu koja uživa da otkriva nešto novo, ko zna gde će me sad odvesti. Dozvolila sam sebi da ne znam sve unapred. Niti da planiram previše. Onda ne mogu da vidim kakve je sve divote univerzum spremio za mene.
Ono što radim može da se radi sa bilo kog mesta na planeti, i bilo mi je važno da otkrijem šta je to i da dam sebi dozvolu da se time bavim. Da poverujem da je „to“ za mene moguće. Da su moji snovi „realni“. Everyone should believe in something, I believe I should go to the beach – smejala se jesam, ali sam verovala. Koliko od vas je odustalo od svojih snova da biste se priključili mnogo sigurnijem, profitabilnijem ili društveno prihvatljivijem putu?

Čitajući i gledajući sve čime se bavite stiče se utisak da kod vas nema „praznog hoda“. Ipak, postoje li trenuci kada, uslovno rečeno, ne radite ništa i kako ih provodite? Da li su takvi momenti potrebni čoveku?
Možda to tako izgleda, no samo sam produktivna, radim ono što volim pa ne osećam da radim uopšte. Jednako mi je važna i popodnevna siesta. Mislim da radim sezonski, u stvari, kad sam u nečemu, tome se posvetim, kad završim prepustim se nečem drugom, a to nekada može da bude i „ništa“. Najzabavnije je što mi iz tog „ništa“, tek onda dolazi „svašta“. Out of nothing comes everything. I onda opet se zaljubim u neku ideju, uhvatim neki „savršen talas“, što bi rekli surferi, i na njemu se vozim. Uvek sam na plaži, sve su mi i metafore takve. Iako se ne kupam uvek, nekad šetam, nekad se izležavam i čitam, nekad jednostavno živim na moru, a da ne idem na plažu danima. Nekad sam stalno na koncertima i zabavama. Uranovski sam tip pa me rutina nagriza kao kiselina, iako imam tu samodisciplinu koja kao da nije s ovog sveta, ipak kad završim ili osetim da se nešto stalno ponavlja, a nije mi gušt, promenim. Ili izazovem promene. Kad su pitali Dejvida Bouvija šta je sreća, rekao je – reading. Do sada nisam uspela da se odlučim da li je čitanje, pisanje, istraživanje, plivanje, baštovanstvo, te stoga ipak kažem da je happiness state of mind. A mozak ne ume da ne radi ništa.

Pozitivna energija i razmišljanje okosnica su vaše životne filozofije. Šta su izvori svakodnevnih pozitivnih vibracija i kako ih pronalazite?
Ne opirem se lepoti svakodnevnog života. Ne raspravljam se sa sobom, pa onda ni sa drugima. Odustala sam od toga da ubeđujem bilo koga, ili da objašnjavam sebe, da objašnjavam svoj način da bi me neko razumemo. Ili me razumeju ili ne, nebitno, bitno je da ja razumem i da je meni jasno. Ne pokušavam po svaku cenu da zadržim stvari takvima kakve jesu. Tako je – kako je, to sam – što sam. Promena je jedina konstanta u našim životima, ionako smo ovde samo u prolazu. Svi. Pojednostavila sam svoje potrebe. Radim ono što mene i moju dušu veseli i pomažem drugima da otkriju šta je to za njih. Život je jednostavan, zašto ga mi činimo tako teškim? Mi smo ti koji to rade.

Za kraj, šta treba da učinimo da bismo, kao vi, došli u situaciju da možemo da živimo gde hoćemo, radimo isključivo ono što nas ispunjava i da od toga zarađujemo?
Da upitamo sebe šta je ono što mi želimo? To nije za svakoga isto. Isto ovo sam radila i kad me nisu plaćali. Isto to radim i kad me ne plaćaju i kad me plaćaju. Radoznalost me vodi. Verovatno i neki anđeli čuvari. Uvek polazim od toga šta bi meni bilo zabavno da istražim, naučim, otkrijem, s kim bih volela da provodim vreme, s kim bih inače pila kafu, a zašto ne bismo onda i radili nešto zajedno. Ne bavim se time ni šta je popularno, ni šta je veći hit, ni šta donosi najviše novca. A ipak nisam mimo sveta. Imam ovo vreme i ovo telo na raspolaganju verovatno jedno 100 godina – naše vreme jeste ograničeno, tako da je ono što radim nešto iza čega stojim, u šta verujem i što mene zabavlja. Počnite s krajem u glavi: kako biste voleli da vas ljudi zapamte? Koji su kvaliteti po kojima biste voleli da vas pamte? To je dobra vežba.