Vladimir Arsenijević – pisac koji se raduje životu u vreme interneta

U aktuelnom broju “Lepote i zdravlja” u rubrici “Iz drugog ugla” razgovarali smo sa Vladimirom Arsenijevićem. Sa, kako mediji vole da ga predstavljaju, najmlađim dobitnikom NIN-ove nagrade, pričali smo o danima koje je proveo u inostranstvu, ko mu je zagorčavao život kada se njegova porodica preselila u Beograd, vremenu kada je postao otac… Budući da se tako zanimljiv sagovornik ne sreće često, deo razgovora smo sačuvali za L&Z portal.

Foto: Sever Zolak

Piše: Brankica Treskavica

■ U intervjuu za štampano izdanje rekli ste da ne samo da ste za književnu demokratiju, već vam nije jasno zašto se toliko polemiše oko toga “ko sve danas piše”.

Autor, koji će na kraju ostati u istoriji književnosti, najčešće nije bio na vrhu top lista u svoje vreme. S druge strane, onaj koji je bio na vrhu tih lista ne biva zapamćen posle 50 ili 100 godina, osim možda kad se govori o trivijalnijoj književnosti. Da bi sve bilo jasnije, setite se Mir Jam i njenih savremenika. To je tema koja najčešće uznemirava dušebrižnike i one koji brinu da sve bude čisto, a ja se ne zalažem za to da išta bude isto, već mislim da je ljudska vrsta takva kakava jeste i da je treba pustiti da sebe ispoljava onako kako ona sama želi.

■ U intervjuima često ističete zadovoljstvo što živite u vreme interneta. Očigledno, za razliku od određenog broja pisaca, ne mislite da on predstavja “opasnost” za knjige?

Kada su se pojavile audio knjige, pomislio sam – divno, evo novih formata, a onda je krenula kuknjava – propašće književnost. Kako bi to moglo da se desi, ako ste joj pridodali još jedan vid prodaje? Počelo je i romantizovanje knjiga, u smislu – ništa bez mirisa papira. Imam utisak da je konzervativizan, kojem su ljudi skloni, postojao i kada je svitak zamenjen ukoričenom knjigom. Verovatno se tada govorilo – eto, propada proizvodnja svitaka, sve odlazi do đavola, više ništa nije isto…

■ U vašoj bogatoj biografiji, nalazi se i podatak da ste poslednju godinu prošlog milenijuma proveli u Meksiku. Kako ste tamo dospeli?

Ljudi se možda više i ne sećaju, ali u septembru ’98. godine ne samo da je postojala realna pretnja bombaredovanjem, već je bio zakazan i datum, ali se to što je planirano za jesen desilo u proleće sledeće godine. Neposredno posle najave bombardovanja, Međunarodni parlament pisaca, koji danas nažalost ne postoji, uputio mi je poziv za stipendirani, jednogodišnji boravak u inostranstvu. Imali su niz rezidencija za pisce u izbeglištvu, širom sveta, a meni su ponudili Veneciju i Meksiko Siti.

Razmišljao sam četvrtinu sekunde i odabrao – Meksiko Siti, jer tamo nikada nisam bio, grad je ogroman, uzbuzdljivo je… Zemllja je zaista fantastična, grad neverovatan. Krivo mi je kad vidim na koji način se govori o Meksiku u medijima, zbog narko bosova i kompletne situacije na severu. Sve je divno, ali “manjana mentalitet”, lenjost svojestvena latinosima, a Meksikancima posebno, nije mit. Kuća u kojoj je trebalo da budem renovirala se, renovirala, pa nisam otišao ni u decembru, ni u februaru, a 24. marta je počelo bombardovanje. Mislio sam da neću ni uspeti da otputujem, ali – u maju sam bio u Meksiko Sitiju, gde sam posle one stipendirane godine, proveo još šest meseci o svom trošku. Naravno, jedna je priča kad neko pokriva vaše troškove, a druga kad treba to činiti sam. Rente su velike, plate male, grad ogroman… Dovoljno je reći da je centralna gradska ulica duga 120 kilometara. Saobraćajne gužve ne prestaju, zbog čega počinjete da trošite veoma mnogo vremena na najobičniju komunikaciju.

■ Na intervju ste došli sa haskijem Lorom, koji mirno čeka kraj priče, pa da pođete dalje. Da li vam često pravi društvo dok obavljate poslove po gradu?

Uglavnom… Ljudi uvek ističu njihovu izdržljivost, kao da je haskijima najvažnije na svetu da vuku sanke po polarnim predelima, a primarno im je da budu “u čoporu”. Lori najteže pada samoća, ali budući da srećom ne radim u ofisu, može da sa mnom provodi mnogo vremena.

Druga stvar, koja je za njih karakteristična, a takođe proizilazi iz tog osećaja čopora, jeste – nalaženje mesta spram vas. Ako smo u parku – maksimalno je živahna, a kad smo u kafiću – možete potpuno zaboraviti na nju, jer ona sigurno neće nastojati da skrene vašu pažnju. Svaki Ciga hvali svog konja, pa tako i svaki vlasnik svog psa, ali ona je stvarno divno biće.