IGOR MAROJEVIĆ: Nastojim da pišem o onom što poznajem

„Pošto odnedavno pripadaju narodu slavskog karaktera, naši ljudi su mahom počeli da odlaze na Sajam kao na kakvo poklonjenje knjizi. I sve je na mnogim štandovima kao o Aranđelovudne ili o kakvom drugom „crvenom slovu“: besplatno piće i hrana, puno poštovanja i osmeha što sve zajedno traje koliko i svečanost. Toliko otprilike traje i opšte interesovanje za knjigu. Ima na Sajmu i dosta sveta što dolazi čak i više nego na zabavu, provod. Na kraju, ali ne najmanje važno: Sajam posećuju i čitaoci koji su štedeli za mentalnu zimnicu. Možda ih srazmerno nema mnogo, ali dovoljno da se čitava stvar ipak nekako održava, “ kaže za portal Lepotaizdravlje.rs pisac Igor Marojević, „skenirajući“ trenutno aktuelni sajam knjiga, koji se ove godine održava pod motom: „Pamet u glavu“.

Koji naslovi te zanimaju kao čitaoca?
Pokušaću da nabavim i preporučim „Divlje detektive“ Roberta Bolanja, hrvatske izdavačke kuće „Vuković i Runjić“, kao i novi roman Džonatana Frenzena „Freedom“. Preporučujem njegov prošli roman „Korekcije“ svima onima koji ga još nisu pročitali. Od novijih naslova, ozbiljnom knjiškom apetitu može da posluži i „Prošlost“ Alana Paulsa.

Da li će poštovaoci tvoje pisane reči biti u prilici da te sretnu na ovogodišnjem sajmu?
Naravno. U nedelju, od 15 do 16 h, potpisivaću knjige na štandu „Lagune“. Prva tri čitaoca koji su članovi Fejsbuk grupe „Igor Marojević“ dobiće besplatan primerak mog poslednjeg izdanja, romana „Dvadeset i četiri zida“. Ostali mogu da računaju na popust i druženje.

Roman „Dvadeset i četiri zida“ objavio si pre 12 godina, a onda si ga promenio i – nedavno – ponovo predstavio čitaocima. Iako si rekao da je to konačna verzija, možeš li da zamisliš sledeću situaciju – za pet godina pišeš treću verziju ove knjige?
Ne! Još pre nekoliko godina sam završio novu verziju knjige i, sve to vreme, pokazuje mi se da sam ovog puta stvarno iscrpeo sve bitne mogućnosti njene radnje i jezika. Jedino kad bih slučajno dobio sidu, verovatno bih napisao autobiografski nastavak romana, čiji je kraj, kao za tu svrhu, otvoren. Pretpostavljam da bih roman nazvao „Četrdeset i osam zidova“, ali ne verujem da ću ga pisati, jer gledam da budem oprezan.

Šta je bio „klik“, koji te je naveo da pišeš ljubavnu priču u kojoj je junakinja obolela od side, a i dobar deo „sporednih ličnosti“? Da li si poznavao nekog obolelog, da li te je dirnuo neki tekst u novinama, neka sudbina za koju si čuo?
Bilo je svega toga, naravno, jer ako ne postoji lični pristup temi, čemu pisati prozu? Posle susreta sa jednim obolelim, sad već pokojnim drugarom, čekao sam gradski prevoz i pomislio: sad na ovoj stanici može da bude npr. pet osoba zaraženih HIV-om, a da se to ni po čemu ne vidi, kao ni drugaru. Zaraza je nekad bila mnogo drugačija pojava, a da bi se od nje sačuvali, ljudi su često morali da blokiraju čitava naselja. Takva simbolna razlika između otvorenosti kraja 20 veka i zatvorenosti ranijih vremena mi je, takođe, obezbedila deo „klika“.

Čini mi se da u ovom vremenu, u odnosu na „Parter“ ima neuporedivo manje cinizma, a više topline. Da li si ga pisao u drugačijem raspoloženju?
Tema diktira pristup, da parafraziram nemačkog pisca Alfreda Deblina. Kod oba romana, rekao bih da je tema, šire govoreći, ljubav u vrlo teškim okolnostima. U „Dvadeset i četiri zida“ do ljubavi je neuporedivo teže doći, jer je glavna prepreka koja je postavljena – sida – mnogo skliskija od glavne prepreke koja joj je postavljena u „Parteru“, a koja je oličena u svojevrsnom zbiru neuroza. Verovatno zato u „Dvadeset i četiri zida“ ima više topline, a u „Parteru“ više cinizma.

U vreme kada mnoge veze propadaju zato što partneri nisu spremni ni na najmanje ustupke, tvoj junak je u potpunosti „u službi“ svoje bolesne devojke. Koliko muškaraca, (i žena, što da ne) bi, od onih koje poznaješ, bilo spremno da tako nešto učini?
Bilo da su u pitanju žene ili muškarci, samo nekoliko procenata je požrtvovanih, dobrih i mudrih. Ali, i pored toga, ljubav je moguća, što je iz pominjanog ugla pokazuje većom silom od Staljinovog Sovjetskog Saveza ili Hitlerove Nemačke.

Čitaocima ostavljaš da „domaštaju“ kraj knjige. U intervjuima si govorio da će svako, u zavisnosti od svoje ličnosti i iskustva, zaključiti da li se glavna junakinja izlečila, pa njih dvoje žive srećno ili je glavni junak dobio sidu, budući da u završnoj sceni vodi ljubav sa njom, bez zaštite. Da si ti čitalac, šta bi zaključio?
Ja jesam i čitalac, a kao čitalac zaključio sam da su oba ta kraja moguća. Kao meteoropata, kada je vreme po mome, hoću da verujem u hepiend tog romana. Kad je plus četrdeset ili se u jednom danu pomešaju četiri godišnja doba, onda, bogami…

U kojoj meri junaci tvojih romana nose tvoje stavove u pogledu ljubavi i muško-ženskih odnosa? Mogla bi to i ovako da te pitam: da li bi žena, koja te je videla, dopao si joj se, pa je pročitala tvoje romane, mogla da sazna nešto o tebi, kao potencijalnom partneru?
Sigurno. Proza je uvek, u dobroj meri, autobiografska. Ali, ako bi sve što razni likovi romana, pa i pripovedač, govore ili misle o ljubavi ili preduzimaju tim poslom, pripisala meni u stilu „Ovo je M.I.“ bilo bi to vrlo pogrešno. Naravno, proza mora da u dobroj meri bude višeglasna. Kad bi se neko sad baš pozabavio mojih romanima, na način da u njima prepozna jednu naglašenu nit odnosa prema ljubavi, i sledi je od stranice do stranice, prepozna zamke, čeka nit da se ponovo pojavi, možda bi mogao da izvuče celishodniji zaključak.

Čitajući „Parter“ i „Dvadeset i četiri zida“, sigurno bi mogla da zaključi da stanuješ nedaleko od hotela „Jugoslavija“, jer tu žive oba glavna junaka. Čime je „tvoj kraj“ zaslužio da se nađe u dva romana?
Da živim u Boleču, pisao bih o Boleču, mada bih ga možda imenovao drugačijer, jer mi se ime ne sviđa. Uvek nastojim da pišem o onom što poznajem, jer nisam baš zaljubljen u prozne improvizacije.

Živiš na relaciji Beograd-Barselona, a proteklih meseci si dosta vremena proveo u Španiji. Koliko su slične, a koliko različite žene koje žive u Barseloni i Beogradu – u zavođenju, u emotivnim odnosima, u tome u kojoj meri im je bitan materijalni status partnera…
Srpkinje su lepše, a Špankinje i Katalonke ženstvenije, pa ko šta preferira. Iako nisam materijalno ugrožen, pa ovo ne govorim iz neke lične gorčine, mislim da je našim ženama trenutno srazmerno bitniji materijalni status partnera nego Španjolkama i Katalonkama. Ograničavam se na njih, ne računajući sveže imigrantkinje u Barselonu, među kojima je dosta onih koje moraju da obraćaju veću pažnju na materijalni status. Pomenuta razlika Beograđanke / Barselonjanke nastaje, čini mi se, iz dva razloga: jedan je veća materijalna ugroženost Srpkinja i veći strah od materijalne ugroženosti. Drugi je u fenomenu koji sam ja nazvao sirotinjskim snobizmom, koji sam video samo na Balkanu.

Brankica Treskavica
Eva Čubrović