Jelica Greganović: Male stvari čine život lepim

Na nedavno završenom Sajmu knjiga, izdavačka kuća „Alnari“ predstavila je novi naslov – „Od reči do reči“, autorke Jelice Greganović, jedne od najpopularnijih i najomiljenijih blogera VIP B92.

Jelica je karijeru započela kao novinarka, jedan je od osnivača Radija B92 i prva je urednica njegove informativne redakcije. Od 1990. godine živi u Sloveniji, gde radi kao dopisnik brojnih medija. Do sada je objavila dve zbirke priča: „Priči nikad kraja“ i „Samo da ti kažem“. Majka je troje dece.

Kada bi imala minut na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, da pričaš o svojoj knjizi, šta bi rekla?
Rekla bih da je to zbirka priča, posvećenih događajima iz svakodnevnog života, ili sećanjima na njih, mog i ljudi oko mene. Iako možda zvuči ili na mah izgleda lično, to su priče iz onih delova života koje delimo svi, bez obzira na vreme, geografiju, klimatske pojaseve, tehnički i tehnološki napredak. To su priče o stvarima koje često nazivamo „sitnicama“ i pored kojih često prolazimo ni ne primetivši ih, iako upravo one čine naš život tako neponovljivim čudom. Zahvaljujući njima delimo zadovoljstvo postojanja i ljubav prema životu, ma kako nam se na momente činio nepravednim, teškim, nezamenljivim. To su priče o malim stvarima koje čine svaki život lepim i svaki dan zanimljivim. Naravno da takve mogu da budu samo sa neizbežnim humorom, jer bez osmeha nema lepote. Ni zdravlja.

Budući da je knjiga, praktično, nastajala na internetu, jer je kompilacija tvojih blogova, na tom polju je i dobila kuma.
Priče iz knjige „Od reči do reči“ su u osnovi nastajale kao lični dnevnik, na VIP Blogu B 92, ali su za svoju književnu verziju doživele promene i prilagođavanja donekle drugačijem mediju. Tu su i priče koje neće biti na blogu, već će moći da se pročitaju samo u knjizi. Inače, da nije bilo čitalaca mojih blogova, koji su me bodrili da objavim knjigu, ne znam da li bih se sama ikada odlučila na taj korak. Želela da i oni ostave svoj trag, pa sam im dala priliku da izaberu ime, tako što sam raspisala tender na blogu. Dobrih, maštovitih i prosto neodoljivih naslova bilo je toliko da se odluka na mah činila nemogućom misijom. Da u pomoć nije priskočio moj izdavač, koji je pratio ceo događaj, ja bih još uvek širila uži spisak kandidata. Na kraju smo izabrali dva pobednika, tako da knjiga ima naslov i podnaslov. Pravo ime moje knjige je „Od reči do reči ili Kako sam postala gusarska carica, strah i trepet južnih mora?“ Tako moja knjiga ima dva kuma, tačnije kumu, „Misterioznu Kumu Novosacku“ i potkuma, koji se na blogu predstavlja kao „kakapo“.

Kome si poklonila prve primerke?
Prvi primerak namenila sam sebi, kao Kovačevićev maratonski Pantelija. Naravno, svoje primerak dobiće i Moja Najbolja Drugarica, kuma knjige i kum moje prethodne knjige, tu je i potkum, pa venčani kumovi, slede prijatelji, rođaci i zemljaci…Nadam se da će nešto ostati i za kupce. (smeh)

Voliš li atmosferu koja vlada na sajmovima ili te gužva pomalo nervira?
Iako gužve ne volim, ta na Sajmu knjiga mi čak i prija jer, iako statistika i svakodnevica rade protiv, stvara iluziju da ljudi čitaju, kupuju i vole knjige onoliko koliko to knjige zaista zaslužuju. Pored toga, Sajam knjiga me uvek podseti na davne godine kada me je otac tamo vodio, a ja bila fascinirana silnim knjigama na jednom mestu. To je jedno od najlepših sećanja iz mog detinjstva, a danas sam počastvovana da doživljavam sajam sa njegove „druge strane“, gde sede pisci, izdavači, knjižari… Zbog toga su dve priče u mojoj prošloj knjizi „Samo da ti kažem“ – „Svet između stranica“ i „S one strane sajma“, posvećene upravo Sajmu knjiga. Posebno me, svaki put iznova, dirne kada mi na sajmu bojažljivo priđe neko dete i traži potpis, ne samo za mamu i baku, već i za sebe. Moja najmlađa čitateljka, za koju znam je, prošle godine imala samo devet godina. Kad god ostavljam posvetu, pažljivo biram reči, trudeći se da ih napišem tako da mi ostane sećanje na taj trenutak i tu knjigu.

Da li ti imaš običaj da kupuješ knjige na sajmu?
Ja sam što se kupovine knjiga tiče – manijak. Na slobodi. (smeh) Knjigama ne mogu da odolim, kupujem ih kad god i gde god stignem; u knjižarama, na ulicama, na pijacama, u antikvarnicama…Zbog toga je sedam dana sajma knjiga za mene iskušenje koje, priznajem, ne mogu da pobedim. Tokom posete prošlogodišnjem sajmu jedva sam uspela da držim u rukama silne kese pune knjiga koje su se, same od sebe, odjednom stvorile svuda oko mene, dok mi je novčanik izgledao kao reklama za anoreksiju. Na svu sreću, ove godine sam veći deo vremean imala obaveze na štandu i u pratećem programu, inače bi moja porodica objavila bankrot već drugog dana sajma.

Već godinama živiš u Sloveniji, ali veoma često dolaziš u Beograd. Postoji li neko mesto u gradu na koje neizostavno svratiš kada stigneš?
Restorani, kafići i prodavnice tako brzo menjaju svoju lokaciju, imena i namene da prosto ne mogu da pratim taj tempo. Taman nađem neki kafić koji mi se baš sviđa, idući put kad dođem u njemu prodaju ženski veš. Sad sebi dozvoljavam istraživanje grada, uz radost otkrivanja i iznenađivaja. Ali zato svaki put sa Najboljom Drugaricom posetim pijacu, obično Đeram, a ako stignem odem i do Kalenića. Obe smo ljubiteljke tumaranja po pijacama, a na tim mestima meni proradi dijasporska nostalgija, kupila bih sve oko mene što mi miriše na detinjstvo i domovinu. Pored pijaca, svaka moja poseta se završi u knjižarama, iako sam sebi sto puta zabranila da ulazim u više od jedne. Koliko su teški moji koferi natrpani knjigama, najbolje svedoči pitanje vozača kombija, koje je izgovorio mučeći se da smesti moj prtljag u gepek: „Gospođo, je l vi to nameravate da gradite crkvu u Ljubljani, pa nosite mermer sa sobom?“

Šta uvek iz Slovenije donosiš na poklon prijateljima iz Beograda, a šta odavde nosiš u Sloveniju?
U zla vremena sam se trudila da im donesem sve čega ovde nije bilo. Sada, na svu sreću, donosim im poklone za koje znam da će ih – baš time što im nisu neophodni – obradovati. Dijapazon je širok: od pravog slovenačkog bundevinog ulja, do rakije sa borovnicama koju sama pravim. S druge strane, pored novokupljenih knjiga, u Sloveniju vučem prehrambene proizvode kojih tamo nema. Ne bih da ih nabrajam, jer bi, kad sledeći put budem odgovarala slovenačkom cariniku da u punom gepeku „nemam ništa“, moglo da mi se desi da otvori gepek i zaposli graničnu fitopatološku ekipu, koja bi se zgranula kada bi videla šta ja smatram poklonima. Ima tu kriški duleka, malina, suvih paprika, kajmaka i sira…Hamburg grožđe, somunčiće, pijačne čajeve protiv kašlja i prehlade da ne pominjem. Kao ni mog Malog Sina, koji poklonima smatra samo ono što se prodaje u beogradskim pekarama.

Brankica Treskavica
Eva Čubrović