Vladimir Pištalo : Svi životi pisca

Prvi je onaj beogradski život u kojom je jedan od najznačajnijih savremenih srpskih pisaca, drugi je američki, gde ima karijeru univerzitetskog profesora svetske i američke istorije (da, zvuči neverovatno!), treći svet je literarni i izmaštan… i ko zna koliko ih još Vladimir Pištalo ima. Ponešto nam je i otkrio…

Tesla je verovao da bi bukvalno umro kad ne bi živeo život koji je određen za njega. U njegovom slučaju to nije bilo pitanje dobrog ili lošeg osećaja, već samog postojanja. Jedna od osnovnih ljudskih kapitulacija je kad čovek kaže da ne želi ono što zapravo želi. Ta laž je gora od bilo koje druge. Sasvim je druga priča kad čovek pokuša da ostvari svoj san, ali ga okolnosti pobede. Međutim, odustati od svog sna – suštinski je poraz.

BIBLIOTEKE
Posle NIN-ove nagrade za roman Tesla, portret mađu maskama, dobio sam nagradu biblioteka Srbije. Cele godine se vodi evidencija o tome koje se knjige najviše čitaju i, na kraju, kad se sabralo – ispostavilo se da je to bio moj roman. Doživeo sam je kao potvrdu čitalaca da je stručna grupa, koja dodeljuje NIN-ovu nagradu, napravila pravi izbor. Zanimljivo je da sam, praktično, u biblioteci boravio i pre nego što sam se rodio.
Moja majka je predavala srpski jezik i književnost u srednjoj školi, a otac istoriju na fakultetu Političkih nauka u Sarajevu. On je bio jedan od osnivača te institucije, ali i direktor biblioteke, koja se nalazila u onoj lepoj, prugastoj zgradi, tzv. Vjećnici, koja je na neki način simbol Sarajeva. U kancelariji mog tate (koja naravno tada to nije bila), bio je Franc Ferdinand pre nego što je krenuo na svoju poslednju vožnju. Mnogo godina kasnije, u toj istoj zgradi, moj otac je bio svedok početka rata u Sarajevu.
Pre nego što će početi da predaje, i mama je radila u biblioteci. Iz nje je, bukvalno, krenula u porodilište, i to tramvajem. Vidite kako nešto što je pre bilo normalno danas zvuči čudno. Izgleda da mi se nije dolazilo na ovaj svet, jer je porođaj trajao dan i po. Međutim, iako mi se nije žurilo da se „pojavim na sceni“, danas osećam veliku ljubav prema životu.

NASLEĐE
Postoje dve teorije o tome kako se mladići i devojke biraju – po jednoj, slični se privlače, a po drugoj se traže suprotnosti. Ja bih se pre kladio na sličnost, nego na suprotnost, a tako je i u nekim drugim relacijama. Pojedine stvari, koje vidite oko sebe, u porodici, deluju vam najprirodnije.
Ako su vam tata i stric automehaničari, teško je zamisliti da ne znate ništa oko kola. Slično je i sa mnom. Novac zarađujem predajući istoriju, baš kao i moj otac, a pored toga pišem, dakle radim upravo ono čime se bavila i moja majka.
Imao sam studentkinju, čiji su roditelji bili antropolozi, a ona je – verujem iz čistog protesta studirala književnost. Sećam se njenog eseja o mitovima, koji je – iako je tada imala samo devetnaest godina – bio na postdiplomskom nivou. Bilo je jasno da je i ona upravo to trebalo da radi, ali se, siguran sam, u inat mami i tati odrekla bogom danog talenta. Gete je rekao „čovek mora da pobedi tradiciju da bi je nasledio“. Prvo morate da nešto prilagodite sebi da bi postalo stvarno vaše. Ta vrsta revolta mora da postoji, ali on ne sme da bude na sopstvenu štetu. Ja nisam studirao književnost, ali ne zbog roditelja, već mi se u početku nije dopadalo kako su je predavali moji profesori. Činilo mi se da su ubijali radoznalost zarad pravila. Zbog tog revolta, studirao sam prava.

ŠETNJE
Moj deda je šetao svakog dana. On bi i u svojim sedamdesetim tokom jednog dana obišao ceo Mostar. Meni je to što je on radio izgledalo veoma simpatično, pa sam i sam, već od šesnaeste godine, počeo da šetam. Ljudi, koji su tu aktivnost profesionalno analizirali, došli su do zaključka da se tako rastvaraju materije koje izazivaju stres. Toliko prijateljice i prijatelje nagovaram da šetaju sa mnom, da sam postao dosadan. Tokom leta sam umeo da biciklom iz centra grada odem na novobeogradski kej, čamcem stignem do Ade, preplivam jezero, vratim se, sednem na bicikl i dođem kući. Uprkos svim tim aktivnostima, ne mislim da sam baš neki sportski tip.

MOBILNI TELEFON

U Srbiji ne koristim mobilni telefon i mnogi mi to zameraju. U Americi ne mogu to sebi da dozvolim. Kad sam pre godinu dana došao u Beograd, čekalo me je veoma mnogo posla i bio sam veoma rastrzan. Ljudi su imali broj telefona mog izdavača, mojih roditelja, moj fiksni telefon, pa – ako je neko baš želeo da me nađe – imao je načina. Mejl proveravam dva-tri puta dnevno, pa ako je nešto stani-pani, mogu da reagujem. Osim toga, postoje situacije kad ne želim da budem dostupan. Dok šetam, želim da mislim o onome o čemu ja hoću, a da me pri tom ne prekida neko kome je palo na pamet da me zove. Uostalom, šta je bilo loše nekada, kad bismo rekli – videćemo se u petak, u sedam, ispred pozorišta? Zbog mobilnih, više nema „čvrstih“ dogovora, već je sve „možda“.

DOBRONAMERNOST
Nekad mi se čini da stvari u Beogradu bolje vidim kadsam u Americi, i obrnuto. Tada se koncentrišem na širu sliku, a ovde pažnju odvlače detalji, koji se čine veoma važnim, a možda nisu. Veliko je pitanje da li ste „u nečemu“ ili „van nečega“. Kad su u pitanju tuđi ljubavni problemi, svi su odlični savetodavci. Rešenja su prilično očigledna kad niste „unutra“, pod pritiskom emocija i uzbuđenja. Kad sam u Americi, mnogo sam dobronamerniji prema onome što je ovde i sve me manje nervira. Dobronamernost je neretko prva žrtva svakodnevnih strahova i frustracija.

PRAVA MERA UKLJUČENOSTI
U Beogradu provodim četiri meseca godišnje – jedan tokom zime i celo leto, što je sasvim dovoljno da bih bio u toku. Zato, kad sam u Americi, nemam opsesivnu potrebu da pratim sve što se ovde dešava. Naravno, znam kad se događa nešto bitno, bilo politički, bilo kulturno. Borhes je govorio da novine izlaze prečesto, jer nemaju šta da saopšte. Povremeno se, zaista, ništa ne zbiva. Ako napravite potpuni otklon, neko može zaključiti da ste neozbiljni i neodgovorni. Ukoliko ste sasvim u tome, jednostavno rečeno – nije zdravo. Kao i obično, važno je naći meru.

MOGUĆNOST IZBORA
Možda pogrešno pretpostavljam da ljudima, kad se pomene Amerika, prvo na pamet dođu negativne asocijacije. U ime balansa i ferpleja, insistiraću na onome što mi se tamo dopada. Uzmimo primer hrane, koja mi je vrlo bitna, a tako je i u većini drugih stvari. Često sam u vijetnamskoj radnji kupovao fantastične „prolećne rolnice“, zatim odlazio u italijansku prodavnicu zbog mocarele, potom po mađarsku ljutu kobasicu, a na kraju bih kupio fino kalifornijsko vino. U jednoj ruskoj prodavnici uvek ima prvoklasnog, svežeg kavijara. Čovek na svom stolu može da ima ceo svet, samo ne sme da bude lenj. To što mnogi ljudi u Americi jedu čizburgere – stvar je njihovog izbora, a ne bilo kakvog „diktata“. Zatim, netaknuta priroda je u Americi, što je vrlo čudno, toliko blizu, da životinje neretko ulaze u gradove. Nova Engleska ima toliko jezera, da se osećate kao da ste u Norveškoj. Peščane plaže su divne i beskrajne, a prisutna je i veoma neobična igra svetlosti. Znam puno finih i dobronamernih ljudi, koji ne samo da vole prirodu, već umeju da je kombinuju sa kulturom. Moji prijatelji često šetaju tim plažama, zatim pročitaju dve-tri pesme iz zbirki koje su poneli, onda ispeku roštilj… U Americi, zaista, sebi možete napraviti život kakav želite, a ako poput mnogih dane provodite ispred televizora, više ste krivi vi nego okruženje u kojem ste.

UHVATITI VETAR
Vreme za pisanje kradem od drugih obaveza – malo ujutru, malo tokom dana, pa uveče. Ako čekate inspiraciju, ništa se neće desiti. Kod mene se radi o puno malih inspiracija, pa zato i pokušavam da pišem nekoliko puta dnevno, da bih uhvatio „vetar“ u pravom trenutku. Kasnije se to slaže u konačnu formu. Noću lako radim, ali to nosi opasnost da čovek podivlja i postane kao grof Drakula. Kad pišete do jutra, pa onda u sedam ili deset zaspite, potpuno se odvojite od sveta. Ionako ste, zbog toga što radite, u glavi odvojeni od sveta, a kad to učinite i fizički – nije naročito zdravo. Zato sam uvek nastojao da budem usklađen sa nekim normalnim tokovima života. Jedino, kad sam posle godina priprema knjige o Tesli, došao do završne faze, zatvorio sam se tri meseca i pisao od jutra do sutra.

U Americi čovek može da živi onako kako odabere, a ako poput mnogih dane provodite ispred televizora, više ste krivi vi nego okruženje u kojem ste.

ŽENSKI MAGAZINI
Moja prijateljica, pesnikinja, pričala mi je kako je iz sobe svojih sestara „krala“ ženske magazine. Od nje sam čuo da „u tim magazinima ima nečeg veoma vitalnog“.
Oni zaista sadrže život u svim svojim aspektima, predstavljen na inteligentniji način, nego što pretpostavljaju ljudi koji ih ne čitaju. U ženskim magazinima je najbolje to što je zdrav razum primenjen na konkretne situacije.