Bojana Barović i Nikola Rokvić: Susret kao sudbina

SHARE

Svi koji su 2010. godine pratili dešavanja u rijalitiju “Survivor” bili su svedoci početka ljubavi manekenke Bojane Barović i pevača Nikole Rokvića. Njihova ljubav traje već šest godina, a za ceo život ih je povezalo rođenje ćerke Leone, koju je Bojana donela na svet početkom avgusta prošle godine, u Los Anđelesu.

Piše: Maja Šarić
Foto: Hello Magazin, Instagram, privatna arhiva

Bojana: Verujem u sudbinska spajanja, pomalo sam fatalista po tom pitanju. Kad je produkcija zvala učesnike za prvi izbor za “Survivor”, uopšte nije trebalo da budem u Srbiji, niti sam u proteklih sedam godina bila u našoj zemlji u to vreme. A, onda je iskrsla svadba moje prijateljice, na koju sam odlučila da dođem u poslednjem momentu. Produkcija je saznala da sam tu, pa me je pozvala. Imala sam neke poslove u Los Anđelesu, pa nisam bila sigurna da li ću moći da se odazovem, ali sve se namestilo da sam ipak ušla u “Survivor”. Lepo se kaže da ono što ti je suđeno ne možeš izbeći. Meni u tom periodu uopšte nije bio cilj da se vraćam u Srbiju, međutim – sve je ispalo drugačije.

Nikola: Bila je to jedna uzbudljiva avantura. Od tog trenutka moj život je krenuo u sasvim drugom smeru.

Šta ste nakon prvog susreta pomislili jedno o drugom?
Bojana: Sećam se da mi je u startu bio simpatičan, dobar, neposredan, nenametljiv i zabavan. Zadržao je do danas isti smisao za humor. Na početak me najviše podseća taj neki osećaj i energija koja je sve vreme strujala između nas.
Nikola: Kad smo se upoznali, ostavila je na mene veoma lep utisak. Nisam mogao da sklonim pogled s nje. Bila je drugačija od svih devojaka koje sam pre toga upoznao.

Po čemu pamtite svoje venčanje?
Bojana: Drago nam je što je sve bilo vrlo intimno. Venčanju su prisustvovali samo naši kumovi. Kad je počeo sam čin u crkvi, bilo mi je u momentu žao što porodica nije s nama, ali venčanje i treba da bude takvo kako fokus ne bi prešao na neke druge stvari. Kad je tu više ljudi, onda kreću i šale, što je normalno jer to je lep događaj, ali mi smo uspeli da zaista uživamo u tom trenutku, da ga osetimo, da se okrenemo sebi i shvatimo šta on nama lično predstavlja. Unutrašnje zadovoljstvo jeste ono što ću pamtiti.
Nikola: To je bio divan osećaj. Bili smo u manastiru Mileševa, sami u crkvi, nije bilo gužve, tako da smo na pravi način osetili duhovno spajanje, bez opterećenja da li smo sve ljude pozdravili i da li je sve kako treba urađeno. Koncentrisali smo se samo na sebe, baš kako se po hrišćanskim običajima to i radi.

Pročitajte i.. Jelena i Branislav Tomašević: Sinovi su nam šifra za sreću 

Kliknite na sledeću stranu…

Nema komentara

Ostavite komentar