LJUBAVNA PRIČA: Raspršeni snovi

Fotografija je oduvek bila moja najveća ljubav. Možete da zamislite kako su moji roditelji, inače oboje lekari, bili razočarani kada im je sin jedinac saopštio da će se time baviti u životu… Imali su veliku ordinaciju u centru grada i verovali su da ću ih ja jednoga dana naslediti. Ali, iako sam bio odličan đak, među najboljima u generaciji, medicina me nikada nije zanimala.

Znao sam tačno šta želim i ništa mi nije bilo teško da učinim da to ostvarim. Fotografijom sam se u početku bavio isključivo iz ljubavi, ali vremenom sam počeo da zarađujem na njoj radeći kalendare i turističke prospekte. Novac koji sam za to dobijao nije bio „preteran“ ali bio sam zadovoljan što sam ga stekao radeći ono što najviše volim.
– Znaš, Zorane, zaista nam se dopadaju tvoje fotografije, vidi se da si talentovan, ali bilo bi lepo da završiš neki fakultet… – moji roditelji nisu lako odustajali.
Mislim da je u pitanju bila njihova sujeta i to što nisu mogli da se pohvale prijateljima da je njihov sin uspešan i perspektivan.
Kada su shvatili da neću promeniti odluku, predložili su mi da odem u Italiju i da se oprobam kao modni fotograf. Jednostavno, nisu mogli da se pomire sa tim da budem prosečan, pa ma čime da se bavim. Poznavali su vlasnika agencije za manekene i fotomodele u Milanu i stupili su u kontakt s njim. Nisam bio oduševljen time što ću fotografisati te razmažene mamine i tatine devojčice, ali odlazak u Italiju pružiće mi priliku da vidim i, naravno, fotografišem sve one prelepe građevine u Rimu, Veneciji, Milanu.
Novac nam nije predstavljao problem, pa sam nepunih mesec dana kasnije, sa spakovanim koferima u rukama, kupio avionsku kartu.
Moji prijatelji bili su oduševljeni.
– Čoveče, šta bih dao da sam na tvom mestu, sve te manekenke… mogu da zamislim kako izgledaju… – rekao je moj najbolji drug Sale.
– Ma daj, Saša, znaš da me takve devojke ne zanimaju. Sve su uobražene, isfolirane, jednostavno, nisu moj tip.
– Kako da ne… čekaj samo dok te neka „smota“, videćemo šta ćeš onda reći. Nego, da nađeš neku i za svog druga! Samo javi, i eto mene u Milanu – bio je uporan.
Pozdravili smo se i krenuo sam.
– Sine, čuvaj se. Javi nam se čim stigneš, da čujemo kako si se smestio – mama mi je delila savete i nije prestajala da plače kao da idem na drugu planetu, a ne samo do Italije.
Nešto kasnije avion je uzleteo sa surčinskog aerodroma.
Bilo mi je jasno da počinje novo razdoblje u mom životu i da će sve biti drugačije. Sada sve zavisi od mene. Ako budem dovoljno dobar, uspeću, ako ne, vratiću se u Beograd i možda ću odustati od fotografije. Svejedno, nisam bio uplašen. Bio sam uveren da radim pravu stvar.

Izgubio sam glavu za Milicom

U početku nije bilo lako. Grad jeste bio predivan, kao i stan u kojem sam živeo, ali sve mi je bilo nepoznato: sredina, ljudi, način života. Nikoga nisam poznavao pa sam se često osećao usamljenim i mislio sam na rodni grad.
Posla što se tiče, bio sam u pravu kada sam rekao da su devojke koje to rade uobražene i isfolirane. Gotovo da su padale u nesvest od iscrpljenosti zahvaljujući besomučnim vežbama i raznim dijetama kojima su se podvrgavale. Ne mogu da kažem da nisu bile lepe, ali uz toliko truda ko ne bi bio…
Vlasnik agencije bio je čovek našeg porekla, pa je bilo i nekoliko devojaka iz Srbije. Jedna od njih posebno mi je privukla pažnju: Milica, visoka devojka duge, crne kose i kao noć crnih očiju. Često sam je fotografisao a većinu njenih fotografija izradio sam za sebe…
Plašio sam se da priznam da sam se zaljubio u jednu od devojaka o kojima, u principu, nisam imao lepo mišljenje. Nisam znao šta ona oseća prema meni a to je bilo teško proceniti s obzirom na to da smo zemljaci i da je ponekad sa mnom pričala, verovatno željna razgovora na maternjem jeziku.
Ne znam šta je osećala, ali sam zato ja potpuno izgubio glavu za njom.
Koristio sam svaku priliku da joj se približim ali njih je, nažalost, bilo malo. Zaista smo oboje mnogo radili. Njen režim života bio je drugačiji, poseban, i svodio se na redovne odlaske u teretanu, frizeru, kozmetičaru, a morala je da leže i ustaje u određeno vreme. Nekoliko puta pozvao sam je da izađemo ali me je svaki put odbila.
– Zorane, zaista bih volela, ali sad nemam vremena. Znaš i sam koliko radimo pripremajući novu reviju.
– Dobro, dobro, shvatio sam – pokušao sam da sve okrenem na šalu.
– Ako misliš da izmišljam razloge da bih te odbila, ništa nisi shvatio… Kada sa nekim ne želim da izađem, iskreno mu to kažem – nasmešila se značajno me pogledavši.
Dakle, ipak ima nade, pomislio je on.

Pa, dobro, čekaću…
Bila je nedelja pa sam kasno ustao. Nisam imao s kim da provedem slobodan dan, ali neka, mislio sam, iskoristiću priliku da se odmorim. Pošao sam da skuvam kafu kada je zazvonio telefon.
– Pronto – rekao sam.
– Šta pronto? Ja sam, Milica – čuo se smeh sa druge strane.
Za trenutak sam pomislio da sanjam.
– Milice, otkud ti?!
– Eto, htela sam da te čujem… Nego, šta radiš popodne?
– Ništa nisam planirao.
– Mislila sam da dođeš u moj stan na kafu… ali pravu, našu… – smejala se.
Pristao sam, naravno, obećavši da ću navratiti oko pet.
Trebalo je iščekati pet sati, zašto nisam rekao da ću odmah doći?
Pred vrata Miličine zgrade stigao sam skoro u šest… Napolju je pljuštala kiša a ja sam jedva pronašao njenu adresu. Još će pomisliti da mi nije stalo do nje čim toliko kasnim. Sa velikim buketom ruža i lepo upakovanom kutijom čokoladnih bombona u rukama, stajao sam pred njenim vratima.
Duboko sam udahnuo i pozvonio. Milica je otvorila. Čini mi se da je bila lepša nego ikada pre.
Ako je i bila ljuta što kasnim, verovatno se sažalila kada me je ugledala onako mokrog sa buketom i bombonjerom.
– Ti si… uđi.
– Izvini, znam da kasnim, ali napolju je kiša…
– Vidim! – prekinula me je smehom.
Bilo je zaista prijatno sedeti sa Milicom i piti kafu dok kapi kiše ritmično udaraju u prozorska okna. Bila je tako draga, meni bliža nego ikada.
Jednostavno se desilo. Naše usne spojile su se u dug i nežan poljubac. Bila je nežna, topla… Želeo sam da zauvek ostane u mom naručju.
Potom se sve odvijalo filmskom brzinom. Samo tri meseca kasnije odlučili smo da stanemo pred matičara. Za moje roditelje bio je to veliki šok: oženiću se devojkom koju jedva poznajem, a uz to je manekenka. Sve bi verovatno bilo mnogo lakše da je ona iz neke ugledne beogradske porodice, što bi moj drug Pera rekao „s pedigreom“, ali šta da se radi…
Međutim, kada su upoznali Milicu, bilo mi je jasno da im se veoma dopala i da nemaju ništa protiv našeg braka.

Loša žena i majka

Svadba je bila u „Jezeru“, restoranu na Adi. Dan sunčan, nebo vedro, sve je obećavalo lep i srećan zajednički život. Milica je bila prelepa u venčanici koju smo doneli iz Italije. Sale je bio kum, ali nije toliko obraćao pažnju na Milicu i mene, koliko na Maju, našu kumu, takođe manekenku iz agencije.
– Konačno da i ja upoznam jednu manekenku… i to kakvu! Ovo ti, kume, nikada neću zaboraviti! Samo da znaš, neću ja nju pustiti da ode iz Beograda – osmeh mu nije silazio s lica.
Znao sam da uzalud mašta, Maji je karijera bila važnija od svega. Bio sam srećan što moja Milica nije takva.
Naš početak podsećao je na bajku.
Ali, bajki u životu nema. Ni slutio nisam da će se svi moji snovi rasprsnuti kao mehur od sapunice i to ubrzo…
U Srbiji smo ostali deset dana, a onda smo morali da se vratimo u Italiju gde nas je čekalo mnogo posla. Miličina revija bila je zakazana za manje od mesec dana. Tog jutra otišao sam u agenciju pre nje i iznenadilo me je to što se oko sedam nije pojavila. Uvek je stizala na vreme, bila je pravi profesionalac. Da se nije uspavala, pomislio sam. Odlučio sam da je nazovem i proverim šta se dešava. Telefon je dugo zvonio i tek posle šestog puta Milica se javila. Plakala je.
– Milice, šta je s tobom, kasniš? Zašto plačeš? – uplašio sam se.
– Ne mogu da dođem… reci da sam bolesna – jecala je. – Strašno… kako je to moglo da se desi, šta sada da radim?
– Hajde, smiri se, biće u redu, doći ću kući, imam pola sata slobodno do sledećeg snimanja.
Seo sam u kola i brzo stigao do našeg stana.
Ugledavši njeno bledo, uplakano lice, zagrlio sam je.
– Milice, šta se desilo?!
Gušila se u suzama.
– Da li si dobro?
– Jao, Zorane, strašno… Jutros mi nije bilo dobro, a pošto to nije prvi put, otišla sam u apoteku i kupila test… Trudna sam – ponovo je briznula u plač.
Imaćemo bebu!
– Ali, Milice, zašto plačeš, trebalo bi da se raduješ…
Uozbiljila se.
– Možda nije lepo što ti ranije nisam rekla… ja ne želim decu.
– Misliš… sada ne želiš dete?
– Ne, Zorane, uopšte ne želim decu. Moj posao je takav, moram da pazim na svoj izgled, posle trudnoće žena se promeni i u tom slučaju završila bih karijeru – shvativši da je preterala i da je njena izjava šokantna, dodala je: – Ne kažem, možda jednoga dana kada se više ne budem bavila manekenstvom…
– Milice, preteruješ, toliko žena rodi dete i to se ne odrazi na njihov izgled.
– A ko bi ga čuvao, oboje mnogo radimo, znaš i sam koliko vremena provodimo van kuće.
– Mislio sam da ćeš se posvetiti odgajanju dece kada do toga dođe – rekao sam ironično.
– Pa da, tipičan Balkanac, žena treba da sedi u kući i da odgaja dete! Zarađujem tri puta više od tebe, logično je da ti napustiš posao… – počela je da viče.
Posle nekog vremena Milica se smirila pa smo odlučili da zajedno odemo ginekologu i da proverimo da li je zasita trudna. Doktor se posle pregleda nasmešio i rekao:
– Čestitam, gospođo, za sedam meseci postaćete mama.
Milica je dugo ćutala a onda je prošaputala:
– Znači, za mene neće biti jesenje revije.
Bio sam veoma razočaran. Zar joj to što ćemo dobiti bebu zaista ništa ne znači?

Fantazijama mi je zagorčala život

Ipak je odlučila da rodi i sedam meseci kasnije na svet je došao naš sin Luka. Mislio sam da će shvatiti da je dete važnije od karijere i da će uživati u ulozi majke. Nije bilo tako. Samo sedam dana posle porođaja počela je da drži rigoroznu dijetu da bi povratila nekadašnju liniju. Mislio sam da će dojiti Luku jer sam čuo da je to najbolje za bebu, ali Milica se na to ironično nasmejala:
– Kako si pomislio da ću dojiti dete… I ovako sam se sva deformisala, samo mi još to treba!
Luka je sporo napredovao, veštačko mleko mu očigledno nije prijalo. Pokušavao sam da razgovaram sa Milicom ali ništa se nije promenilo. Moja mama je došla u Italiju da nam pomogne, a zapravo je ona najviše brinula o Luki. Milica nikad nije bila u kući. Jurila je na sve strane, vreme je provodila ili u teretani, ili na aerobiku, ili na bazenu. Odgovaralo joj je to što je moja mama tu pa ona može da se posveti sebi i svom izgledu.

Mama je posle dva meseca morala da se vrati u Beograd. Milica je bila očajna. To je značilo da će vreme morati da provodi sa Lukom.
Ja sam se, priznajem, radovao… Vreme je da počne da se ponaša kao prava majka i da bar na godinu-dve zaboravi karijeru. Ali…

Bila je nervozna i sve češće smo se svađali. Optuživala me je da sam joj upropastio život, da bi dosad bila poznata manekenka da se nisam pojavio u njenom životu. Bukvalno se izgladnjivala i jedva je hodala po stanu pa sam se plašio kada ona i Luka ostanu sami.

Nije mi bila jasna tolika opsednutog izgledom i kilažom. Meni je bila lepa kao kada smo se sreli i tih nekoliko kilograma viška gotovo da se nisu primećivali, izgledala je nekako ženstvenije, lepše.
A onda je, ni sam ne znam zašto, postala ljubomorna. Nikada nisam gledao druge žene, nije mi bila važna nijedna osim nje, ali uzalud. Po deset puta dnevno zvala me je telefonom i pravila je dramu ako me slučajno ne pronađe u agenciji. Nisam mogao da izađem u šetnju sa njom i Lukom a da mi ne prebaci da se okrećem za nekom devojkom, da sam se nekoj ženi osmehnuo ili… Počeo sam da gubim strpljenje jer su sve to zapravo bile njene fantazije kojima mi je zagorčavala život.

Luki je bilo šest meseci kada se, gurajući ga u kolicima, pojavila u agenciji. Mislio sam da hoće da se pomirimo posle juratnje svađe, ali grdno sam se prevario.
Počela je da viče s vrata.
– Pa da, mene si zatvorio u kuću, ostavio si me da brinem o detetu, a ti ovde uživaš… – pogledala je dve mlade manekenke koje su sa mnom bile u studiju. Jednu od njih dohvatila je za kosu upućujući joj užasne uvrede. Pošao sam da ih razdvojim, ali Milica je dohvatila vazu sa stola i hitnula ju je na mene. Došli su ljudi iz svih ostalih studija iznenađeno prateći scenu koju mi je moja žena priredila.
Nekako sam uspeo da je smirim i otišli smo kući. Plakala je, izvinjavala se, govorila da se to nikada više neće ponoviti.

I nije. Bilo je još gore. Preturala je po mojim džepovima, prisluškivala moje telefonske razgovore, proveravala koliko imam novca na računu i koliko sam na šta potrošio.
Ne znam kako, ali sve to trpeo sam gotovo dve godine, a onda je nešto u meni puklo. Odlučio sam da se razvedem, nisam više mogao tako da živim. Ovo je bio pakao, a ne brak dvoje ljudi koji se vole. Milica se nije bunila, prihvatila je sporazumni razvod i, čini mi se, odahnula je što sam insistirao da Luka pođe sa mnom u Srbiju.
Kao da joj ni on ni ja baš ništa nismo značili.
Luka je nedavno napunio pet godina. Milica nijednom nije došla da ga vidi. Doduše, često zove telefonom i pita kako je, ali kaže da ima mnogo posla i da nema vremena da nas obiđe. Često se pojavljuje na revijama poznatih kreatora i na naslovnim stranama modnih časopisa. Lepa je kao nekada. U mom životu još se nije pojavila žena koja bi zauzela njeno mesto. Možda je, ipak, još nisam preboleo bez obzira na bol koji mi je nanela…

Otvorio sam fotografsku radnju i nastavio sam da se bavim poslom koji volim. Doduše, fotografisanje za lične karte i pasoše ne zahteva kreativnost, ali mom sinu i meni omogućava da živimo pristojno i da ni u čemu ne oskudevamo.