LJUBAVNA PRIČA: Kasno za i za ljubav

Godinama sam tajno volela najvećeg srcolomca u našoj školi. Nikada mu to nisam priznala jer sam se plašila da će me odbiti. Međutim, slomio mi je srce u trenutku kada sam ga na maturskoj večeri ugledala kako se ljubi sa mojom najboljom prijateljicom. Čim sam maturirala, otputovala sam u Italiju ostavivši sve iza sebe…

Prolazila sam Dunavskim parkom posle toliko vremena a sećanja na srednjoškolske dane i zajedničko vraćanje kući kroz taj isti park nezaustavljivo su navirala. Odjednom začuh:
– Kaća, Kaća!
Baš je lepo čuti svoje ime na savršenom srpskom posle gotovo tri godine života u inostranstvu. To jedno „Kaća“ bilo je dovoljno da me vrati u realnost. Taj glas bio mi je tako bolno poznat a opet tako stran… Odlučila sam da što pre otkrijem o kome se radi osvrnuvši se u pravcu iz kojeg je glas koji me je dozivao dopirao. Odjednom je preda mnom iskrslo preslatko malo biće, devojčica. Gledala me je dubokim plavim očima oivičenim toliko dugim trepavicama da sam stekla utisak da je pravila promaju svaki put kada bi trepnula.
– Hej, lepotice, pa kuda si to pošla? – upitala sam je.
Klinka se nasmešila, bila je zatečena mojim obraćanjem. U tom trenutku čula sam iza sebe:
– A, tu si se sakrila, bezobraznice moja mala!
„Moja mala“, rekao je „moja mala“ istim onim glasom koji sam malopre čula, ma, nemoguće je da je to on, razmišljala sam plašeći se da se okrenem i potvrdim svoje sumnje. Ipak, radoznalost me je savladala i učinila sam to.
– Kaća, Katarina? – promucao je primetno iznenađen.
– Tu, sam tata.
„Tata“, rekla mu je „tata“, moja ljubav iz srednje škole postao je otac. Moj mozak se opirao da prihvati ono što sam čula, oblio me je hladan znoj, gledala sam čas u nju čas u njega. Iste duboke plave oči, nije bilo sumnje, dobro sam čula: bila mu je kćerka.
– Vratila si se? – i opet me je njegov glas vratio u surovu stvarnost.
Htedoh da mu odgovorim, ali odjednom nisam umela da pronađem reči, da sklopim jednostavnu rečenicu. U mom zbrkanom umu gomilale su se fraze iz italijanskog jezika, ništa suvislo na maternjem nije mi palo na pamet.
– Kada si došla, jesi li završila faks?
– Diplomirala sam prošle nedelje. Juče sam došla…
– O, čestitam, nisam ni sumnjao, znao sam da ćeš prva to učiniti od svih nas iz razreda.
– Pa, da, štreber ostaje štreber – odgovorila sam mu onako kako sam i ranije na njegove nebrojene provokacije reagovala mada ovo nije bila provokacija, ali ja sam je tako shvatila.
Nasmejao mi se, mora da se i on prisetio prošlih vremena, zajedničkog vraćanja kući kroz ovaj isti park i kako sam durenjem odgovarala na njegovo začikivanje.
– A ova lepotica? – htedoh da dodam: „da li je tvoja kćerka“, ali nisam uspela, ta reč od samo šest slova nikako nije mogla da pređe preko mojih usana.
– Ja sam Katarina, Kaća – rekla je nevino radoznalo me gledajući.
Trgla sam se kao da me je ošamario, odmah sam shvatila: nju je dozivao a ne mene, naravno, to je potvrdilo njegovu zbunjenost kada me je video kraj svoje kćerke jer, da je mene dozivao, ne bi tako reagovao.
– Lepo ime – samo sam to mogla da izgovorim gledajući ga u oči.
Nikada ranije to nisam činila. Kada smo se družili, izbegavala sam njegov pogled plašeći se da će mu moje oči odati sve ono što osećam prema njemu. Ali sada mi to nije bilo važno, znala sam da je oduvek znao, a suza iz mog levog oka samo mu je to potvrdila. Ma, rekla mu je „još uvek te volim“.

Srednoškolski dani

Obožavala sam taj tinejdžerski period, istinski sam uživala pohađajući najlepšu gimnaziju u Novom Sadu, gimnaziju „Jovan Jovanović Zmaj“. Najviše sam volela „otpadanje“ u školskom dvorištu. Tamo su se uvek „događale“ nove ljubavi, tamo sam se zaljubila u Dejana. Gledala sam ga dok je igrao basket. Imao je tako lepe košarkaške listove, tako krupne šake, i svaki kontakt sa loptom pretvarao je u koš. Dok sam ga prvi put gledala kako igra, osetila sam kako Amorova strela juriša prema meni. Želela sam da se sklonim, da je izbegnem, govorila sam sebi da ne smem da se zaljubim u njega jer mi je on drug iz razreda. Bilo je uzalud, strela me je pogodila, a njena oštrica ostala je u mom srcu do kraja škole, ili sam bar tako mislila.

Niko nije znao za moja osećanja, krila sam ih kao zmija noge plašeći se reakcija naših drugara na ono što osećam, a ponajviše sam se bojala njegove „ispale“. Na kraju krajeva, one je bio faca, najveći srcolomac u istoriji naše škole, kako je razredna govorila, a ja samo obična štreberka. Ma, nije bilo šanse za nas.
Mada, ponekad sam osećala da mu se dopadam, često bih na časovima uhvatila njegov pogled koji bi, kada bi se susreo sa mojim očima, uvek brzo usmerio na neki drugi predmet. Kada bismo zajedno učili, a bilo je takvih situacija, umeo je da me posmatra dugo i čežnjivo.
Ma, sve si ti to umislila, Kaća – tu rečenicu ponavljala sam nebrojeno puta, najčešće kroza suze. Užasno sam patila kada god bih saznala da je sa nekom drugom, da ima devojku.
Posle pune četiri godine odlučila sam da mu na maturskoj večeri sve priznam, pa makar me ispalio. Smatrala sam da bih njegovo odbijanje tada mnogo lakše podnela jer sam znala da odlazim u Italiju da studiram i da ga dugo neću videti. Daleko od očiju, daleko od srca, mislila sam, ali opet sam se prevarila.
Blistala sam na maturskoj večeri u dugoj, smaragdnozelenoj haljini i sa zlatnim cipelicama na nogama. Dobila sam mnoštvo komplimenata, što mi je ulilo samopouzdanje za ono što sam tada htela da uradim. Čak se i on pridružio pohvalama.
Ma, to je to, danas je taj dan, sve ću mu reći, poljubiće me, bićemo zajedno, mislila sam ali su se moje iluzije ubrzo razbile u paramparčad.
Videla sam ga: ljubio se sa drugom, sa mojom najboljom drugaricom.
Izdala me je, mislila sam, moja najbolja drugarica me je izdala. Odjednom počeh da joj zavidim, da je mrzim, ma, mrzela sam ih oboje. U stvari, tek sada vidim da to nisam smela, ja sam bila ta koja je krila osećanja. Marija, jednostavno, ništa nije znala.
Nedelju dana posle maturske večeri otišla sam u Italiju. Nikome se nisam javila, oproštajno veče nisam želela ni u ludilu, bilo mi je važno da se „u glavi“ oprostim sa svima, sa svojim dotadašnjim životom, sa njim, sa Marijom. Odlučila sam da ostanem u Italiji sve dok ne diplomiram, da se za to vreme nikome ne javljam, da zaboravim, da me zaborave, da nestanem. Nestala sam, sada to vidim, ali nisam zaboravila.

Dejanova ispovest

– Nisam znala da si se oženio – rekla sam.
– Ma, duga je to priča…
– Imam vremena.
– Posle mature Marija i ja smo se zabavljali još pola godine, bilo nam je lepo, zaista sam mislio da sam pronašao srodnu dušu. Međutim, uoči Nove godine saopštila mi je da je trudna i da je za abortus prekasno. Bio sam ljut, znao sam da je to namerno uradila. Po njenom ciklusu mogao si sat da navijaš i mogla je da mi kaže čim je posumnjala. Odlučila je da ćuti i da mi natovari to breme za koje nisam bio spreman. Bilo mi je tek dvadeset godina, još sam želeo da ludujem i da se zabavljam, dublje vezivanje nije mi bilo ni na kraj pameti. S druge strane, zakleo sam se da moje dete ni u kom slučaju neće rasti bez oca, kao ja što sam, pa makar celog života živeo sa nekim koga ne volim. Mislim, nije da nisam voleo Mariju, ali taj njen postupak, skrivanje istine, naveo me je na to da počnem da je prezirem. Da shvatim da je ona bila deo dečačkih snova, dobra riba koju sam želeo da vodam za ručicu i pokazujem svima, a nikako osoba kojom bih se oženio. Ali, morao sam, nisam želeo da odustanem od svojih principa. Moje dete neće živeti kao ja.
Bolelo me je to što mi je govorio mada mi je bilo drago što je nije voleo. Bila sam sebična, znam, ali bilo je to jače od mene. Dakle, bio je oženjen, moj Dejan je oženjen, doduše, u braku je bez ljubavi ali, svejedno, ponovo mi je nedostupan. Dalje nisam želela da ga slušam, htela sam kući što pre, kući u Italiju, da ponovo nestanem…
Ipak, u tom trenutku morala sam u roditeljski stan na Novo naselje. Ponudio se da me odveze. Nisam se bunila. Pred ulaznim vratima u zgradu razmenili smo brojeve telefona. Ubrzo mi je sa njegovog broja stigla poruka: „Čekam te ispred ulaza u devet, vodim svoju omiljenu drugaricu na večeru“. Večera sa njim, zaista sam to želela ali sam osećala da tako izdajem Mariju, da činim preljubu, makar i u mislima. Ipak sam otišla… Bila je to sve samo ne drugarska večera – uz sveće i šampanjac. Oboje smo malo više popili, otvorila sam se, posle sedam godina sve sam mu priznala. A on je na sve to rekao:
– Kaća… moja kćerka zove se Kaća… kao jedina devojka koju sam zaista voleo a nisam imao hrabrosti da joj priznam.

Grizla me je savest

Vau, voleo me je. Da li me laže, pitala sam se, ma, ne, stvarno me voli, rekla sam sebi u momentu kada sam prvi put osetila njegove pune usne na svojima. Poljubio me je, takav poljubac vredelo je čekati. Mora da mi je šampanjac udario u glavu kada sam mu to dozvolila. Ma, dozvolila sam mu mnogo više u hotelskom apartmanu broj 207. Veče je bilo čarobno, njegovi dodiri onim lepim, krupnim košarkaškum šakama svuda po meni, njegove usne na mojima… Čarobno.
Ali, kada sam se ujutro probudila sa užasnom glavoboljom i nesnošljivom mučninom, čarolija je nestala. Bila sam mamurna ali dovoljno svesna onoga što sam uradila. Počela sam da se kajem, grizla me je savest, a on je spavao pored mene bez ikakve naznake da će se uskoro probuditi. Odlučila sam da to iskoristim. Nečujno sam se obukla i izašla iz sobe. U taksiju na putu do kuće nakucala sam mu poruku: „Ovo je bila glupost, ne zovi me više, zaborvi me“, potom sam izvadila karticu i bacila sam je kroz prozor. On je oženjen, ima dete, a ja opet moram u Italiju. Znam da od svojih principa nikada ne bi odustao, a da mu budem ljubavnica – na to ni u ludilu ne bih pristala ma koliko ga volela.
Morala sam da nestanem, opet, jednostavno sam morala.
Nestala sam, zaboravila sam, uverila sam se u izreku „daleko od očiju, daleko od srca“, ali ubrzo sam shvatila da je akcenat na onome i samo na onome „daleko od očiju“, jer kada se oči ponovo nađu pred onim od koga su bile daleko, srce opet zaigra, stara ljubav opet se probudi i više ne pomaže ni bekstvo u Italiju, ni nove tri godine masters studija. Srce ostaje ranjeno, otvoreno, da nikada ne zaceli, a kako i bi kada zna da negde u Srbiji Marija i Dejan žive zajedno sa kćerkicom koja nosi moje ime.