LJUBAVNA PRIČA: U drugom braku pronašla sam sreću

Tradicionalno vaspitana, nisam se suprostavljala patrijarhalnom stavu da je ženi mesto pored šporeta i da treba da ćuti i trpi. Muž me je ponižavao i fizički maltretirao ali nisam smela niti sam imala kome da se požalim. Neko ko „odgore sve vidi“, na kraju treće decenije života „poslao“ mi je najlepši par očiju, najlepši osmeh i, konačno, sigurnost i toplinu uz najboljeg čoveka na svetu

Moglo bi se reći da nisam rođena pod srećnom zvezdom. U malom mestu na jugu Srbije nije bilo uslova za savremeni život. Prostudušnost mojih sunarodnika, njihovo „tanko“ obrazovanje i siromaštvo nisu im dozvoljavali da vide svet dalje od sopstvene varoši. Začaurili su se tu gde jesu, tavore svoje dane i godine a ponekad mi se čini da u snovima žive drugačijim, boljim životom. I valjda im je to davalo snagu da istraju u surovoj svakodnevici. Ovde kod nas, na jugu, oduvek „vlada“ sujeverje, ogovaranja svake vrste i odavno ukorenjeni moral protiv kojeg se malo ko bunio. Te zastarele norme ponašanja primoravale su ljude da idu protiv svih svojih želja. Moji roditelji nisu se razlikovali od većine, na moju veliku žalost.
Vaspitana sam tako da nisam smela ni da pomislim na samostalnost. Morala sam da slušam svaku roditeljsku reč ali to nije bio najveći problem. Problem je u tome što su me vaspitavali, tačnije, dresirali da ostanem takva celog života. Sasvim je normalno i opravdao bilo da mi oni izaberu muža jer, naravno, oni najbolje znaju kakva je ko „prilika“. Nisam smela da komentarišem njihovu odluku, od mene se očekivalo da klimam glavom i da prihvatim sve što mi je nametnuto.
Ni osamnaest punih nije mi bilo kada je moj otac Milan došao kući iz bašte, nasmejan i raspoložen kao da je rešio sve probleme u životu svoje porodice.
– Marija, udaješ se u maju, sve je sređeno!
– Ali, tata, zašto tako brzo, za koga, ništa mi nisi rekao…
– Draga moja, šta tu ima da se priča. Našao sam ti čoveka, jeste da je stariji petnaest godina od tebe, ali to nije važno kada se ljudi slažu. Zreo je i dopašće ti se, veruj mi. Sve smo se nas dvojica dogovorili. Miraz ti je spreman, šta još da čekamo? – završio je monolog moj zadovoljni otac.
Nisam znala šta da kažem, bila sam potpuno zatečena. Majka je sedela i ćutala. U jednom trenutku učinilo mi se da vidim suzu u uglu njenog oka ali je brzim pokretom nadlanice obrisala izdajnički trag. Verovatno se u tom trenutku prisetila svoje mladosti i udaje. Pretpostavljam da ni njoj svojevremeno nije bilo lako da započne zajednički život sa potpunim neznancem, mojim ocem.
Posle poduže pauze moja mama Ivanka konačno je progovorila:
– Milane, i sam znaš koliko je potrebno da se pripremi svadba, a ostavio si nam samo tri meseca…
Znam da je mama tim bledim pokušajem želela da odobrovolji oca i da odloži tu „presudu“, osećala sam da me žali, ali to nije smela otvoreno da pokaže.
Moj nabusiti otac njene reči dočekao je „na nož“.
– Da li sam te nešto pitao? Valjda ja znam zašto sam tako odlučio i tako će biti.
I bilo je tako. Mučno mi je da se prisećam sopstvene svadbe jer me duša boli i kada pomislim na taj dan. Svog budućeg muža Radoša videla sam tri puta pre venčanja i nije mi se dopao, ali ko je mene pitao. U njegovim očima „prepoznala“ sam okrutnost. Osećala sam neizrecivi strah.
Nažalost, bila sam u pravu. Prva bračna noć bila je obojena bolom koji ću pamtiti celog života. Naravno, Radoševo iživljavanje u krevetu hrabro sam otrpela misleći da je tako svim ženama na svetu. Danas znam da sam živela u zabludi, da o životu i ljubavi ništa nisam znala, a i kako bih, bila sam mlada, naivna i neiskusna.

Živela sam u mraku a ne u braku

Moj muž radio je u obližnjoj fabrici kao fizički radnik i bio je nezadovoljan poslom. Pošto sam bila domaćica, bez svojih prihoda, od mene se očekivalo da mu postavim ručak pola sata pre nego što dođe kući iz smene. Nisam se trudila da bilo šta menjam u našem odnosu, plašila sam se Radoša kao đavola. Svi su mi dani bili isti, prazni, bezdušni, bez ikakvih emocija. Novac sam dobijala „na kašičicu“, onoliko koliko mi je bilo potrebno za najosnovnije namirnice. Smela sam da kupim samo ono za šta bih od Radoša dobila dozvolu. Osećala sam da tonem a nije bilo slamke za koju bih se uhvatila. Svojima nisam smela da se požalim – takav je red.
Uostalom, i da sam im se požalila, to me ne bi rešilo bede. Na svu moju muku, Radoš i ja imali smo veliki problem: nikako nisam mogla da ostanem u drugom stanju. Mada, danas mislim da je to u stvari bilo od Boga, a ne problem. Pokušavala sam na sve načine da zanesem, odlazila sam lekarima, vračarama, travarima, vidarima, ali sve je bilo bezuspešno. Naravno, Radošu nije padalo na pamet da ode lekaru i da proveri da li je on sposoban da postane otac. Podrazumevalo se da je njegova muškost savršena. Pošto nisam imala pravo glasa, stoički sam podnosila sive dane bračnog života. Ćutala sam i trpela.
Jednoga dana Radoš je došao s posla besan kao ris. Tada smo u braku bili deset meseci. Čim me je video u hodniku, udario me je po licu tako snažno da mi se zavrtelo u glavi.
– Ti, jalova kučko, život si mi upropastila! I kud baš na tebe da naletim! Tvoj otac je znao da ne možeš da zatrudniš i zato mi te je tako brzo uvalio! A ja glup, pa naseo na sve lepe priče o tebi.
Ćutala sam, a duša mi je u nosu bila. Udarao me je tako jako po celom telu da sam mislila da ću umretu.
– Da, evo, sad ti priznajem, „pao“ sam na tvoju lepotu. Nadao sam se da će mi se selo diviti jer imam lepu ženu. Samo je onaj tvoj pogani otac znao da si jalova, đavo da vas nosi oboje. Još i ovo da ti kažem: neupotrebljiva si, ženo! Svaka druga sa kojom sam spavao bila je bolja od tebe! Fuj, gadiš mi se!
Sve vreme je urlao udarajući me gde je stigao. Verovatno se pitate da li sam pobegla. Pitam ja vas, a kome? Tamo gde smo živeli, bilo je sasvim normalno da muž maltretira ženu a da ona ćuti i trpi.
Da li vam je sada jasno zašto sam rekla da me je Bog sačuvao time što nisam mogla da zatrudnim? Zamislite tu sirotu decu koja bi morala to da gledaju i trpe.

Loša vest donela mi je olakšanje

Prolazile su godine a ja sam skrivala modrice i podlive, nisam želela da selo mojim životom „ispira usta“. Danas verujem da su svi znali šta se dešavalo u našoj kući. Moj Radoš je počeo sve više da se opija, pretvorio se u pravog alkoholičara i sve je kasnije dolazio kući. Jedne večeri izašao je iz kuće kasno, znala sam da ide u kafanu. Ništa ga nisam pitala. Ne kažem da sam brinula što ga dugo nema jer to nije bilo prvi put da dođe u sitne sate. Verovala sam da je u lokalnoj kafani ili da je zaspao kod neke svoje priložnice. Nisam bila ljubomorna, bila sam najmirnija kad ostanem sama među naša četiri zida.
Sutradan prepodne na našim vratima pojavila su se dvojica ljudi iz policije. U prvi mah pomislila sam da traže njega jer je, verovatno, pijan nekoga prebio. Zbunjeno sam ih gledala i ćutala.
– Da li ste vi supruga Radoša Mitrovića? – upitao me je stariji.
– Da, ja sam, zašto, šta je nesrećnik učinio ovoga puta?
– Nažalost, gospođo, on više nikada ništa neće moći da učini. Noćas je u alkoholisanom stanju vozio, sudario se sa drugim vozačem i poginuo je na licu mestu. Vozač drugog auta teško je povređen, ne zna se da li će preživeti.
U mojoj glavi nastao je prekid. Ništa više nisam čula i zanemela sam. Nisam osećala olakšanje, zapravo, osetila sam najusamljenijim bićem na svetu.
Ne sećam se kako su se pored mene stvorile žene iz komšiluka, ali sećam se kao kroz maglu njihovog razgovora.
– Dajte ženi šećera i vode – urlala je Stana, moja prva komšinica.
– Pomerite se, ljudi, pomerite se, treba joj vazduha – vikala je druga.
– Vala, nije bolje zaslužio, neka ga više nema – dodao je neko dok su me podizali s poda.
– Sirotica Marija, valjda će joj sad krenuti nabolje u životu – nisam sigurna da li sam čula sebe kako plačem nad svojom sudbinom ili je to ipak izgovorio neko od okupljenih.
Čim sam došla sebi, primetila sam prvo onu dvojicu uniformisanih.
– Gospođo, da li vam je sada bolje? Možete li da hodate? Trebalo bi da krenete sa nama do mrtvačnice, da identifikujete telo.
Na Radoševu sahranu došlo je malo ljudi. Dok sam stajala pored humke, mislila sam da nije bolje zaslužio. Bio je prgav i naprasit čovek ne samo prema meni nego i prema svima sa kojima je bio u kontaktu. Prijatelje nismo imali, ono malo ljudi koji su nam ulazili u kuću posle venčanja vremenom su prestali da dolaze – sve ih je razjurio.
Uveče, kad se svet razišao, ostala sam sama. Bila bih grešna kada ne bih priznala da su mi mnoge žene ponudile da sa mnom provedu noć. Nisam želela društvo, htela sam da budem sama sa svojim mislima i lošim uspomenama, htela sam da gledam upaljenu sveću koja lagano dogoreva pokazujući put prokletoj Radoševoj duši.
I već sutradan osetila sam veliko olakšanje. Činilo mi se da je ogromna stena spala sa mojih ramena. Tada mi je bilo 39 godina a na duši sam nosila tugu „tešku“ 21 godinu. Ne mogu da objasnim zašto sam osetila neodoljivu potrebu da posetim čoveka koga je unesrećio moj suprug. Sećam se da mi je policajac rekao da je u kritičnom stanju i da se bore za njegov život. Želela sam nekako da pomognem njegovoj porodici.

Sudbinski susret u bolnici

Kada sam objasnila bolničkom osoblju ko sam i zašto sam došla, pustili su me da ga vidim. Obavestili su me da nije oženjen i da niko od porodice nije dolazio da ga poseti. Pacijentu je ime Željko Ivanović, rekli su mi na prijavnici.
Ne znam zašto, ali čim sam ga ugledala znala sam da će taj čovek odigrati veliku ulogu u mom životu. Iako je bio u komi, videlo se da je veoma naočit. Kao gar crna kosa, pune usne, pravilne crte lica, ma, bio je prelep iako mu nisam videla boju očiju. Pogled sa njegovog lica odvajala nisam. Znam da je to veoma čudno za ženu koja nije pridavala značaj romantici niti je znala da to uopšte postoji.
Od toga dana svakodnevno sam po nekoliko sati sedela pored njegovog kreveta moleći Boga da se probudi, da nastavi da živi. Nije mi bilo važno da li će to biti sa mnom ili bez mene. Jednostavno, želela sam mu sve najbolje.
Jednog jutra čudo se ipak dogodilo. Podigao je kapke. Pogledao me je tim sivim očima koje su bile baš onakve kakvima sam ih zamišljala – prodorne, a nežne. Jedva je govorio.
– Da li sam ja u raju sa anđelima ili sanjam? – tiho je rekao.
Kada sam mu čula glas, naježila sam se. To je valjda sudbina o kojoj se toliko priča.
– Nisi u raju, u bolnici si, da li se nečega sećaš?
– Ne sećam se ničega osim tvog glasa.
– Ne razumem, kako ti je poznat moj glas?
– Nemam pojma kako znam, to je jedino što mi je u glavi. Ko si ti?
Objasnila sam neznancu ko sam i zašto sam pored njega. Obradovao se, osećala sam da je malo živnuo. Nekako spontano nismo persirali jedno drugom, kao da se odavno znamo.
Željko se brzo oporavljao. Pomogla sam mu da stane na noge i da se polako uključi u život. Vremenom smo postali veoma bliski, zaljubili smo se, doduše, ja prvi put. Osećala sam da i cveće drugačije miriše kad sam s njim.
Ni Željkov život nije bio lak. Bio je oženjen, voleo je svoju izabranicu svim srcem a ona mu je uzvratila tako što ga je prevarila sa najboljim prijateljem sa kojim je potom pobegla u inostranstvo. Ostavila mu je samo poruku na stolu. Dugo mu je trebalo da zaceli rane.
Međusobno smo se pomagali jer je oboma trebalo da povratimo veru u ljude i ljubav. Sa Željkom sam mogla sve, i da razgovaram, i da ćutim, uvek mi je bilo lepo.

Sreća pred mojim vratima

Tačno tri meseca nakon što je izašao iz kome Željko me je zaprosio. Naravno da sam pristala. Njemu su tada bile 42 a meni 39 godina. Venčali smo se u crkvi okruženi malobrojnim prijateljima. Oboje smo bili presrećni.
Za nas nije bilo nerešivog problema ali, priznajem, pomalo sam se pribojavala ovolike lepote koja me je odjednom snašla.
Nekoliko meseci posle venčanja uplašila sam se da je narodna izreka „sve što je lepo kratko traje“, snašla i mene. Pripremajući ručak, osetila sam mučninu i vrtoglavicu. To se ponovilo nekoliko puta i nijednom se nisam požalila mužu. Nisam želela da brine, zato sam krila svoje zdravstveno stanje. Kada sam pala u nesvest, a Željko je, na sreću, bio kod kuće, odmah me je prebacio u bolnicu. Tresla sam se kao prut dok smo čekali rezultate analiza. Želela sam da živim, tek sada sam mogla da se radujem, imala sam pravog čoveka pored sebe. S obzirom na to da dotad nikada nisam imala zdravstvenih problema, simptomi koji su me pratili nekoliko nedelja ukazivali su mi na to da bolujem od neke neizlečive bolesti. Kao kroz maglu, čula sam reči lekara:
– Čestitam, gospođo Ivanović, vi ste u drugom stanju.
Onesvestila sam se od šoka i sreće. Kad sam došla sebi, pored mene je bio moj brižni i uplakani muž. Ubeđena da sam nerotkinja, nisam mogla da poverujem u toliku sreću. – Ali doktore, ja ne mogu da imam dece. Možda je u pitanju greška?
– Nema greške, gospođo. Očigledno možete da zatrudnite, već dva meseca u vama se razvija normalan plod.
Danas verujem da za svakoga od nas postoji prava osoba i istinska sreća. Samo treba biti strpljiv i sačekati je na nekoj životnoj raskrsnici. Kad poraste, tome ću da naučim i našu Jelenu, našeg malog anđela koji nam smehom i cikom ulepša svaki novi dan.