LJUBAVNA PRIČA: Verovala sam u ljubav i sudbinu

Kad bih mogla da vratim vreme, ponešto bih drugačije uradila. Trebalo je da znam da nijedna ljubav ne traje večno i da će to što nemamo dece kad-tad mog supruga Milana odvući drugoj u postelju. Iako me nije razumela, mama je patila zajedno sa mnom kada sam se sa dva kofera u rukama vratila u roditeljsku kuću

Odrasla sam u takozvanom naselju solidarnosti. Nisu to bile male, identične kuće u nizu već kompleks zgrada sa komfornim jednosobnim i dvosobnim stanovima, dostupni i onima sa dubokim džepom, ali prvenstveno namenjeni i dodeljeni onima koje život nije mazio. Tako sam se svakodnevno susretala sa mladim, prerano obolelim ljudima, invalidima, starim bračnim parovima čije su penzije „odlazile“ na lekove, ali i sa decom sličnom sebi, koja su uglavnom odrastala kraj jednog roditelja.

Očevog lika sećam se kao kroz izmaglicu. Napustio nas je kada mi je bilo jedva pet, a Slađani, mojoj mlađoj sestri, samo dve godine. Tačnije, nije nas napustio već nas je oterao od sebe i iz svoje kuće, nekom ludom srećom baš u vreme kada su se ti stanovi dodeljivali. Kako je ispunjavala sve uslove, majka je dobila stan: bila je bez krova nad glavom, samohrana, sa platom ispod proseka i dvoje dece na grbači. Čim nas je otac izbacio iz svoje kuće u koju je doveo drugu ženu, uselile smo se u dvosobni stan, doduše, prazan – prve godine spavale smo na jednom kauču, ni televizor nismo imale, ali mama Radmila nije klonula duhom, naprotiv, pronašla je bolje plaćeni posao i, pošto je svake godine podizala kredit, uskoro je opremila naš stan.

Sve o mojoj majci

Do desetog rođendana imala sam sve. Mama je sa mnogo ljubavi uređivala svaki kutak, pa su se komšinice divile njenom istančanom ukusu, ali i upornosti. A ona nije bila uporna samo u tome. Zalud život u oazi ako sve krene pogrešnim tokom, pa je ponekad bila stroga i umela je da podvikne. Želela je da od nas dve stvori ljude, da izrastemo u pristojne i, pre svega, nezavisne žene. Nije nas opterećivala kućnim poslovima sem što je zahtevala da naša soba uvek bude uredna. Ali, kada su škola i učenje bili u pitanju, ponekad smo, uostalom kao i sve pubertetlije, Slađana i ja verovale da je – nemilosrdna.

Sada znam da je bila u pravu za sve što je radila.

– Muško se uvek snađe, ako ništa drugo, radiće fizičke poslove, ali žena, ona to sebi ne može da priušti – govorila je.

Slađana je završila fakultet, radi u srednjoj školi, predaje istoriju, živi u susednom gradu, udala se iste godine kada i ja, i ima sve ono što ja nemam: dobrog muža, divan brak i dvoje zlatne dece.

Naravno da nisam ljubomorna, volim sestru više od svega na svetu, ali me strašno boli to što nisam poslušala svoju majku. Godine su prošle i o rađanju više ne razmišljam. Ljubavi što se tiče, ne znam šta pametno da napišem. Kada te guja ujede, kao što je jednom ujela moju majku, prestaneš da veruješ da negde postoji tvoja druga polovina. Ipak, mi se razlikujemo jer je mama Radmila imala pred sobom cilj, znala je za koga radi i živi.

Izrasla sam u lepu, modernu devojku osrednje visine, skladno građenu, sa krupnim crnim očima baš kakva je bila i moja kosa, večito kratka jer mi je takav oblik frizure fantastično pristajao. U mene su se momci zaljubljivali tek na drugi, treći, deseti pogled, kada bi me upoznali takvu kakva sam: pametnu, duhovitu i veoma interesantnu.

Bilo mi je dvadeset pet godina, završila sam Višu pedagošku i već sam tri godine radila kao vaspitačica u jednom vrtiću. Bio je to lep posao, volela sam decu.

Milan je bio visok i zgodan plavokosi mladić, simpatičan, a zahvaljujući pomalo detinjem osmehu, retko ko je verovao da se bliži tridesetoj. Radio je na mestu zamenika sekretara vrtića, nismo bili u svakodnevnom kontaktu ali su ponekad naši susreti bili neizbežni.

Nismo mogli da imamo potomstvo

Počelo je ispijanjem kafe u njegovoj kancelariji pa, iako je prema svima bio veoma ljubazan, ne sećam se da se ijedna moja koleginica pohvalila da je s njim popila kafu. Potom smo počeli da izlazimo, zbližili smo se i zavoleli, a već naredne jeseni učinio me je svojom suprugom.

Naravno, bila sam srećna ali bilo mi je žao mame. Slađana se udala koji mesec ranije, sada sam i ja odlazila od nje, ipak, tešila me je činjenica da sam se udala u rodnom gradu i da ćemo često posećivati jedna drugu.

Prva godina Milanovog i mog braka proletela je kao treptaj, uvek je tako kada su ljudi mladi, srećni i zaljubljeni, kada neopterećeni uživaju jedno u drugom. Da, neopterećeni, jer te prve godine nismo razmišljali o proširenju porodice ali nismo tako mogli doveka. Nadali smo se, kao i svi mladi parovi, ali nažalost, naše nade su svakog meseca bivale sve manje i zato smo počeli da obilazimo lekare. Oboje, naravno, jer Milan nije bio od onih muškaraca koji veruju u „isključivu žensku krivicu“. Bio je spreman da se leči ukoliko bi problem bio u njemu ali oboje smo bili zdravi i stoprocentno sposobni da začnemo novi život. Sumnjajući u takvu dijagnozu, došli smo i u Beograd, najboljim lekarima, ali i oni su potvrdili ono u šta smo sumnjali.

– Dešava se – rekao je stari, iskusni ginekolog. – Doduše, retko, ali dešava se. Jednostavno rečeno, vas dvoje ste loš spoj. Nema potrebe da se trujete lekovima kada ste potpuno zdravi, ali eto… Ponekad ni medicina ne može da pronikne u takve fenomene ali čuda nisu isključena. Znači, može da se dogodi da ostanete bez poroda ali i da već sledećeg meseca otkrijete da ste u drugom stanju.

Nije nam bilo lako da prihvatimo istinu. Ipak, voleli smo se i ostali smo zajedno držeći se za „čudo“ kao za slamku spasa.

Godinu dana kasnije počela sam da osećam čudne bolove u stomaku i krstima. Čak mi je i menstruacija izostala, pa ništa drugo nisam mogla da pomislim nego da nas je Bog pogledao.

Sačekala sam da prođe jedan mesec da budem sigurna da u meni raste nov život, međutim, završila sam na operacionom stolu jer je to „nešto“ bilo veoma urgentno.

Kasnije sam saznala da je bol bio posledica ciste na debelom crevu, ali je moja mama Radmila umešala prste u sve to pa mi doktori nisu kazali celu istinu.

Znala sam da cista može da bukne na bilo kojem mestu. Nije prijatno, ali otkloni se, nekoliko kontrola i rešeno. Zašto je u mom slučaju sve bilo urgentno, zašto sam pune dve godine odlazila na kontrole, popila „tovar“ lekova i galon nekog gorkog čaja, to nisam znala, a iskreno, plašila sam se da pitam. Tešila sam sebe da je ipak najvažnije da sam živa, ali od tog vremena nisam ličila na sebe.

Neću da izneverim muža

Od mog lepog lica ostale su samo grozno isturene jagodice preko kojih su se spustali tamni podočnjaci, a od skladnog tela ostali su samo kost i koža. Bilo mi je mučno da se pogledam u ogledalo, ličila sam na izgladnelo dete koje je upravo dopremljeno iz logora. I da nije bilo Milanove podrške…

Šta se tada motalo po njegovog glavi pojma nemam, ali uspeo je da me ubedi da je najvažnije to da sam ozdravila, da će vreme učiniti svoje i da ću jednom opet zablistati u punom sjaju, najzad, da fizička lepota nije presudna i da sam ga zapravo osvojila onim što nosim u sebi – duhovnom lepotom i sposobnošću da volim do poslednjeg atoma.

U to vreme bilo mi je potrebno da to čujem pa, iako se naš brak završio neslavno, zahvalna sam mu što mi je u tom kritičnom periodu pružio ruku.

– Suzana, uvek nekud žuriš – kazala je moja majka kada sam navratila kod nje. – Sedi, dete, opusti se, uzgred… da, reći ću ti, zašto da ne? – činilo se kao da skriva pogled i kao da ne zna kako da zapodene razgovor.

– Mama? – pogledah je značajno. – Ako te je pogodila Amorova strela i ako si pronašla nekog pristojnog gospodina, reći ću ti da je bilo krajnje vreme i da sam srećna zbog toga.

Nasmešila se.

– Znam da ljubav ne poznaje godine ali nije reč o meni. Priznanjem da sam u banji upoznala šarmantnog doktora i da smo nekoliko puta izašli na piće, ali tek da prekratimo vreme. Čovek je ozbiljan, oženjen, a ti znaš da sam oprezna – nasmešila se.

– Dobro, i? – upitah.

– Vidiš, Suzana, već ti je trideset četvrta. Mislim, nema razloga da te lažem, ispričala sam tom doktoru sve o tebi i, znaš li šta je kazao? Da ne čekaš da te pregaze godine, već da što pre rodiš dete. To će ti pročistiti krv, popravićeš se, procvetaćeš…

– Mama, zaboga, šta to govoriš? Znaš za Milanov i moj problem!

– Eh, dete moje, svako za sebe – oteo joj se dubok uzdah i za trenutak je sklopila oči. – Tačno, bio je uz tebe, bodrio te je, ali to bi uradio svaki čovek u kome ima imalo dobrote i savesti. Kada su deca u pitanju, stvari ne stoje tako. Koliko ti želiš da ih imaš, toliko želi i on. Zajedno očigleno ne možete, a ko će prvi da izgubi strpljenje… – odmahnula je glavom.

– Mama, molim te, kako možeš? Da li mi to savetuješ da se razvedem ili da mu poturim tuđe dete?

– Kako god izabereš, ali jedno zapamti – unela mi se u lice – Bog je ženi podario radost rađanja. Zdrava si, možeš to, najzad, rodi ga sebi i nemoj da dozvoliš da te godine pregaze. Uostalom, pogledaj mene. Šta sam imala od svog poštenja i braka? Njegova ste krv, a on vas je kao male prosjake oterao s praga kuće u kojoj ste rođene. Da, to je uradio vaš otac – mama se zacrvenela od besa kao da nisu prošle decenije.

– A, zar ne misliš da bi to bilo sebično? – upitah. – Bog mi je dao drugu šansu za život, ne želim da me grize savest.

– Suzana, pa upravo o tome pričam. Treba da iskoristiš tu šansu, da osetiš radost materinstva, da ostaviš nešto iza sebe. Maziš tuđu decu, vodiš ih na izlete, smeješ se sa njima, ali to je posao za koji si plaćena a sva ta dečica jedva čekaju da roditelji dođu po njih. Takođe, ne možeš doveka uživati u Slađaninoj deci. Odrašće, nećeš to ni osetiti, a danas svako gleda svoj interes i… kome je još stalo do matore tetke? Najzad, ni ja neću živeti dvesta godina. A tvoj Milan… ne znam. Dobar je čovek, ali sigurna sam da bi voleo da imate dece i da bi… mislim, ako mu se se ukaže prilika…

– Mama, sada si preterala! Sigurna sam da si za neke stvari u pravu, ali ne pada mi na pamet da rađam dete sa bilo kim. I nije lepo što tako misliš o Milanu. Sada zaista moram da krenem – zgrabila sam tašnu i gotovo istrčala na hodnik.

Moj promašeni brak

Ne poričem, sve me je bolelo, svi dečji rođendani naših prijatelja na koje nismo odlazili prećutno smatrajući da ne pripadamo „tom svetu“, pogled na žicu u dvorištu na kojoj se nikada nisu sušile pelene, sobica od koje smo napravili ostavu, tišina bez dečjeg smeha i vriske, izlozi puni igračaka… Ipak, verovala sam da se od sudbine ne može pobeći, da je to naša, zajednička sudbina i, kako su godine prolazile, sve više sam bila ubeđena u to da sam postupila ispravno, ljudski.

Deset godina naš brak je tekao kao velika, mirna reka, bez mnogo ushićenja i strasti iako smo bili u najboljim godinama. Verovala sam da je tako najbolje. Doduše, ostala je praznina ali ništa nije moglo da se meri sa mirnim snom i osećanjem da nisam izdala našu ljubav niti Milanovo poverenje. A onda su mi se sve te mirne godine obile o glavu. Istina me je pokosila kao mač, a mržnja koju sam tada osetila prema Milanu nije dugo potrajala. Vratila mi se kao bumerang i sada jedino mogu da mrzim sebe.

– Suzana, treba da razgovaramo – rekao je jednog dana.

– Reci, slušam – kazala sam mirno, po navici. Zar je trebalo da drhtim kada smo se uvek i o svemu dogovarali, kada sam mu bezrezervno verovala.

– Postaću otac, Suzana – pogledao me je pravo u oči. – I želim da mi ta devojka rodi dete koje će odrastati pored mene.

Stisnula sam pesnice skrenuvši pogled.

– Voleo sam te, ti si veoma draga i požrtvovana i…

– I šta sad imam od te požrtvovanosti? – upadoh mu u reč izgovorivši upravo ono što je moja majka jednom prilikom rekla.

– Znam, Suzana, nemaš ništa, ipak, voleo bih kada bi pokušala da razumeš. Već mi je četrdeset sedma, a to dete je moja krv. Ne smem da ga se odreknem, ne želim, ne mogu… i, taj osećaj…

– Daj, Milane, nismo deca, slobodno reci da je to nešto što nikada neću osetiti – rekoh povređeno i zajedljivo.

– Nisam tako mislio. Uzgred, nismo bili dobar spoj, možda ćeš jednom i ti osetiti takvu vrstu radosti.

– Jednom? – bolno vrisnuh. – A kada će biti to jednom, i da li umeš da mi kažeš koje je zlo manje: da rodim u pedesetoj ili da silujem prvog na koga naiđem, da mi napravi dete i da mu više nikada ne vidim oči? Ne ide to tako, Milane. Za muškarca nikada nije kasno da postane otac, a ja sam onog pravog, u braku ili ne, morala da potražim mnogo ranije – polako sam ustala i, sa nogama kao od olova, krenula prema vratima.

Jedino sam želela da pokupim svoje stvari i da u najvećoj tišini nestanem iz njegovog života.

Starost u majčinoj kući

Priznajem, plakala sam, ali ne samo zbog ličnog poraza, već zato što sam se u tom trenutku setila svoje majke. Tako je i ona jednom pakovala stvari: svoje, Slađanine i moje. Verujem da joj je tada bilo teže nego meni, ali znala je da ne sme da poklekne i da mora da živi zbog nas. Uspela je da nas izvede na pravi put, ali nije mogla da nam odredi sudbinu.

Sada sam opet u rodnoj kući, živim i starim pored svoje majke. Prošlo je šest godina i za to vreme Milana smo pomenule samo jednom, one večeri kada sam sa koferima u rukama pokucala na njena vrata kratko rekavši da će Milan postati otac, ali da ja nisam majka njegovog deteta.

Majka ništa nije pitala, ni onoga dana kada smo se razveli, baš kao što nismo komentarisale kada smo načule da je dobio sina. I nikada mi nije prebacila to što je onda, davno, nisam poslušala. Oseća koliko se kajem pa neće da mi soli ranu, a ja se zaista kajem i znam da ću se kajati do kraja života. Nisam umela ili nisam želela da razmišljam o tišini koja se uvukla u naš brak. Mislila sam da smo se pomirili i srodili sa njom, i da će tako zauvek ostati. A trebalo je da znam: dete je najveći Božji dar i nijedna ljubav nije vredna takve žrtve.

Posao vaspitačice obavljam savesno i drago mi je što je Milan našao novi posao. Valjda ni on nije želeo da se srećemo, napokon, shvatila sam da je moj poziv samo posao i da je glupo da se radujem deci koja jedva čekaju da po njih dođu roditelji. I baš kao što je moja majka govorila, ni osetila nisam kada su sestrina deca odrasla. Okupimo se za krsnu slavu, povere mi neku beznačajnu tajnu, i to je sve. Imaju oni prečeg posla, znam, i to ne mogu da im zamerim.

Žao mi je što nisam poslušala majku i što sam sebi skrojila ovakvu „sreću“. Sada me grize savest i sve češće se pitam kakav će mi biti život kada dođe vreme za penziju i kada ne bude više moje majke, naravno, ukoliko me kajanje u međuvremenu ne ubije. Tužno je kada čovek na pragu pedesete razmišlja o smrti ali kada se udruže kajanje, samoća, tišina i beznađe, život nema smisla. A ja sam odavno umorna od svega.