Moj nezahvalni sin ubio mi je brata

Danas pokušavam da shvatim kada je sve krenulo naopako… Teško je u svemu pronaći logiku, zdravu pamet, opravdanje. Moj jedinac Stojan je, upavši u loše društvo koje je od njega tražilo novac za mutnje radnje, jednih hicem usmrtio svog ujaka Vida, vlasnika porodične imovine, iako se moj brat uvek trudio da mu zameni oca.

Dok sam se tuširala, učinilo mi se da čujem pucanj. To mi je bila prva pomisao kada je prasak prekinuo večernju tišinu. Kako je, međutim, šum vode zaglušivao zvuke oko mene, nisam bila sigurna da li se nešto u kući srušilo, da li su se vrata uz tresak zatvorila, ili je buku prouzrokovao pištolj. Ne sluteći da se nešto loše dogodilo, polako sam završila tuširanje. Međutim, kad sam zavrnula vodu, u prizemlju sam začula komešanje. Istovremeni glasovi oca i majke mešali su se sa majčinim plačem. Zadrhtala sam, brzo sam se obukla i strčala u prizemlje. Imala sam šta i da vidim: na podu, pored troseda, ležalo je beživotno telo mog brata Vida.

– Bože, šta se dogodilo? – uzviknula sam pritrčavši mu. U suzama, otac je sedeo pored Vidivig tela držeći pištolj u ruci. – Ubio se? – upitala sam, ne sasvim sigurna da imam snage da čujem odgovor.

– Ne, neko ga je ubio – izgovori jedva čujno otac. Za to vreme majka je, u bunilu, čistila krv koja se slivala svuda unaokolo.

– Kažu da ne valja da bude krvi u kući – ponavljala je grozničavo, na granici ludila i bolesne smirenosti.

Vid, moj voljeni brat, bio je mrtav. Razmišljala sam brzinom svetlosti.

– Jeste li zvali Hitnu, policiju? – tek tada sam se setila, svesna da će doktori moći samo da konstatuju smrt.

– Jesmo, dolaze – rekao je otac.

Tada sam bolje pogledala po prostoriji. Na prozoru iznad dvoseda na kojem je Vid voleo da sedi u večernjim satima pred televizorom, nije bilo stakla.

– Neko je pucao kroz prozor – rekao je otac primetivši da gledam u prazno okno.

– Ali… Kako je onda pištolj pored njega? – registrovala je čak i moja pomućena svest.

– Čim sam čuo pucanj, strčao sam sa sprata u prizemlje. Očigledno je ubicu zbunio to što se desilo jer je ispustio pištolj u sobu. Ja sam ga pomerio…

Setila sam se da se policiji neće dopasti to što smo dirali tragove na mestu nesreće, ali to je bilo manje važno u odnosu na iznenadnu tragediju koja nas je zadesila.

Zaboravila sam na Stojana

Ubrzo je stigla Hitna pomoć, a onda i policija. Jedni su konstatovali smrt i brzo otišli, a drugi su sate proveli u našoj kući. Iznenadila ih je naša reakcija, pre svega majčino brisanje krvavih tragova i očevo pomeranje pištolja, pa nisu, činilo mi se, poverovali u našu tvrdnju da je Vid ubijen. Jedan inspektor je, zaključila sam, pomislio da je Vid izvršio samoubistvo, a da mi želimo da prikrijemo tragove i sramotu. Izvršili su uviđaj i najavili istragu koja je trebalo da rasvetli naše nedoumice. Jer, nismo mogli da pretpostavimo ko bi i zašto želeo da ubije moga brata. Kao i svi članovi porodice, radio je u očevoj maloj privatnoj firmi koja je solidno poslovala, što je najvažnije, bez zaduženja i mutnih radnji. Novca smo imali dovoljno, ali ne previše, da bi on bio motiv svirepog ubistva. Sumnja je počinjala i završavala se velikom prazninom.

Zaokupljena razmišljanjem o motivima i izvršiocu ubistva, i ispunjena tugom i bolom za izgubljenim bratom, nisam pomislila na Stojana, moga sina. Setila sam se da je te večeri izašao u grad tek kada sam ga ugledala na vratima, pripitog, zamućenog pogleda. Čak sam se bizarno obradovala što je pijan jer će tako lakše podneti vest o ujakovoj smrti. Ovo je njemu veliki gubitak jer su mu bile samo tri godine kad je moj muž, a njegov otac, umro od posledica iznenadne i kratke bolesti.

Bilo je to u vreme kad je naša mala porodica stekla sve uslove za miran i stabilan život. I muž i ja smo radili, rodilo nam se dete i pomoću kredita kupili smo jednosoban stančić.

Gotovo preko noći sve je krenulo nizbrdo. Čudni simptomi, doktori, sumorne bolnice, beskorisne terapije… Ni snašla se nisam, bila sam udovica, a moje dete siroče. Da mi nije bilo roditelja i brata, taj period sasvim sigurno ne bih preživela. Oni su preuzeli brigu o Stojanu dok sam ja ožalila muža.

Kada se sve smirilo, uz tugu su mi ostali egzistencijalni problemi jer sama veliki kredit nisam mogla da plaćam. I tu mi se našao brat…

– Smislio sam nešto čime ćemo ti olakšati situaciju, a ti vidi da li će ti odgovarati… Naime, u dogovoru sa roditeljima odlučio sam da prodam porodičnu kuću, a ako i ti prodaš stan, kupili bismo veliko imanje na kojem će otac otvoriti radionicu u kojoj svi možemo da se zaposlimo, da vratimo tvoj kredit i budemo na okupu, jer je to u ovom momentu najvažnije.

Nikada neću zaboraviti kako me je Vid spasao u tim kriznim trenucima. U rekordnom roku prodali smo stan i kuću, i kupili smo plac na kojem smo podigli pravo imanje. Bavili smo se porodičnom manufakturom i posao je počeo da dohosi prihod. Zaokupljeni time, lakše smo prebrodili taj period.

Stojan je rastao, usuđujem se reći, kao svako dete bez jednog roditelja. Preterano smo ga šititili, mazili i trudili smo se da mu nadkonadimo oca koji mu je nedostajao. U brizi o njemu prednjačio je Vid.

Mislim da je samo zbog njega odlučio da ostane neženja iako je bio dobar i pošten, a devojke su ga spopadale. Njegova ljubav prema Stojanu bila je toliko snažna da se plašio koliko bi eventualna ujna volela dete, ali i koliko bi sam uspevao da mu se posveti ako bi imao svoju decu.

Prvi potresi

Ni ja nikada nisam pomislila na drugog muškarca. Ceo moj svet činili su Stojan, porodica i posao. Družila sam se sa nekoliko komšinica a potisnula sam želje i potrebe za izlascima. Mislila sam da će sav moj trud oko Stojana uroditi plodom kada izraste u poštenog i odgovornog čoveka, onakvog kakav je njegov otac bio.

Međutim, Stojanov pubertet doneo nam je prve potrese. Počeo je da pokazuje znake neposlušnosti, ostajao je dokasno u gradu i počeo je u kuću da dovodi sumnjive likove. Naravno, popustio je u školi. Od očeve smrti bolećivi prema njemu, bili smo u dilemi kako da postupimo da bismo ga vratili na pravi put. Strogoća je mogla da donese najbolje rezultate, ali nismo navikli na takvo ophođenje prema njemu, ipak je bio siroče bez čvrste ruke i očinskog saveta onda kad su mu bili najpotrebniji. Pustiti ga da se sam opameti i shvati da je izabrao pogrešan put, bilo je najlakše ali i najrizičnije jer je postojala mogućnost da Stojan zaglibi u pogrešno društvo, bez mogućnosti povratka. Na kraju, izabrali smo srednje rešenje. Porazgovarali smo sa njim strogo, podsetili smo ga na pravila, ali bez pretnji, ucena i kažnjavanja. Tada smo se prvi put suočili sa ozbiljnim problemom.

– Moj život je samo moja stvar i ne tiče vas se sa kim provodim vreme – rekao je povišenim tonom.

– Tiče nas se dok živiš pod našim krovom – podsetio ga je Vid.

– Nesrećnim slučajem… – dodao je sa zlobnim izrazom lica. Pubertet mog sina očito je bio opasniji nego što sam mislila. – Nisam ja kriv što sam siroče… Mada, zahvaljujući baš toj okolnosti, možda ćemo uskoro bolje da se slažemo…

– Kako to misliš? – pitali smo uglas Vid i ja.

– Pa, mogli bismo bolje da se slažemo ako ne budemo živeli pod istim krovom.

– Kupićeš stan? – pecnuo ga je ujak.

– Ne, nego ćemo lepo da prodamo ovu kuću i ja hoću trećinu novca.

– Ako pristnemo na tu ludost, a nećemo – rekla sam – po kojoj logici tebi pripada trećina novca? Nas, ovde, ako umem da brojim, ima petoro.

– Pa, babi i dedi sam jedino unuče. Sigurno neće vama da ostave svoj deo – uzvratio je oholo.
– Derište jedno bezobrazno! – planula sam ne verujući da slušam reči deteta kome smo cela porodica i ja posvetili život. – Pre svega, još nisi glava ove porodice i dok god postoji neko odrasliji i odgovorniji od tebe, nećeš to biti. Kuća nije na prodaju, utuvi to u glavu!

– Daro, smiri se – uhvatio me je Vid za ruku. – Ja ću rešiti ovaj problem. Uostalom, cela kuća vodi se na moje ime i samo ja mogu da odlučim da li će prodaje biti. A ja na to ne pristajem, mladiću, to neka ti bude jasno. Ne znam kako ti je takva ideja pala na pamet, ali bolje bi bilo da je zaboraviš. Značila bi potpuni krah ove porodice i suvišno je zalud naglabati na tu temu.

Ućutkan povišenim tonom, Stojan se povukao. Čak mi se činilo da je tih dana postao mirniji i pokorniji.

Sumnja i nagađanja

Potrajalo je to neko vreme, da bi posle toga slična tema opet počela da provejava u našim razgovorima. Ipak, bilo je očigledno da je Stojan nije zaboravio, ali se malo povukao. I sad, usred pauze između dve porodične krize, desilo se nešto što ni u najgorem snu nismo sanjali.

Dok sam vrtela film u glavi, nisam se mogla oteti utisku da moj brat ovakvu smrt ničim nije zaslužio. Živeo je povučeno i bio je posvećen porodici. Tek retko umeo je da se zadrži u „klubu neženja“, kako smo nazivali lokalni kafić u kojem su slični njemu nedeljom igrali karte na obali reke. Međutim, tek među njima nisam mogla da nađem onoga ko bi Vidu poželeo smrt.

Ni slučajnost ni pljačka nisu dolazili u obzir jer je ubica očigledno svesno ciljao, a ni pre ni posle ubistva nije uzeo ni dinar niti neku dragocenost iz kuće.

Kada su komšije i prijatelji počeli da dolaze u našu kuću, u njihovom saosećanju provejavala je čudna okolnost. U priči o tragičnom događaju insinuacije su bile jasno usmerene na temu samoubistva. Sitnice za koje sam mislila da će biti predmet policijske istrage, pokazale su se materijalom za nagađanje radoznalih. Mislili su da je majka oprala krv da bi sakrila sramotu.

– Njega nema, šta je tu je… – govorili su optužujući nas za tobožnje skrivanje dokaza, za našu surovu svesnost u tom momentu. Nisu shvatali da je taj čin zapravo bio odraz rastrojstva i šoka. A tek činjenica da je pištolj bio pored tela, njima je bila dokaz jasan „kao dan“. Svuda oko sebe, osim zaglušujućeg bola, mogla sam da čujem zlobna šaputanja, da vidim prekorne poglede i neku vrstu čuđenja.

Najteža je bila činjenica da Vida nema, da zauvek ostajemo bez njegovog umirujućeg glasa, bez podrške i ljubavi.

Tih dana, u sveopštem bolu, Stojan je bio tiši nego inače. Činilo se da je i njega ujakova smrt šokirala. Kada bolje razmislim, svi smo bili „anestezirani“, nesvesni dešavanja oko sebe.

Na sahrani smo se nas četvoro ožalošćenih držali kao karike u lancu. Jedino tako mogli smo da ne vidimo optužujuće poglede sa svih strana, poglede koji nisu mogli da nam oproste to što insistiramo na istinitoj verziji događaja.

Urađena je obdukcija iz koje se moglo zaključiti radi li se o ubistvu ili samoubistvu, mada nama njeni rezultati nisu bili neophodni da saznamo istinu.

Deo mog srca pokopan je u zemlju tog toplog majskog dana. Znala sam da me nikada više niko neće bezuslovno voleti, niti će se svesno žrtvovati za mene. Žalila sam što, možda, za života bratu nisam dovoljno pokazala koliko mi je značila njegova podrška. I to je ono najžalosnije što osećate kada ispraćate pokojnika…

Istraga

Istraga je nastavljena kada smo bili u stanju da trezvene glave mislimo o svemu. Činjenice iz kobne noći i dalje su bile dovoljno prisutne, dovoljno sveže i to će nas večno pratiti kroz život.

Prošli smo još nekoliko puta kroz isti ciklus ispitivanja, sada proširen i na Stojana koji one noći nije bio u kući. Priča se činila praznom jer smo svi redom ponavljali da Vid nije imao neprijatelja, da se nikome nije zamerio niti se sa nekim svađao.

Ispitani su njegovi malobrojni prijatelji i brojni poznanici, i svi su potvrdili našu priču. Činilo se da se vrtimo ukrug. Rezlutati odbukcije potvrdili su našu tezu o ubistvu, ali nisu razrešili misteriju.

Inspektor koji je radio na slučaju insistirao je na priči o zameranju. Naše strpljenje bilo je pri kraju jer, koliko god vrteli film, nismo mogli da se setimo onoga kome je Vid ostao dužan ili se zamerio na bilo koji način.

– Nije bio konfliktna ličnost, nije ostajao dužan niti je pozajmljivao novac… Sve ste to rekli, ali morao je i on nekada sa nekim doći u sukob, makar površan – ponavljao je dok sam se ja osećala kao budala vrteći istu priču, bez novih momenata.

– Ništa… – odmahivala sam glavom. Nismo hteli da odustanemo od istrage ali odgovorima nismo pomogli istrazi.

– Morao je i on nekada da povisi glas, da se naljuti – bio je uporan stari inspektor.

– Kada bolje razmislim – setila sam se detalja koji nisam ispričala – mogle su da ga dotaknu samo stvari u vezi sa porodicom. Ljutitog sam ga viđala samo kada bi se roditeljski postavljao prema mom sinu – rekla sam ispričavši scenu u kojoj je Stojan insistirao na tome da prodamo kuću. Kao pravi istražitelj, uhvatio se za tu priču insistirajući na svakom detalju, čak i na onome šro se meni činio nevažnim. To se ticalo porodičnih nesuglasica, a dovoditi njih i svirepo ubistvo u isti kontekst, bilo je u najmanju ruku suludo.

Ispričala sam sve što su tražili od mene očekujući da istraga i posle toga nastavi da tapka u mestu.

Priznanje

Ubrzo je Stojan pozvan na razgovor. Neobično nemiran, otišao je da obavi građansku dužnost „iako mu je od svega bilo muka“, kako je u groznici rekao. I meni je bilo muka što Vidova duša nema mira, što ne znamo ko ga je i zašto ubio.

Ne znam kako sam preživela ono što se potom desilo…

Pozvali su me u policijsku stanicu na još jedan razgovor. Otišla sam tupa od bola i prilično ravnodušna za sve ostalo.

Međutim, doživela sam šok sa kojim ništa u životu ne može da se meri.

– Vaš sin je priznao ubistvo – rekao mi je inspektor.

Pozlilo mi je istog momenta. Smračilo mi se pre očima, pojavio se ponor u koji je moja svest pobegla… Pala sam u nesvest i sledeće sate provela sam u bunilu.

Probudila sam se okružena belinom i crnilom u duši. U bolnici su pored mene bili očajni otac i majka, ali i inspektor koji mi je nasposletku sve objasnio.

– Ekipa sa kojom se druži vaš sin sklona je sličnom ponašanju. Ima među njima i bivših zatvorenika, povratnika u vršenju krivičnog dela… Kada smo ga suočili sa sumnjama, a posumnjali smo odmah nakon obavljenog razgovora sa njim, slomio se i sve je priznao. Oni su ga pritiskali da uđe sa njima u neki kriminalni posao, nekakav šverc, ali morao je da uloži nešto novca. Nije video drugi način da ga pronađe osim da vas natera da prodate kuću. Kako je ujak bio glavna prepreka, pala mu je na um ideja da ga ubije. Zato je ubica tako dobro znao kada su članovi porodice na spratu… Ekipa mu je pomogla na nabavi pištolj. Sam je sve uradio, oni su mu pomogli da isplanira… Pokajao se posle svega…

Stojanu je odmah određen pritvor. Za to vreme održano je suđenje kojem nisam htela da prisustvujem. Nije me zanimao ishod iako su o svirepom ubistvu brujali svi mediji. Šta da kažem, kazna na koju je osuđen moj sin nije dovoljna makar bila i doživotna.

Od tada ga nisam videla i ne znam šta će vreme doneti, ali čini mi se da to nikada i neću poželeti.

Surovošću je vratio svu ljubav koju smo mu pružili, došao je glave onom ko je za njega bio spreman sve da učini. Apsurdno je to što sam ja, tačnije plod moje utrobe, posredno kriva za bratovljevu smrt.

Stojanu mogu da otpišem deo krivice na godine i nezrelost, ali ne mogu preko svega da pređem zbog srca jer će u njemu večno biti zahvalnost bratu za sve što je za mene učinio.

Još uvek nemam snage da obiđem Stojana u zatvoru. Ne znam ni šta bi mogao da mi kaže, pa da ga shvatim.

Ponekad čak i sebe preispitujem. Pitam se jesam li pogrešno vaspitala sina, onda se vratim na surovu okolnost koja je uticala na specifične okolnosti u kojima je odrastao i krug pakla počne da se vrti…

Znam samo to da bih, da sam mogla, ja izabrala smrt jer ovo što mi se desilo nije zaslužila ni najgora majka, najgora sestra, a celog života trudila sam se da ne budem ni jedno ni drugo.

Mir u srcu nikada više neću pronaći i možda je to moja kazna…