Na proslavi desetogodišnjice mature

Posle raskida sa svojom velikom ljubavlju Dejanom, Milena se udala za alkoholičara koji je umeo i ruku da podigne na nju. Saznala sam da se razvela i, pošto se dugo nismo videle, željno sam iščekivala naš susret. Iako nije išao u našu školu, Dejan se, znajući da će Milena biti tu, takođe pojavio na proslavi godišnjice mature. Susret posle deset godina bio je dovoljan da obnove ljubav.

U srednjoj školi bile smo vrlo bliske. I danas smo, samo što su nas životni putevi odveli na dve strane, u različite gradove, različite profesije, u dva različita sveta. Čujemo se sporadično. Obično se jedna drugoj setimo rođendana ili pošaljemo poruku za Novu godinu. A kao da je bilo juče…
Milana se tokom srednje škole zabavljala sa Dejanom koji nije pohađao našu školu, ali svi smo ga znali. Kako i ne bi, kada je Milanu dve godine, bezmalo svaki dan, čekao posle nastave da bi je otpratio kući. Bili su sladak i skladan par. Ko god ih je video, prepoznao je pravu, veliku mladalačku ljubav.
Kada su se razišli, Milana je bila očajna. Za njenu patnju znala je nekolicina ljudi, što zbog njene zatvorenosti, što zbog savršene nasmešene „fasade“ kojom je prikrivala tugu. Ne sećam se tačno razloga njihovog raskida. Sećam se samo toga da je bilo banalno i besmisleno, ali zar nije svima nama brzopleta mladost „mrsila konce“?
Živo se sećam Milaninog uzbuđenja kada mi je prvog dana posle raspusta prepričavala svoj susret sa Đoletom. Delovala je ne samo izlečeno od propale ljubavi, nego i vrlo zaljubljeno. Radovala sam se zbog nje ali mi je bila pomalo sumnjiva tolika euforija. Kasnije, kada sam upoznala Đoleta, shvatila sam čime ju je opčinio. Bio je nešto stariji od nas, vrlo šarmantan, obrazovan, interesantan… Plenio je i hipnotisao i pojavom i pričom.
Tako su prolazili naši maturantski dani, uglavnom jednolično i uspavano, sve dok me jednoga dana Milana nije zamolila da posle škole odem sa njom lekaru. Bila je trudna.
– Šta ćeš sad? – tiho sam je upitala. – Beba ili fakultet?
– Ionako nisam luda za učenjem! Sigurna sam da će Đole biti oduševljen. Imaćemo svoju porodicu! I svoju bebu! Prvu od pet! Zar to nije divno?
Mala Maja rodila se uoči Nove godine. Već sam studirala u drugom gradu ali tada sam bila u vezi sa Milanom. Ona se u međuvremenu udala za Đoleta i vrlo je brzo shvatila koliko je to bilo nepromišljeno. Nekoliko meseci zajedničkog života bilo je dovoljno da spozna strašnu istinu – Đole nije bio samo priznati umetnik… bio je i alkoholičar.

Susret sa prijateljicom
– Deco, niste se promenili. Samo ste malo zreliji. Niste više deca. Sada ste odrasli – rekla je drhtavim, staračkim glasom, uz vragolasti osmeh na izboranom licu.
Razredom se prolomio žamor, baš kao nekada. Okrenula sam se i pogledala ta draga lica. Nedostajalo je jedno, Milanino.
Odavno se nismo čule. Zajednički prijatelji rekli su mi da se Milana razvela od Đoleta i da sama podiže njihovu Maju koja je slatko, pametno i lepo vaspitano dete. Saznala sam i to da je Milana povučena i da je retko sreću čak i oni koji su ostali da žive u našem malom gradu. Iz razmišljanja me je trglo kucanje na vratima učionice. Lice mi se razvuklo u osmeh:
– Milana! – uzviknula sam razdragano.
Milana se izvinila svima što je zakasnila.
– Uostalom, ostala sam dosledna sebi i svojim navikama, kako dobrim, tako i onim drugim. Profesorka, zar mi niste baš vi večito pravdali časove na koje sam stalno kasnila? – reče uz osmeh.
Prošla je kroz učionicu do slobodne stolice vukući za sobom talas pozitivne energije i blagi miris diskretnog parfema. Kasnije smo se svi složili da izgleda prelepo, jedino nam je bilo pomalo neobično to što sada ima dugu, plavu kosu.

– Čula sam da mu je otac poginuo, rekao mi je naš Petar. Pa, znaš da su oni komšije.
– Žao mi je, nisam znala. Sećam se čika Marka, bio je šaljivdžija i veseljak.
Sirota tetka Dragica. Sigurno joj je teško… Verovatno se Dejan vratio zbog nje.
Lakše će im biti ako podele zajedničku tugu.
– Da, sigurno… – rekoh.
– Znaš, baš je teško kada si sam… – uzdahnula je Milana. Za trenutak je delovala setno i odsutno ali osmeh joj se vrlo brzo vratio na lice: – A još je teže kad si i sam i gladan! A ja sam veoma gladna! Pruži malo korak da što pre stignemo na tu večeru!
Nasmejale smo se i nastavile da čavrljamo do restorana.

Proslava mature

Restoran u koji smo ušle bio je vrlo lepo uređen. Udobnoj atmosferi išla je u prilog dobra muzika. Mladić duge kose, vezane u „konjski rep“, svirao klavijature u uglu prostorije i veoma je lepo pevao.
Najvažnije je to što su zvuci bili prijatno tihi pa nismo cele večeri morali da se nadvikujemo. Ipak nam je bilo važnije da se vidimo i ispričamo.
Mesta su, uglavnom, bila popunjena pa smo Milana i ja sele na dva jedina spojena slobodna mesta: Milana do Verice, a ja do Petra. Kada smo se raskomotile i udobno smestile, konobari su na stolove počeli da iznose hranu i piće. Neko vreme čulo se samo zveckanje pribora za jelo i tanjira, a potom se ponovo ustalasao žamor.
– Znači, ti si posle studija ostala u prestonici! Pa, uvek si bila nekako „urbanija“ u odnosu na nas – reče Petar uz poznati šeretski, dečački osmeh.
– Dakle, Pero, isti si mangup od pre! – nasmejah se. – A ti? Kako ti živiš?
– Još uvek sam ovde. Oženjen sam, imam divnu suprugu i još divnije blizance, trogodišnje dečake Strahinju i Uroša. Sagradio sam kuću u velikom roditeljskom dvorištu. Čekaj, pa bila si kod mene na nekom rođendanu, rekao bih… – pogledao me je pokušavajući da se priseti.
– Da, jesam, one godine kada si dobio štene zlatnog retrivera. Oskar beše, je l’? – shvatila sam da se sećam „na deliće“ i da pokušavam da sklopim sliku. – Od koga si ga dobio? A, da! Od komšije Dejana, je l’ tako? A, kako je on?
– Drži se. Šta će, mora zbog majke. Mnogo radi pa ima manje vremena da razmišlja i da tuguje. A uza sve to raskinuo je dugogodišnju vezu. Italijanka nije htela ni da čuje da dođe da živi kod nas. Možda je bolje tako. Da ga je zaista volela, išla bi sa njim i na Mars – tu je Petar malo zastao, kao da se premišlja da li da nastavi. Na kraju je ipak rekao: – Znaš, on nikada nije prestao da voli našu Milanu… Neko veče bio je kod mene, dugo smo pričali, malo smo se zapili… Kada je čuo kako je prošla sa Đoletom, gotovo je poludeo. Da je znao da je Đole digao ruku na nju, mislim da bi iz istih stopa otišao na njegova vrata da je osveti! Tada sam mu rekao za naš susret generacije. Koliko ga poznajem, očekujem da će se večeras pojaviti.

– Molim vas – doviknula mu je – budite ljubazni pa ovde ostavite dve.
– U pravi čas! Jao, što dobro miriše! I još je vruća – rekla sam više za sebe udišući tople oblačiće mirisne pare iznad šoljice.
Zanesena zavodljivim mirisom kafe, nisam primetila da je Milanino lice prebledelo ali osetila sam snažan stisak na svojoj podlaktici. Podigla sam pogled i shvatila: na vratima dvorane stajao je Dejan.
Milana je bez reči, kao hipnotisana, pokupila svoje stvari i krenula prema njemu. Osvrnula se i pogledala me za trenutak. Znala sam da taj pogled znači pozdrav.

Srećni kao nekada
– Vidimo se – jedva sam uspela da kažem pre nego što je spustila slušalicu.

Slušala sam je, mamurna i nenaspavana posle burno provedene noći.
– Polako, nisam sigurna da ću moći da te pratim pre prve jutarnje kafe – rekla sam zagrizavši toplu, mirisnu puter-kiflu koja mi se topila u ustima.
Naručile smo po kafu i baklavu.
– A, sad pričaj. Otpočetka, i to polako – rekla sam uz blago prekorni pogled, začinjen osmehom.
– Kada se sinoć pojavio, odsekle su mi se noge. Znala sam da je tu zbog mene. I čula sam Petra kada ti je rekao da ga očekuje… – nasmešila se vragolasto priznavši to.
– Baš si pravi đavolak! – prokomentarisala sam.
– Prilazila sam mu, čini mi se, čitavu večnost. Kao da je sve oko mene stalo, samo sam ja klizila prema njemu. Kao da sam lebdela iznad zemlje. Kao u snu… – zamislila se, ponovo preživljavajući tu scenu u mislima. Srknula je kafu i nastavila: – Sve ove godine nestale su u trenutku kada sam prihvatila njegovu pruženu ruku. Izašli smo napolje, noć je bila izuzetno tiha ili mi se tako činilo posle one buke u restoranu. Dugo smo ćutke šetali držeći se za ruke. Izgubili smo pojam o vremenu. Seli smo na klupu. Svetlost je sa obližnje bandere jedva prodirala kroz grane starog platana. Bože, taj pogled! Govorio je više nego sve reči ovoga sveta. Ponovo smo bili deca, ponovo smo se nevino milovali pogledima, otvorenih duša i otvorenih srca. Baš kao nekada…
Kratku pauzu prekinuo je zvuk pristigle telefonske poruke. Milana se trgla brzo uzevši mobilni telefon. Dok je čitala poruku, lice joj se razvlačilo u široki osmeh. Blistala je.
– On je – rekla je shvativši da je taj komentar bio suvišan. Malo se postidela, ali je zadovoljna rekla: – Samo je hteo da znam da misli na mene. Bože, šta mi se to dešava? Ponašam se kao zaljubljena klinka! Ali, tako je lepo… i tako mi prija…
– Naravno da ti prija! Uživaj, devojčice! I bilo je vreme – rekoh.
– Kada me je poljubio, mislila sam da ću se onesvestiti! Ogromno brdo emocija koncentrisalo se tada u tom jednom poljupcu. Naslonila sam se na njegovo rame. Osećala sam se sigurnom i zaštićenom kao nikada pre. Snažno me je zagrlio. Pitao me je da li bih htela da budem ponovo njegova devojka. Šašavko! Pa, kakvo je to pitanje?! Naravno da bih! Kamo lepe sreće da to nikada nisam prestala da budem! Dakle, „gospođice Italijanko“, iako mislim da ste vrlo glupa mlada dama, istovremeno sam vam veoma zahvalna, pomislila sam – reče Milana i zevnu.
Tek je tada shvatila da nije spavala cele noći i da je čekaju obaveze. Morala je na ručak kod mame, da preuzme Maju i da je odvede na rođendan kod drugara iz razreda.
– Šta ćeš? Životna mašina ne staje! I svi smo u toj mašini. Samo, priznajem, mnogo je lepše i lakše kada u toj mašini nisi sam – rekla sam izlazeći za Milanom na ulicu. – Drago mi je što sam došla… Ma, ne zbog tebe i tvoje lepe ljubavne priče, već zbog toga što su ovo stvarno najbolje puter-kifle na svetu!
Nasmejale smo se i pozdravile uz poljubac.