Ponuda za posao spasila me je od nasilnog muža

Od svih dobrih stvari koje su mi bile ponuđene, izabrala sam najgoru, onu koja mi zapravo nije ponuđena – da se udam. Život sa Mišom od mene je napravio domaćicu i samo spletom srećnih okolnosti tu činjenicu uspela sam da unovčim i da odem od čoveka koji me je zbog finansijske nadmoći godinama zlostavljao.

Mogla sam da biram između dve mogućnosti: novog automobila i nastavka studija, i sigurnog radnog mesta i egzotičnog putovanja. Bilo koju od te dve opcije da sam izabrala, bolje bih prošla nego što sam se opredelila za treću, koja mi zapravo nije ponuđena – da se udam.
Bila sam zaljubljena u Mišu do te mere da je moje psihičko stanje moglo da se definiše ludilom. Dok njega nisam srela, činilo mi se da nisam živela. Nekako sam se provukla do večeri kada sam ugledala njega. Od trenutka kada me je pogledao, bila sam njegova robinja i činilo mi se da sam se ponovo rodila. I dugo, baš dugo nakon što smo zvanično počeli da se zabavljamo gledala sam u njega kao da je jedini muškarac na svetu, uverena u to da ne postoji niko savršeniji od njega. Markantan, visok, zgodan, pametan i duhovit – bio je ostvarenje svih mojih snova.
Od fakulteta sam sasvim digla ruke jer nisam želela da dragoceno vreme koje je trebalo da provedem sa Mišom „bacim“ na glupa predavanja. Da se ne bih zaposlila, poslužila sam se istim izgovorom, a putovanje i novi automobil interesovali su me baš koliko i vremenska prognoza za neki zaselak u Brazilu. Sve sam podredila Miši. Kao i svaka zaljubljena guska, nisam pridavala značaj „sitnicama“ koje su me nekad peckale, a nekad istinski bolele. Govorila sam sebi da prava ljubav mora malo i da boli i tako „progutala“ mnogo toga što mi danas, petnaest godina kasnije, deluje nezamislivo.
Od trenutka kada smo se prvi put poljubili, zamišljala sam dan našeg venčanja. U svojim snovima mogla sam gotovo da opipam božanstvenu belu satensku haljinu koja savršeno prati liniju moga tela. Takođe sam mogla da osetim svoju ruku u njegovoj i da čujem kako odlučno izgovara „da“ na matičarovo poznato pitanje. Zamišljala sam štošta, ali se malo toga desilo onako kako sam želela.

Neispunjeni snovi
Zabavljali smo se godinu dana i smatrala sam da je krajnje vreme da me zaprosi jer sam za udaju imala dva dobra razloga. Prvi – bila sam kao tetreb zaljubljena u njega, a drugi – nisam više mogla da živim na račun svojih roditelja a da zauzvrat ne radim ništa jer sam bila prezauzeta ljubavlju prema Miši. Zato sam ja njega zaprosila zalepivši se kao krpelj za njegov vrat kada mi je umesto (u mojoj glavi zamišljenog) oduševljenog pristanka mlako saopštio:
– Može.
Nije mi bio važan način, cilj mi je bio da postignem ono što želim. Jedino nisam razmišljala o nastavku te naše „ljubavne priče“ nakon što izgovorimo sudbonosno „da“ i skinemo sa sebe, on odelo, a ja… takođe odelo.
Odluku da ne budem u venčanici na dan venčanja doneo je Miša iz praktičnih razloga.
– Šta ti znači krpa koju ćeš jednom u životu obući? Odelo ćeš moći da nosiš i u drugim prilikama… – rekao je i, videvši da sam se malo snuždila, brzo dodao – …i svaki put kada ga obučeš, setićeš se najlepšeg dana u svom životu, zar ne?
– U pravu si – potvrdila sam nešto raspoloženije.
Šta mi znači jedan san, mislila sam. Jedan k’o nijedan. Ne treba da mi bude važna ta satenska haljina, od nje ne zavisi naša ljubav. Osim toga, Miši sam bezuslovno verovala i ako je on mislio da su kupovina haljine, svadba i medeni mesec zapravo bezvezarije, tome zaista nisam imala šta da dodam.
Ipak je on bio i stariji i pametniji od mene, a uza sve to morao je da se izbori sa finansijama. To što smo se venčali samo u prisustvu kumova, roditeljima sam pokušala da objasnim time što nismo želeli da pravimo cirkus od tog „svetog trenutka kakav je bio čin našeg venčanja“. Verovatno su još tada mislili da sam potpuno poludela ali su umesto bilo kakve pridike „progutali knedlu“ usput me obavestivši da me, iako udatu, radno mesto još uvek čeka.
– Ima vremena – rekla sam ponosno – Miša zarađuje dovoljno da ne moram da cepam đonove do posla i nazad za nekoliko desetina bednih hiljada.
Toliko su me ubeđivali da je važno da počnem da radim i da imam „svoj dinar u rukama“ da sam zamalo izgovorila svoju čuvenu rečenicu:
– Ako mi to još jednom spomenete, nikada više s vama neću progovoriti!
Bila sam tvrdoglava, samoživa, glupa jedinica i da sam bila na mestu svojih strpljivih roditeljima, izmlatila bih sebe da me kasnije život ne bi mlatio.

Preskočili smo medeni mesec
Zajednički život sa Mišom, kao što se da naslutiti, počeo je bez medenog meseca.
– Bolje je da narednih godinu dana idemo svakog vikenda u neki restoran na ručak nego da sav novac spiskamo za desetak dana na nekom moru od kojeg ti, osim fotografija, ništa neće ostati.
Nisam mu rekla da mi ni od hrane u tim restoranima ništa neće ostati, ali s obzirom na to da nisam umela da kuvam, ponuđena alternativa nije mi delovala preterano loše.
Međutim, posle dva vikenda koja smo, umesto u restoranima, proveli u našoj (nekad samo Mišinoj) garsonjeri, u romantičnoj atmosferi mirisa navrat-nanos pripremljene kajgane, na poklon sam umesto očekivanog cveća dobila – knjigu recepata.
– Ne bi bilo loše da malo prelistaš ovo – rekao je pružajući mi knjigu od koje mi se sledila krv.
– Ovoliku knjigu ni na fakultetu nisam imala – rekla sam u svoju odbranu.
– Zato ga verovatno nisi ni završila. One tanke knjižice nisu ti bile veliki izazov, a ovde, vidiš – rekao je okrećući i pokazujući mi stranice kuvara kao da sam maloumna – osim teksta, imaš i slike. Moraš i ti nečim da se baviš.  Prošlo je vreme kada su mama i tata podmetali leđa. Ovo je moj dom i ovde moraju da se poštuju moja pravila.
Da sam bila malo pametnija, bacila bih mu onaj kuvarski priručnik u glavu, demonstrativno pokupila svoje stvari i prihvatila posao koji su mi roditelji obezbedili. Međutim, kao što sam u više navrata ponovila, bila sam glupa i zaljubljena, i jedino što mi se u tom trenutku činilo ispravnim bilo je da zasučem rukave i postanem ono što se od mene očekuje: domaćica.
Spremanje prvih nekoliko obroka bilo je prilično traumatično u smislu kuvanja, a trebalo je to i pojesti. Ipak, tvrdoglavu osobu kakva sam ja početni neuspesi nisu obeshrabrili i trudila sam se da postanem kuvarica na koju će Miša biti ponosan i koja će kasnijih meseci i godina, umesto poljupca za laku noć, dobijati pohvale za odlično pripremljene večere. Veće priznanje, u tim trenucima, nisam mogla da poželim.
Kada sad razmišljam o tome, zanimljivo je kako su mi se za relativno kratko vreme želje i snovi preusmerili projektujući se isključivo u Mišinim pohvalama. Bila sam svesna odsustva bliskosti a, ruku na srce, u meri u kojoj sam je želela, nije je bilo od početka, ali nadala sam se da će se taj plamičak u koji sam tako duboko verovala jednoga dana rasplamsati, pa makar to bilo samo zahvaljujući mojoj novostečenoj gastronomskoj umešnosti.

Pravdala sam njegove postupke
Posle tri godine braka, štednje na svim nivoima i gomile mirisnih i ukusnih obroka kojima sam Mišu dočekivala kada se vraćao s posla, ponosno sam izjavila da želim dete. Nisam propustila da ga uz tu izjavu obradujem predivnim princes krofnama koje sam, posebno za tu priliku, pripremila.
– Ti si, majke mi, poludela – rekao je oblizujući šećer sa usana. – Imaš li predstavu koliko košta dete?
– Košta?! – bila sam iskreno zapanjena.
– Nemoj da se zanosiš, molim te. Pristao sam na venčanje i na ovo tvoje bahaćenje po kuhinji, ali dete ne dolazi u obzir. O čemu ti razmišljaš kada si, evo, u ovom ekonomskom haosu koji vlada oko nas, smislila da napraviš princes krofne… O, izvini – rekao je progutavši ceo jedan kolač – zaboravio sam da ti, zapravo, nemaš čime da razmišljaš.
Ništa me nije uvredilo kao ta rečenica. Tanjir sa preostalim krofnama bacila sam preko ograde terase, a posle toga zamalo da i ja izletim istom putanjom. Ne postoji zid u toj garsonjeri koji moja glava te noći nije „overila“ i ne postoji mesto na telu koje me nije bolelo. Dan kasnije osećala sam se kao da je bager prešao preko mene i umesto da tada, kada već nisam pre, prekinem bračnu agoniju, govorila sam sebi da se Miša sigurno ne bi tako poneo prema meni da sam se manje rasipnički ponašala. Ipak je on donosio novac u kuću.
Stidim se da kažem: u tim trenucima krivila sam svoje roditelje što su me razmazili i navikli na to da imam sve što poželim, i što se ni za šta do svoje dvadesete nisam pomučila. Ako nisam imala čime da razmišljam, i to mogu njima da zahvalim jer su me takvu odgojili – da bez mozga, u opštoj besparici, pravim kolače.
Oni su mi bili krivi i za batine koje sam prethodne večeri „popila“ od mog divnog Miše koji me je učio pravim životnim vrednostima. Istoga dana ugušila sam u sebi želju da rodim dete jer niko nije mogao da mi garantuje da bi to malo biće više ličilo na Mišu nego na mene… Narednih meseci maksimalno sam se trudila da u dogovoru sa svojim suprugom iskalkulišem svaki obrok da nikada više ne bi bilo rasipanja novca i bacanja hrane. To ga, međutim, nije sprečilo da mi s vremena na vreme udeli „vaspitno-popravne“ ne trudeći se više čak ni da se opravda umorom ili izdeklamuje lažno „izvini“. Ne znam kada sam batine prihvatila kao nešto sasvim normalno i očekivano. Pojma nemam kako sam dospela u fazu da me sve to više čak nije ni vređalo.

Poslovna ponuda
Tek što smo ušli u sedmu bračnu godinu, iz garsonjere na Senjaku preselili smo se u dvosobni stan na Čukarici. Miši je bilo zgodnije zbog posla, a veća kvadratura svakako nam je više odgovarala nego prvobitnih 25 kvadrata. Brzo sam se organizovala otkrivši gde su pijaca, prodavnice, pekare i još brže uspostavila dobre odnose s novim komšilukom. Nisam propuštala nijedan odlazak u prodavnicu, a da dragim komšinicama ne izdeklamujem neki dobar recept.
– Mogu li nešto da te pitam? – obratila mi se ljupka vlasnica prodavnice.
– Izvoli – osmehnula sam se.
– Radiš li u nekom restoranu?
– Ne.
– A… baviš li se keteringom?
– Ne, ne, ja to, onako, iz ljubavi prikupljam i delim recepte. Kuvam za svoju dušu.
– Možda bi mogla i dalje da kuvaš iz ljubavi, ali za novac. Jesi li ikada razmišljala o tome?
– Iskreno, nisam – rekla sam slegnuvši ramenima.
– Ako hoćeš, dođi kod mene danas popodne. Hoću da organizujem feštu za prijatelje, a nisam spretna u kuhinji. Kupiću sve što mi kažeš da je potrebno za te tvoje đakonije i, naravno, platiću ti rad.
Verovatno sam onako zabezeknuta, otvorenih usta izgledala kao da me je drmnula struja.
– Pa… ne znam… nisam sigurna…
– Hajde – rekla je prijateljski se osmehnuvši – neće ti ništa biti ako pokušaš. Čak i ako jela ne budu sasvim uspela, bar ćemo se lepo zezati.
– Ne znam, morala bih prvo da se dogovorim s mužem.
– Kad završiš te konsultacije – rekla je pružajući mi cedulju na kojoj je bila ispisana njena adresa i broj telefona – javi se i dođi. Možeš i njega da povedeš.
– Hvala ti – rekoh obradovana time što je i Mišu pozvala.
Miša nije imao ništa protiv toga da zaradim novac, ali nije želeo da pođe sa mnom. Iskreno govoreći, prvi put otkad sam ga poznavala, te večeri nimalo mi nije nedostajao. Bila sam u svom elementu, na svom „terenu“ i iz kuhinje novostečene prijateljice kao na pokretnoj traci izbacivala isprobana jela za koja sam znala da sigurno neću omanuti.
Još kada me je pozvala da se upoznam s njenim društvom i kada su me svi pohvalili, gotovo sam osetila da lebdim po dnevnoj sobi. Vrhunac te večeri bio mi je u trenutku kada sam shvatila da sam za svoj rad dobila 150 evra velikih kao kuća. Nikada, ali nikada u svojih dvadeset sedam godina nisam bila srećnija nego te večeri. Tačnije rečeno, dok nisam stigla kući.
Kako sam ušla u stan, Miša mi je oteo koverat iz ruke, proverio sadržinu, presavio ga i strpao u svoj džep.
– Lepo… Ako ovako nastaviš bar jednom nedeljno, za pet godina otpatićeš mi to što si živela na moj račun. Samo napred – potapšao me je po ramenu i otišao da se tušira.
Dok nije legao u krevet, muvala sam se po kuhinji, a potom otišla u kupatilo i, kompletno obučena, ušla pod hladan tuš puštajući da mi rashladi uzavreli mozak kojeg sam te noći konačno postala svesna.

Život kakav zaslužujem
Moje kulinarske sposobnosti pročule su se vrlo brzo i gotovo da nije bilo nedelje u kojoj bar dva dana nisam kuvala po porudžbini. S obzirom na činjenicu da sam znala da me moj verni blagajnik čeka kod kuće da mu predam zaradu, nisam se mnogo dvoumila da iz koverte koju bih dobila za obavljeni posao bar pola izvučem i ostavim „sa strane“, a njemu sam predavala ostatak. Batine nisu izostajale zato što je smatrao „da sebe ne poštujem dovoljno jer uzimam tako malo“. Pravdala sam se izgovorima koji su mi na pamet pali u tom trenutku. Ne znam gde je novac koji mi je uzimao završavao, ali znam da sam svoj uredno polagala na devizni račun koji sam u međuvremenu otvorila.
Kada sam finansijski dovoljno ojačala, novostečeno samopouzdanje dalo mi je snagu da stanem pred Mišu i da mu u oči kažem da želim razvod. Ni taj trenutak nije prošao bez udarca, ali sam se, za razliku od svih prethodnih, tada prvi put pobunila i uzvratila. Koji sat kasnije otišla sam svojim roditeljima i izvinila im se za sve gluposti koje sam im tokom odrastanja priredila. Posle uzajamnog tešenja, prolivenih suza i objašnjenja da me moja soba čeka, rekla sam nešto otresitije:
– Odlučila sam da nastavim studije koje ću sama finansirati. Molim vas da me podržite, ništa više ne tražim.
Iako su rekli da mi neće pomagati, dobila sam odavno ponuđeni auto, naravno, noviji model. Sa egzotičnih putovanja imam bezbroj fotografija i još više uspomena, ali najvažnije od svega je to što sam stekla samopouzdanje. Otkad sam otvorila sopstveni restoran, imam fino osoblje i stalne goste koji uživaju u mojim gastronomskim čarolijama. Mislim da se mnogi od njih dive fotografijama sa egzotičnih destinacija, kojima sam ukrasila restoran, ali se još niko nije usudio da me pita ko je tip koji me na svakoj grli i ljubi. Možda ću zbog svih tih divnih ljudi jednoga dana ispričati priču o pravoj ljubavi, o onoj drugoj jačoj polovini koja mi ispunjava želje, snove pretače u stvarnost i čini me hrabrom da ispričam ono o čemu sam sve dosad ćutala.