Ni brige, ni pameti

– … i kad je otišla…? – upitala sam.
– Pre dva sata. – rekla je Gaga.
– Možda je samo izašla da prošeta…? [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Znaš kako je u tim godinama, triput dnevno smo htele da bežimo od kuće.[/inlinetweet]
– Htele…! Ali nismo stvarno pobegle, nikada. Ja nisam.
– Ja jesam. U četri popodne pobegla, u sedam se vratila. Nisu ni primetili da me nema. Toliko o mom bežanju.
– Ona je ozbiljna, Gago. Stvarno je ozbiljna. Uzela je torbu i rekla da ne želi više da živi s nama. – Kao da smo najgori na svetu, kao da je ne volimo, kao da nam nije stalo…
– Pa dobro, u tim godinama baš i ne očekuješ pametne poteze. Ni mi grama mozga nismo imale.
– Imale smo ga dovoljno da ne naređamo devet jedinica iz matematike.
– Devet…? Majko moja..!? Stvarno moraš da se potrudiš za devet komada.
– Devet. Sve jedan do drugog. Ja danas obijam pragove po školi, prvo kod direktorke, pa kod nastavnice, molim, kumim da je pita, da je izvede na tablu, da mi dete ne ostane za avgust, a njoj jedina briga kako da ofarba kosu…?! Ni brige, ni pameti. Ja plaćam privatne časove, ne bi li nešto naučila, a ona mozak na pašu… Pa znaš šta, smrklo mi se…
– Moja Gago, da ti se ne smrkne još više? Šta ćeš ako ne dođe…? Ako se ne pojavi večeras?
– Pojaviće se. Mora.
– Ali AKO se ne pojavi…?
– Ne znam. Ne pitaj me to. Nemam neko iskustvo, ako me razumeš. I meni je ovo prvi put da mi dete beži od kuće, nije baš da smo se dogovarale…
– Smiri se, biće sve ok.

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Dete je čudo. Nosiš ga devet meseci, povraćaš ujutro, u podne i uveče, hormoni te odvaljuju, otičeš, naduješ se, promeniš lični opis, prođeš muke Isusove dok ga rodiš, i taman kad pomisliš kako je sve super – sto te jada snađe. [/inlinetweet]Ode od kuće jer joj ne date da ofarba kosu…? To što će ponavljati razred – nema nikakve uzročno-posledične veze s dužinom ni bojom kose. Onda sedneš i zapitaš se ko je kriv? Kakva sam ja to majka? I ko zna gde je sad? Mrak je. Mrvica se plaši mraka. Da pozovemo policiju? Bolnicu? Šta ako se nešto desilo…? Je li bar ponela jaknu? Šta da radimo ako ne dođe celu noć…? Šta da kažem ako me neko nešto pita…? [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Nisam loša majka. Nemamo probleme. Mislim, imamo normalne probleme, poput svih normalnih porodica. Skačemo i svađamo se oko uobičajenih stvari. Smem li da kažem da se svađamo…? Dobro, imamo nesuglasice, tu i tamo. [/inlinetweet]Jeste, zabranili smo joj da farba kosu, tačno je. Je li danas zabranjeno zabraniti im bilo šta..? Mislim, nisam baš ekspert iz dečijih prava, moje je da je volim, čuvam, pazim, ne da se razumem u ustav i prava građana… Idem po osećaju. Barem sam do sad išla. I taj mobilni što sam joj oduzela – oduzela sam joj iz ljubavi. Da ne bleji po čitave dane, da zagreje stolicu, kraj je školske godine, šta je trebalo – da je pustim da zvekne na popravni…? Ne uči se matematika na fejsbuku, znaš i sama. Nismo imali ništa protiv dečka, ‘ajde, mislila sam, i to je normalno, bolje da znamo s kim je nego da mi se vucara s ovim, s onim… Ali ne može svaki dan, ne može i pre škole i posle škole, i na malom i velikom odmoru, neka granica mora da se zna, zaboga. Htela je da ide na onaj nesrećni splav, nismo je pustili. Šta će dete od šesnaest godina na splavu do tri ujutro? Kaže, sve moje drugarice idu. Neka sve idu, ti nećeš. Ti nisi SVE. Nisam udarena u glavu da ne znam šta se radi po splavovima u tri ujutro. Da l’ bi ti svoje dete pustila, hajde iskreno reci…

Ne bi. Uradila bih isto što i ti. Rekla iste stvari. Neka je. Neka ide. Vratiće se za sat vremena, videćeš. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Ima šesnaest godinica. Misli da se mali problemi rešavaju većim. Misli da ima sjajne drugarice. Koliko su sjajne, shvatiće kad joj zalupe vrata pred nosem. Nema pojma šta je sve još u životu čeka. [/inlinetweet]Ako sad počne da rešava probleme tako što će bežati od njih, neće daleko dogurati. Sećaš se kako smo kao mali mislili da nas niko ne vidi samo ako čvrsto zažmurimo i držimo oči zatvorene? E ona sad čvrsto žmuri.

– Šta ja imam od toga što ona čvrsto žmuri? Poludeću od brige ako se ne javi. Znaš onda kad je bila mala, kad nam se izgubila u tržnom centru, kad sam zamalo skrenula s mozgom u tih pola sata? E sad se osećam isto tako samo sto puta gore. Ono napolju, to nije tržni centar, to je ulica, to je mrak, to je svakakav šljam, ko zna šta…
– Pssssssssst…! Mislim da nešto čujem. Vrata…? Sto posto je ona…. Ona je.

Gaga obrisa oči. Mrvica uđe kao da se ništa nije desilo.
– Zaboravila sam četkicu za zube. – reče i zatvori se u sobu.
– Dobro je. – reče Gaga. Idem da nam pristavim po jednu.

Pišite Dudi na [email protected]!