Vitni: jedino joj je ljubav bila potrebna (2 deo)

Foto: Srđan Bosnić

Ima li života van braka? Da li je ljubav jedina prava sreća u životu? Može li naš život biti ispunjen i bez toga?

Kako stoje stvari među mojim udatim prijateljicama, samo za jednu od njih mogla bih reći da ima srećan brak, onako kako ja to vidim. Mada, ni on nije nastao iz neke velike ljubavi. Više iz obostranih interesa u pogodnom trenutku. Sve ostale životare prihvatajući očaj, čemer i jad bračnog života ili čak svesno gledajući kroz prste i negirajući farsu. Duboko u sebi, skriveno, iščekuju trenutak kada će se pojaviti spasenje.

Kad me spase mornar Popaj…

„Kad nađem pravog muškarca…kad dobijem na lotou…kad smršam…e, da ja imam takve noge, gde bi mi bio kraj…onda bih bila srećna!“

Šta nas to nagoni da čeznemo za srećom koja tek treba da se desi i obično je nikad ne sustignemo? Da li je vreme naš saveznik ili najgori neprijatelj?

Zašto čekamo da nam se nešto ili neko, poput mornara Popaja, desi i da nas spase? Jesu li sve žene na ovom svetu Olive?

Ženama očigledno najviše nedostaje ljubavi prema sebi. To bi značilo da nas nisu dovoljno pazili i mazili kad smo bile male. Ili da smo imale pogrešne uzore.

Čini mi se da ni Vitni, koliko god velika bila, nije verovala da je vredna ljubavi. I njoj je nedostajalo pravih uzora. Čeznula je za herojem kome bi bila dobra žena. Htela je da ispravi greške svoje majke i da bude ono što ona nikada nije uspela. Iz te želje ušla je u zavisnički odnos iz koga nije bilo izlaza. Trudila se iz sve snage da bude što manja u odnosu na svog muža, da bi on bio što veći. Da se ne oseća ugroženim u njenoj senci. I stajala je uz njega bez obzira na sve. Nije mislila! On je bio njena droga! Nije to radila bez njega. Radili su to zajedno.

I ona je bila je jedna od nas

Kada uđemo u zavisnički odnos sa nekim drugim, sreća je samo prividna. Nemogućnost da ostvarimo sreću izvan nas stvara nam bol. I ta bol postaje zavisnička jer se temelji na iskonskom strahu. I šta god da stvara tu zavisnost, mi to koristimo da prikrijemo svoj  bol. Zavisnost se stvara iz straha da se suočimo sa sopstvenim bolom. A bol stvara tugu.

Kažu da svaka zavisnost dostiže tačku u kojoj više ne radi u našu korist i tada se oseća bol jača nego ikad pre. To je jedan od razloga zašto neki ljudi večito beže od sebe i lutaju, izbegavajući da se suoče sa iskonskom patnjom koji nose u dubini svoje duše. Izbegavanje problema nikada nas ne dovodi do njegovog rešenja, pa tako ni u ovom slučaju. Kad prestanemo da se opiremo onomo što jesmo, kad prihvatimo sebe, otvaramo prostor za autentučne osećaje u svom životu. Jedan od njih je istinska ljubav. Tada svi spoljni uticaju prestaju jer se ljubav rodila u nama. I prestajemo da zavisimo od drugih i da tražimo uporište u njima.

Kao što reče Barbara Strejsend, Vitni je imala sve, lepotu i čaroban glas. Tužno je da u tome nije uspela da nađe zadovoljstva, koliko smo mi.

Žana Korolija, vlasnica agencije za odnose s javnošću CORE Relations