Categories Vesti

Otvoreno pismo mame srednjoškolca

1. PUTEVI I RASKRSNICE NA UPISU U SREDNJU ŠKOLU ZA RODITELJE I DECU

Na početku moram da kažem, rizikujući da možda ovo pismo neće biti objavljeno, da se medijska stvarnost odvojila od realnih pitanja stvarnog života: Vrlo malo nadjoh pouka na temu u koju srednju školu da upišem dete. Vrlo malo odgovora mogu da mom sinu dam sa sigurnošću, kad me pita za mišljenje.

Uverena sam da se slično pitaju roditelji još 260.000 budućih srednjoškolaca, ako je verovati Republičkom zavodu za statistiku Srbije, a jeste. Toliko nas ima iz te grupe koja
će se vrlo zabaviti pitanjem upisa i budućih orijentacija dece na prelazu iz osnovne u srednju školu.

Jedna draga i veoma posebna ličnost, inače vrsni pedagog, mi je budući da je privatno poznajem, jednu dilemu otklonila rekavši da ne postoji podela na privatne i državne škole, već na dobre i loše. Takodje, da ne postoje skupe i besplatne škole, već opet samo dobre i loše. I da je najskuplje što može, nama roditeljima da se dogodi, da baš sada kada nam deca imaju samo još nekoliko godina do punoletstva, zapravo promašimo ključne skretnice u njihovom životu, izgubimo liniju njihove sreće i što je još tužnije, dopustimo im da promaše i sami mogućnost da ikada budu stvarno srećni.

2. SLUČAJ I OPOMENA JOHNA LENNONA

I tu stigosmo do Johna Lennona i njegovog slučaja, kada je dobio lošu ocenu na pismenom zadatku pod naslovom “Šta želiš da budeš kad porasteš”. Dobri John je kao iznad drugih ljudi, darovit iskrenošću, napisao da želi da bude srećan kad poraste. Učiteljica mu je dala lošu ocenu sa obrazloženjem da nije razumeo zadatak. John Lennon joj je odgovorio da ona nije razumela život. Šta Vi mislite da Vaše dete uradi isto, kako bi se to završilo danas u nekoj od naših srednjih škola I kako bi Vi kao roditelj postupili?

3. PITANJA BEZ ODGOVORA

I tu se otvara mnogo pitanja dalje:

1. Zašto opominjemo decu da budu vredni?
2. Zašto se borimo da im usadimo moralne vrednosti?
3. Zašto ih čuvamo od ulice, tražimo dobre škole, vanredne aktivnosti?
4. Zašto baš kada su u tom osetljivom period 15, 16, 17, se brinemo koga će primiti u svoje društvo, ko su im ljubavi prve?
5. Da li su probali cigarete, narkotike, pripadnost navijačkim grupama i pošli za problematičnim strukturama društva?
6. Koju će školu da izaberu i kakve su im ocene?
7. Imaju li sve što im je potrebno, ili ih oskudica može oštetiti?
8. Da li im dajemo previse, pa nemaju orijentire?
9. Da li smo im dali previse slobode, ili smo ih stisli?
10. Da li će upisati srednju školu i koju i imati dovoljno bodova?I šta ako ne? Gde onda?

Pokažite mi roditelja teenage deteta da se ne pita? I da je siguran? Škola roditeljstva ne postoji, a toliko nam je potrebna…

Foto: Pixabay

4. ODLUKE SAD IL NIKAD I SLUČAJ TAKNUTO MAKNUTO

Vrlo malo informacija, vrlo malo smernica, poneka knjiga iz psihološke literature. Ali kako danas, sutra, do ispita za prijemni u srednju školu. Kako sad? U Srbiji? Gotovo da nema orijentacije, ni znakova pored puta. A važno je, mnogo važno… I rizična je svaka naša greška i u mešanju i u ne činjenju… Sada kada prelaze iz osnovne u srednju školu… Recimo da uspemo kao roditelji u svemu. Recimo da nam deca ne puše, idu na sport, uče dobro, u dobroj i poštovanoj školi, ne prave probleme. Nije to igra karata, pa da se igramo taknuto – maknuto, to ti je što ti je… Što si tražio, to si i dobio. To je život mladog čoveka…

5. SUMNJIVI SCENARIO USPEHA

Recimo da upišu i završe ispite u roku i na fakultetu i zaposle se… To bi bio idealan scenario, zar ne? To znači da ste odgajali dete po svim pobedničkim principima i da ste uspeli! Diploma, kola, stan, žena, deca, jednog dana… Uspeli ste! Medjutim, setim se mnogih mojih prijatelja, pa i sopstvenog života: Malo pobednika srednjih godina vidim oko sebe. Mnogo razvoda… Mnogo dece
iji roditelji pobednici po svim gore pomenutim uzusima i takozvanom društvenom statusu nisu srećni, ni njihovi bračni partneri nisu sa njima, ni njihova deca, ni njihovi sad već ostareli roditelji… Sve same tužne i teške životne priče… Premalo vedrih i ostvarenih ljudi koji zrače okolinu svojim svetlim primerom.

1. Koliko bankara, direktora, lekara, advokata čija deca žive usamljeno i neshvaćeno!?
2. Koliko bivših žena bogatih ljudi koje jedva sastavljaju kraj sa krajem? I još gore, deca im se osećaju otudjeno i od njih i od njihovih novih žena?
3. Koliko sportista reprezentativaca koji su bili nasilnici kod kuće?
4. Koliko dobrih sinova i kćeri i u svojim 30-im i 40-im sedi pored majke i oca i ne usudjuje se da gradi svoj dom i ima decu? A imaju karijere i diplome i sve što danas izgleda biti ili ne biti.

Zašto? Pa možda su uspešni, ali nisu srećni… I tako opet dodjosmo do Johna Lennona i njegovog rada iz književnosti i jezika iz kog je dobio lošu ocenu.

6.  NIKADA KRAJA PITANJIMA BEZ ODGOVORA

Imam još pitanja:
1.Da li smo sigurni da su naša deca dobro orijentisana u postojećem sistemu školovanja i ukupnom kulturnom i drušvenom ambijentu da se ne izgube u osetljivom periodu odrastanja?
2.Da li rezultanta svih uticaja na našu teenage decu može da bude dobra za njih?
3.Da li zaista brinemo samo za njihove ocene i statuse, ili se bavimo i njihovim psihološkim razvojem, sa jednakom pažnjom?
4.Da li se ikada upitamo kada dete redja uspehe, da li je to uvežbana predstava za nas roditelje Ili samo uspešno krči put tražeći sebe u stvarima kojim se bavi?
5.Da li je moderno vreme postavilo pravila na vineri i luzeri tako jasno, da niko ni ne sme da prizna ni sebi, ni okolini svoje strahove na putu do ostvarenja?
6.Da li su ultimatumi izgleda, prezentacije, materijalnih statusa tako snažno postavljeni, da većina mladih ljudi mora da popusti pod ucenom svih tih uticaja?
7.Da li su emotivne i inteligentne mlade ličnosti podložnije patnji i teže se uklapaju u rolerkoster koji ko štambiljom ih obeležava na good and bad guys?
8.Da li ste vi dragi roditelji radeći se što ste radili danas uspešni i srećni, ili samo uspešni i nesrećni? Budite iskreni prema sebi. I još važnije budite iskreni prema Vašoj deci.

7.  ŠTA MI USTVARI ŽELIMO DA NAM BUDU DECA KAD PORASTU?

Ja sam mama koja želi da joj deca budu srećna sutra i da šire tu sreću i na svoje bračne partnere, svoju decu, kućne ljubimce, zaposlene, kolege na poslu… 100 puta bi mi bilo milije da mi dete bude obućar u ulici koja mu se raduje i smeje i da zviždeći ide na posao, nego bankar koji se razveo, pa šeta klinku po splavovima…

Naročito što u ovom drugom primeru, većina takvih koje znam, nema šansu da se izbavi, je ih vizit karta na kojoj piše logo neke ugledne korporativne strane kompanije, auto koji takodje ima nabudženi logo i garaža koja se otvara na daljinski, zaista zamračuju sve moguće puteve preispitivanja i možda srećnijeg kraja, ako ne početka života…

Ja samo želim, jednog dana da vidim da mi se unuci smeju, da su slobodni, da su im kućni ljubimci veseli i smireni i okupani, da je žena moga sina laka u koraku i spontana u osmehu i to je sve… I da kada je zagrli oko struka, da mu se nasloni na rame tako prirodno…
I sada kada biram srednju školu za svoga sina, nemam odgovore na sva gore postavljena pitanja… Ne nadjoh raskrsnicu u postojećem društvenom i obrazovnom sistemu, ni metode koje vode do zdravih i srećnih ljudi sutra.

8.  PROFESORI OCENJUJU, A ŠTA U STVARI RADE PSIHOLOZI U ŠKOLAMA?

Pedagozi i psiholozi u srednjim školama uglavnom primaju problematične djake na razgovor i to tek kada se nešto dogodi… A šta je sa onim osetljivim, šta je sa onim ćutljivim, šta je sa onim usamljenim, šta je sa onim začudjenim, šta je sa onim što je lider svima, šta je sa onim što se ne priklanja taboru većine… Ko se njima bavi? Kome oni da se obrate?
Zar nije doba mladosti upravo doba kada kod svih, pa setite se I kod nas samih, što smo sada roditelji, doba pitanja, traženja, padanja I uspona u kome smo uglavnom bili sami
ak I u odnosu na roditelje, profesore I ceo svet oko nas…

9. MOJ SLUČAJ

U mojoj srednjoj školi, zadivljena fenomenom “Zločina i Kazne”, Dostojevskog, rekla sam da želim u svojoj profesionalnoj orijentaciji da se bavim pravnom naukom i da probam da dosegnem granicu zločina iz namere pojedinca i zločina koje je društvo učinilo kreirajući u jednoj slaboj ličnosti samo egzekutora… Rekli smu mi da to nije pravno pitanje i da upišem književnost. Nisu dobro rekli! Jer ja nisam želela da pišem, čitam i pišem eseje, već da menjam svet!

10.  DA PODSETIM JOŠ I OVO I DA PITAM

E pa dragi roditelji, dragi profesori, direktori, psiholozi, imam jedno samo jedno pitanje na kraju za sve vas:

1.Da li ste sigurni da postojeći obrazovni sistem daje rešenja za buduće uspešne i srećne ljude?
2.Da li se jednako vrednosno bavi i sticanjem obrazovanja i psihološkim i emotivnim razvojem ličnosti?
3.Da li postojeći sistemi za profilisanje budućih profesionalnih sposobnosti mladih ljudi i profesionalne orijentacije daje dobre rezultate i da li su mu osnove i primenjivost optimalne?
4.Da li su Vaša deca dobila razumevanje i potvrdu svojih ličnosti od svojih profesora, trenera, pedagoga?
5.Da li su srećna Vaša deca?

Zapratite nas na Viberu! Učestvujte u kreativnim razgovorima i prvi čitajte najinteresantnije vesti sa portala “Lepota i zdravlje”>>> http://www.viber.com/lepotaizdravlje

1 komentar

  1. Draga mama,
    Moje dete je daleko od srednje škole, ali sam ipak pročitala ovaj tekst i u potpunosti se složila sa tvojim stavom i nedoumicom.
    Ja sam završila osnovnu, srednju i ekonomski fakultet sa najvišim prosekom. Danas sam domaćica koja je izdržavano lice (isključivo moj izbor); a suprug je iz porodice u kojoj su svi završili fakultete, izašao iz porodičnog doma sa srednjom školom i srednjim prosekom.
    Danas on zarađuje za sve nas i to toliko da nekoliko puta odemo na odmor, lepo se obučemo, vozimo dobar automobil… pa recimo živimo lepo i lagodno.
    Jedina je razlika što sam ja oduvek želela da budem dobra supruga i mama i budem oslonac svojoj porodici, a ne radnik u nekoj firmi. Međutim, nisam sledila svoj san nego ispunjavala želje drugih. To je puno koštalo a bilo bespotrebno, jer kao što rekoh, danas sam samo mama i supruga, koja iskreno uživa u tome. A što se supruga tiče on je oduvek želeo da samo svojim radom postigne puno, ali u sferi onoga što njega interesuje i stremio je i usavršavao se samo ka tome.
    Ko je pogrešio? Pa rekla bih niko. Škola nas je oboje naučila da svako u svom segmentu uči i usavršava se koliko je to moguće i da učenje nikada ne prestaje. A u kojoj će se to struci dogoditi to zavisi od jako puno faktora, a posebno od nas samih.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Takođe zanimljivo!