Ivanin rečnik ludih tridesetih: A kao Avantura

A

Piše: Ivana Jovanović

“Ako baš hoćeš u jednoj reči – evo, nek’ bude “AVANTURA”. Taj žanr me najbolje opisuje, ovakvu kakva sam i gde sam sada. Nepredvidivo, dinamično, zabavno, s mnogo iznenađenja, često teško i mučno, pa opet nekako slatko. Naravno, u mojoj varijanti nema Indiana Džounsa ni Bonda da me čupaju iz nemogućeg. Just me. Takvi su mi dani. Takav mi je život. Da, baš tako – avantura.”

Ovako sam definisala samu sebe prijateljici psihološkinji, kada sam našla vremena da jauknem za pomoć prijatelja, jer mi je štitna žlezda poludela, puls se ubrzao, apetit nestao, o zdravom snu da ne govorim…”Nikada nisam bila onaj adrenalinskii tip. Ne privlače me ni padobran, ni skakanje s mosta, velike brzine se plašim od detinjstva, drogu nisam ni pomislila da probam. Uostalom, znaš me.

A sada: privatni posao, klijenti koji 24/7 sve hoće “za odmah”, drska tinejdžerka i dvogodišnjakinja u šestoj brzini sa hiljadu zašto, boginje i sline naizmenično, doručkovi i ručkovi, peglanje, usisivač i kućna hemija, pa frizer i malo šopinga – da sama sebi ostanem podnošljiva , pa muž, koji je, na kraju – bezazlen za moje živce…I sve to u 24 sata. I tako u nedogled. I znaš onaj osećaj – kada je nešto lepo u najavi i onda lakše pregrmiš sve te avanturističke sadržaje, jer znaš da to nešto dolazi ? E, sve je manje toga lepog u najavi. Goli život. Šta misliš, ali iskreno, jesam li u ozbiljnom problemu?”.

I dok sam verglala u telefon, čula sam da se moja prijateljica smejulji, da verovatno misli – evo je opet sa istom pričom, perfekcionista u njoj nikada ne spava, čula sam unapred kako su se ulazna vrata stana otvorila i jedno “bum” školskog ranca bačenog na pod, i čula sam “Šta ima da se jedeee?”, i čula sam svoje nervozno “Čekaj malo, i ja sam tek ušla.”, i sve sam to već milion puta čula… A onda mi je tinejdžerka nečujno prišla s leđa, zagrlila me (!!!) i pognute glave očajno izustila: “Ja ne mogu ništa da jedem. Zaljubio se u drugu.”