Kamera ide, ton ide, kreni!

– Šta ste radili za praznike – pita me Gaga.
– Ništa pod milim Bogom. Jeli, spavali, valjali se po krevetu, gledali filmove, pa opet jeli i sve tako.
– Fini neki praznici – primeti.
– Da znaš vala. Odgledala sam, pa ne znam ni ja više, ali sigurno jedno deset filmova. Kupio Vlada onaj HDMI, pa smo se prikopčali – i udri…! Sve jedan za drugim. On počne da gleda sa mnom, zaspi nakon petnaest minuta, probudi se za sat i onda me pita da mu „brzinski“ ispričam šta je propustio.

Elem – pojma nemam kako se film zove, ali viđala sam ga svojevremeno na bilbordima. Ljubavna priča. On, riđokos, pegav, Džon ili Tom, (kako bi drugačije), ona mlada, lepa, s vrcavim smislim za humor (ah, kako bi drugačije)…? Uglavnom, on, poput svih muškaraca iz njegove porodice ima nekakvu super moć da putuje kroz vreme. Dovoljno je samo da uđe u orman, stisne pesnice, zatvori oči i pomisli na trenutak u koji želi da se vrati. I tako, vraća se i ispravlja greške, jednu po jednu.

– Bolje da smo gledali Malu sirenu – reče Beba.
– Ovaj je gori od Džona Mekklejna. – primeti Vlada.
– Psssssst.. – rekoh. Gledam film.
– Pa mislim, stvarno, bajka. – nastavi Vlada. Dečko se zatvori u orman i sve super.
– Neka se zatvori. Zatvorila bi’ se i ja da znam da mogu nešto da promenim. Vratila bi’ se toliko puta da bi mi ovaj jedan orman malo bio. Greške su ono što nas čini ljudima, tačno. Ali, ko ne bi voleo bar malo da se vrati, ispravi bar jednu, dve, tri…? Obriše gumicom neke dane, ljude, druge docrta crvenom olovkom…?
– Ja ne bi’ ništa dir’o – reče Vlada.
Jeste, mislim se, to sad samo tako kažeš… Ne bi ništa, malo sutra. Ja bi’ vala svašta. Premotala bi’ da mogu jedno deset godina unazad pa polako, ispočetka.

Da mogu, promenila bih toliko toga. Danas, kad vratim film – ne bih se toliko nervirala zbog gluposti. Svarno ne bih. Nikada više ne bih dozvolila da mi puna sudopera upropasti dan. Da prasnem zbog sitnice. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Život ume da bude gorka pilula, ali ne treba da se udaviš zbog toga.[/inlinetweet] Znala bih da zastanem, ne bih samo srljala, kao da će mi nešto pobeći. Jer, evo, tu smo i sve je još tu, ništa pobeglo nije.

Znala bih da uživam. Da negde duboko fajliram miris trave i ukus onog najobičnijeg patišpanja s višnjama, da naučim reči neke pesme, posvetila bih se više sebi, Bebi, Vladi. Vratila bih se i napravila joj najlepšu masku za maskembal u vrtiću. Ne bih je pustila tek tako, s nekom bezveznom kartonskom kutijom na glavi. Mislim, koja to devojčica stvarno želi da bude robot na maskembalu…?

Vratila bih se još dalje, u pluskvamperfekt i ne bih cepala Gagine salvete, samo zato što su lepše od mojih. Ne bih joj prosula mastilo na kosu. I ne bih izašla s Markom iz sedmog dva, jer znam koliko je zatreskana u njega. Ne bih zalepila žvaku na dedin stari tranzistor. Ne bih pokvarila bakin mikser. Mami ne bih skidala gumice s viklera jer nemam čime da vežem kosu. I nikada ne bih prestala da se smejem. Smejala bih se dok me stomak ne zaboli i dok ne čučnem nasred ulice i dok mi suze ne krenu, eto.

Umela bih da stanem i da posmatram vrapce. I ne bi prošao ni jedan jedini dan a da ne napišem nešto u dnevnik. Red, dva, makar šta, samo da ostavim traga u tom dvanaestom aprilu, maju, junu… I ne bih bila tvrdoglava kao mazga. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Znala bih kad treba stati i odustati. Ne ići samo glavom kroz zid. Znala bih kad da zatvorim ova moja lajava usta. Znala bih kad šta da kažem. Provodila bih više vremena s roditeljima.[/inlinetweet] Ne bih se toliko žderala zbog stvari koje ne mogu da promenim. Majke mi, ne bi’. Da sam to znala pre par godina, spasila bih se toliko toga, sačuvala poneko srce (uključujući i svoje sopstveno), lakše podnela gubitke, prevare svih vrsta, ljubomoru, pakosti. Naučila bih da prihvatim sebe takvu kakva jesam. Uštedelo bi mi tonu para i nerava. Jeste, sigurna sam da je baš ceo svet brujao o mojim krivim nogama. Samo su o tome mislili. Breaking News – Duda obukla suknju. Kakva guska…?!

[inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Da sam nekada znala ovo što danas znam, ne bih se trudila da menjam ikoga. Ni majku, ni oca, ni prijatelje, nikoga. Takvi su, kakvi su. [/inlinetweet]Tata voli slatko. Pa neka voli. Ali ima šećer. Njegov šećer – njegova stvar. Nije mali, snaći će se. Uostalom, ima mamu pa neka mama brine. Podvuci crtu. – rekla bih sebi, onako zrelo i mudro kao kakva stara starica. I pusti. Nauči da pustiš, ponekad. Što više zatežeš – pre će pući. I gajtan, i živci i veza i sve. I ne budi tako preplašena. Šta bude – biće.

Kuća se neće spremiti samo ako dovoljno jako poželiš. A i ako se ne spremi – neće svet propasti. A ako dođu gosti…? Pa šta i da dođu…? S koje su planete ti gosti kad njihova kuća nikada nije u neredu…? Ne trudi se da objasniš sve, nije život slagalica pa da je rastaviš na delove. Ovde nema uputstva za upotrebu, ni garantnog lista, logika nije uvek u pravu. I ne mora sve uvek da pasuje. Tako je – kako je. Niko ti ništa ne duguje. [inlinetweet prefix=““ tweeter=““ suffix=““]Sve je do tebe i samo do tebe. Sve ima svoje zašto i ništa se ne dešava tek tako, slučajno. Prihvati stvari koje ne možeš da promeniš i menjaj ono što ne možeš da prihvatiš. To je to. Kraj priče.[/inlinetweet]

Vlada se zakašlja. E, blago meni, ti opet zasp’o…? Ma, nisam, samo sam malo zaklopio. Zaklopio si i malo više. Ma, sekundicu sam samo…vidiš…bio je u ormanu i kad sam zaspao i sad je evo opet u ormanu. Jeste. Prepričaj mi, što si takva..? Samo brzinski, u dve reči…? Šta mu se desilo između? Ništa naročito. Desio mu se život.

Pišite Dudi na [email protected]!