Vlado Georgiev kakvog još niste upoznali: Trči, sređuje kuću, a trenirao je i džudo!

Više ne mogu da se setim prvog susreta s Vladom Georgievim, ali znam da je bilo nedugo posle njegovog dolaska u Beograd. Od tada se toliko toga desilo, ali je najlepše od svega što je zadržao toplinu u odnosima s ljudima koji ga okružuju. Upravo zato, bilo mi je zadovoljstvo što smo prošle nedelje uradili ovaj intervju. Mada je ideja bila da bude pravi rođendanski, „skrenuli“ smo i u ozbiljnije teme.

Foto: Arhiva magazina Hello!

Razgovarala: Brankica Treskavica

Jubilarni rođendani obično imaju posebnu „težinu“, a ti 6. juna slaviš četrdeseti. Da li ga doživljavaš na poseban način?
Dvadeset šesti pamtim kao važan. Tada sam pomislio „uuuu, imam dvadeset šest godina“, a sada sam siguran da su godine samo broj. Velika je istina da postoji mnogo starih ljudi koji su mladi, jer se tako osećaju i tako žive, kao i objektivno mladih koji su jako stari.

Da li su se neke tvoje navike bitnije promenile, u odnosu na dane kad si slavio trideseti?
Ne mogu ni da razaznam da li se kod mene išta menja. Vrlo ležerno donosim odluke, volim da se sve dešava bez napora, da ljudi u mom najbližem okruženju nisu glasni, da ne prave frku bez potrebe, da ništa nije pretenciozno… Jednostavno, volim da sve bude – jednostavno. Jednsotavnost je moj moto, koga pokušavam da se držim bez obzira da li sređujem kuću ili spremam koncert.

Sam sređuješ kuću?
Da, jer ću u toj kući živeti ja, a ne arhitekta koga bih angažovao. Oni su poznati po tome da ili prave nešto što je u trendu ili što se njima dopada, a pošto su – kad je sujeta u pitanju – na prvom mestu, s njima je teško dogovoriti se. Mnogo je bitniji dobar majstor, nego „naludi“ arhitekta, uz dužno poštovanje prema toj profesiji.

Na „top listi sujetnih“, na kom mestu su pevači?
Oni su posebna sorta ljudi, jer su samo pevači. Mi, koji pišemo i izdvodimo svoje pesme, nešto smo drugo, a ja sam i svoj aranžer i producent. Bukvalno, sam uradim sve – od ideje do finalnog proizvoda. Mi smo mnogo rasterećeniji, jer smo ostvareniji. Pevač uvek misli da mu neko nije dobro napisao pesmu, da njome nije ispričao priču iz njegovog života…

Foto: Arhiva magazina Hello!

Šta bi voleo da dobiješ za rođendan?
Bitno je da mi dođu dragi ljudi, a ako mi neko donese špil karata ili običnu belu majicu, biću vrlo zadovoljan. Ukoliko poklona ne bude, opet ću biti zadovoljan, jer njegov izostanak ne znači da nekome nije stalo, već da možda nije u mogućnosti da ga kupi.

U poslednje vreme su tvoji intervjui i tvitovi sve angažovaniji?
Imam potrebu da, tamo gde me niko ne cenzuriše, kažem ono što mislim. Verujem da je za ljude čije se mišljenje negde broji i ceni, došlo vreme samouredništva. Takođe, smatram da je u Srbiji nastupilo vreme nenormalne cenzure. Potpuno je ugušena realna slika življenja, a umesto nje se po nacionalnim frekvencijama šire mitovi i legende. Nema lepog i kulturnog programa, već emituju rijalitije, čime doprinose kulturološkoj propasti mladih ljudi, koji odrastaju gledajući televiziju. Ako vole da su pred ekranom, preporučujem im da gledaju History, Explorer, Discovery, jer će tu nešto i naučiti. Gledajući ovo drugo, naučiće kako da lažu i kako se manipuliše masama, a naročito ljudima koji nisu inteligentni.

Pomenuo si samouredništvo… Činjenica je da čovek koji ima 400.000 pratilaca na Tviteru, a ti ih imaš i nešto više, može javnosti da saopšti sve što želi. Osećaš li se medijski moćnim?
Znam da je prošlo vreme tabloidno-medijske moći. Najkraće rečeno, više nije moguće lagati onoliko koliko se nekada moglo.

Ne tako davno, na Tviteru si vodio ratove sa pojedinim novinama. Da li nekad pomisliš „šta mi je to trebalo“, jer je to verovatno uzalud potrošena energija?
Kad me neko napadne – branim se! To je stvar etike i lični stav. Trenirao sam džudo, koji je odbrambeni sport. Ne boks ili karate, gde imaš i napad, već džudo da bih se odbranio. Ukoliko me neko „nagazi“, upalim sve motore i krećem protiv njega.

Da li je ostalo bar nešto od stečenog džudo znanja?
Kako da nije, ali ne bih se baš hvalio.

Verujem da će se mnogi iznenaditi kada pročitaju da redovno treniraš?
Ljudima je vrlo čudno kad me sretnu u Košutnjaku dok trčim, kad vide da kejom vozim bajs. Čak i moje komšije sa Senjaka umeju da kažu „komšija, pa ti trčiš“, a ja trčim pet dana u nedelji. Verovatno je slika, koju su o meni plasirali ljudi, koji su hteli da me prikažu na način drugačiji od stvarnog, uticala čak i na njih.

Trčiš li i kad legneš kasno tj. rano?
Kad odspavam mojih šest sati, nastojim da tog dana uradim što više stvari. Ustanem, razbudim se i trčim – tako uglavnom počinje moj dan, a tri puta nedeljno imam ozbiljan trening. Uz to, i te kako vodim računa šta se u mojoj kući jede.

To, s vremena na vreme, vidimo na Instagramu. Zanimljivo je da si nekad vrlo otvoren na društvenim mrežama.
Nemam problem da pokažem neke detalje iz svog života, ali se prema ljudima koji me prate na Instagramu ili Tviteru ne ponašam kao prema publici pred kojom se treba nečim hvaliti, što takođe smatram lošim trendom na društvenim mrežama. Uglavnom su to neke obične stvari, jer skupe i nemam običaj da sebi kupujem. Sviđaju mi se normalne patike, normalne majice i farmerke, a ne statusni simboli. Nisam, što bi rekli, „besan čovek“, a i ne volim takve ljude.

Poznato je da ne voliš ni trendove. Uostalom, i sam si se malopre šalio što si kupio zelene Ray-Ban naočare, koje su „in“.
Ne da su zelene, već su zelene-zelene, ali su mi se dopale.

Da li sebe smatraš modnim konzervativcem?
Ne, već klasičarem. Volim klasiku u muzici, modi, slikarstvu… U svim sferama moj omiljeni pravac je mimalizam. Ne volim ništa što je naglašeno, potencirano…