Debata: Sa decom VS bez dece. Kažite nam šta vi mislite i osvojte poklon
Izabrati život sa decom ili bez njih? U oktobarskom broju magazina “Lepota i zdravlje” započeli smo debatu na ovu prilično osetljivu temu.
Iako su u današnje vreme mnoge predrasude srušene i mnogi tabui prestali to da budu, žene koje otvoreno kažu da ne žele decu uglavnom i dalje nailaze na osudu društva. S druge strane, i sami smo, kada smo razmatrali ko bi nam bili odgovarajući sagovornici za ovu temu, shvatili koliko je tema kompleksna, jer to što neko nema dece, možda nije izabrao slobodnom voljom već jednostavno nije našao pravog partnera ili je, iz zdravstvenih razloga, bio sprečen u tome. No, s druge strane, i porodice sa većim brojem dece prava su retkost i one se takođe susreću sa raznoraznim poteškoćama – prvenstveno materijalnim.
Pročitajte priču naše sagovornice Marije Stamenković, majke petoro dece, a zatim ostavite svoj komentar. I, da naglasimo, cilj ovog teksta jeste da još jednom podvučemo da svaka žena ima pravo na sopstveni izbor – bilo da ne želi decu, da želi jedno ili mnogo njih i da, kao što cenimo svoj izbor, treba da poštujemo i tuđi!
Marijinu priču potražite na sledećoj stranici, gde možete videti i poklon za najoriginalniji komentar
Život u velikoj porodici
Marija Stamenković, službenica biblioteke i majka petoro dece
„Nekako je uobičajeno da bračni parovi imaju jedno ili dvoje dece. Troje je već retkost, a o više da i ne govorim. Mislim da je najteže imati upravo dvoje dece, jer to je toliko velika razlika u odnosu na jedno, da mislimo da bi svako novo dete bila prava katastrofa po pitanju naše slobode i količine obaveza. Međutim, meni se čini da sa dvoje dece ima mnogo više problema i teškoća, nego što je to slučaj kad broj dece bude troje i više.“
„Kod porodica sa troje i više dece stvari se polako menjaju u drugom pravcu, jer je način života takve porodice drugačiji.
Pre svega, deca se svakodnevno uče da ne budu sebična. Kad je u pitanju jelo, piće, najobičnija čaša vode ili bilo koji drugi prohtevi, uvek postoji saznanje da nisu sami. Pored njih postoji još neko ko to isto hoće ili traži, te im tako postaje normalno da ne uzmu sve za sebe, da ostave nešto za drugog i da drugome daju od svoga. Jednom rečju sam život ih uči da nisu ona centar sveta, niti da je tu pored njih suparnik (ako je dvoje dece) koji hoće sve da im uzme. Tu je uvek više njih, a neko je obično i sasvim mali i nemoćan, tako da im postaje normalno da misle i brinu o drugome. U porodicama sa više dece, postoji na neki način nužnost uzajamnog pomaganja među decom, kao i pomaganja dece roditeljima oko raznih kućnih i drugih poslova, što polako postaje nešto sasvim normalno. Jednostavno, kad ima više dece, nemoguće je da sve rade samo roditelji, niti pak roditelji imaju vremena da posvete dovoljno pažnje svakom detetu. Deca preuzimaju na sebe obaveze, pomažu u poslovima, čuvaju jedno drugog, prenose svoja iskustava jedno na drugo u neposrednoj međusobnoj komunikaciji, čak i zajedno rešavaju neke probleme, koje su npr. starija deca uspešno prevazišla. Tako se deca kroz život uče da ne mogu biti lenja. Lenjost ne trpe ni roditelji, ali ni ostala deca koja su prihvatila svoj deo obaveza i odgovornosti.
Treće, deca se uče druželjubivosti, zato što su stalno u zajednici sa više dece. Međusobno su upućeni jedno na drugo, mnogo se lakše i češće zajedno igraju, uključujući u svoju igru često i one najmlađe, jer to starijoj deci bude zanimljivo i vuku ih sa sobom. Mlađi su opet počastvovani što i oni mogu da učestvuju u onome što rade stariji i to ponekad može i da potraje, naravno dok se neko ne naljuti i onda ide sve ispočetka.“
„Na kraju, muž i žena se više vezuju jedno za drugo kad ima više dece, zato što svako dete lično i posebno ulazi roditelju u srce, a dece ne bi bilo da nije bilo ljubavi muža i žene, niti će ta deca biti potpuni ljudi ako se otac i majka ne vole. Žena se sa svakim novim detetom na neponovljiv i poseban način iznova ostvaruje kao majka, čime svaki put mnogo više širi svoje biće i ljubav koju može da pruži i deci i mužu, pa i ostalom svetu. Žena takođe nema vremena da se previše bavi sobom i zatvara u sebe, ali još kako ima potrebe da sebe analizira i popravlja, jer je u velikoj porodici neprestano na udaru nepredvidivih situacija i iskušenja, koja kad prođu, i te kako obogaćuju njenu ličnost.“
„Pre svega, žena ima mnogo više dnevnih obaveza i briga, ima objektivno manje vremena da se posveti sebi i razvija neke svoje darove, takođe ima i manje vremena za muža i on za nju, ALI su ti trenuci koje žena ugrabi za sebe ili koje muž i žena provedu zajedno sada mnogo sadržajniji, bogatiji i intenzivniji.“
„Problem je takođe, u porodici sa više dece, što roditelji imaju manje vremena da se potpuno posvete svakom detetu, a samim tim i da u njemu prepoznaju i razvijaju njegove individualne mogućnosti i darove. Deca takođe imaju lošije uslove za razvoj sopstvene individualnosti, jer često za to nemaju ni adekvatan prostor ni vreme, ALI zato se deca brže osamostaljuju, više se bore za sebe i ono što smatraju bitnim, pa time roditeljima bude donekle lakše da ih usmere kuda ona to stvarno žele. Kada vidiš da se dete za nešto bori, onda je i veća radost kad si u mogućnosti da mu to pružiš, nego kad mu stalno nešto nudiš, a ono uglavnom ostaje nezainteresovano. Kad je više dece oni jedno drugo i podstiču da pronalaze neki svoj put, imitirajući ili distancirajući se od onoga što već rade starija braća i sestre.“
„Na kraju, teškoće višečlanih porodica najčešće su finansijske, ALI to decu opet uči skromnosti i zahvalnosti kad nešto dobiju ili im se priušti.“
„Kako sam se odlučila na veliku porodicu? Prvo, oduvek sam je želela. Drugo, ne bih mogla da je imam bez podrške, želje i ljubavi moga muža, kao i moje prema njemu i deci. Kad su se ove prve dve stvari skockale, ostalo je išlo nekako spontano: svako novo dete donosi neponovljivu radost i nemerivo obogaćuje zajednički život. Kad se osvrnem unazad, izgleda mi nemoguće da zamislim život bez nekog od deteta koje je sad tu, tako da se spontano rađa želja da se u porodici pojavi još neko nov, bebast i bezazlen, ko će polako odrastati i umnožavati radost oko sebe, naravno i obaveze i brigu. Tek kad sopstvena nemoć i strah od obaveza, odgovornosti i briga postanu toliki da zasene svu radost velikog broja dece, tada se malo zastane, ali postoji mogućnost da se opet ide dalje sa nekom novom bebom kad deca poodrastu i postanu samostalnija.“
„Moj savet mladim devojkama: ako pustimo da godine idu i prolaze, vreme ne možemo nikako da vratimo unazad i zato ako imamo muža koji nas voli i koga volimo, ništa lepše i sadržajnije da našu ljubav produbimo i uvećamo malim ljudima koji se od nas rađaju. Opet, ako nam je prostor za stanovanje premali, ni to ne mora da bude nepremostiv problem, jer time smo svi bliži i bliskiji, a to je veliko blago koje će nas pratiti kroz ceo život. Deca produbljuju i učvršćuju ljubav muža i žene, kao što sam rekla. Isto tako, kod žene sa više dece, postoji saznanje da mnogo živoa zavisi od nje, tako da joj to daje podsticaj da efikasnije rešava probleme u kojima može da se nađe, ako nešto krene nizbrdo u braku, na poslu, sa familijom, prijateljima i sl. Takođe, u takvim situacijama, deca su joj velika podrška. Pošto je ovo časopis koji se bavi lepotom i zdravljem, treba naglasiti da je žena, kako mnogi kažu, svakim novim detetom sve lepša i fizički i duhovno. Takođe, lekari tvrde da je žena koja više puta rađa i dugo doji svoju decu, mnogo zdravija. Na kraju, treba da smo zahvalni Bogu za svaki novi život koji nam poveri da o njemu brinemo, ali i da ne tugujemo ako nemamo dece ili ih nemamo koliko bismo hteli. Svakome se u životu daje upravo ono što mu treba, a naše je da to prepoznamo, umnožimo i obožimo.“
Nakon što ste pročitali Marijinu priču recite nam u komentarima u kakvoj porodici vi živite i koje su prednosti i mane vaše situacije. Najoriginalniji komentar dobiće na poklon knjigu Ane Đokić „Recept za sreću“.
