Categories Psiha

Lepo mi je: Kada smo to prestali da se igramo?

Uživate li ponekad dok posmatrate decu u igri? Koliko smeha, slobode, radosti i spontanosti na jednom mestu! A onda pomislimo, ma to su dečja posla…nas u ovom našem „odraslom“ životu čekaju brige, odgovornosti, ne znaju deca šta je to.

Autor: Milica Stojiljković, učitelj meditacije, TaiChi-a i Bahov praktičar
Centar za lični razvoj „Lepo mi je“
www.lepomije.rs

A upravo je suprotno. Deca znaju tačno ono što smo mi u međuvremenu zaboravili. Znaju da se igraju! Igra oslobađa, igra donosi radost, igra podrazumeva neku rezmenu energije, informacija, ljubavi, strasti. Sve ono što nam je potrebno da bismo rešili izazove koje nam život donosi. Možda je vreme da se zapitamo – kada smo to prestali da se igramo?

 

Igra je oslobađanje i otvaranje

Vaspitanjem, pravilima, postavljanjem granica su nas ubedili da moramo da postanemo ozbiljni i prestanemo da se igramo. Kao da jedno isključuje drugo. Ne moramo prestati odgovorno da shvatamo život, a da u isto vreme budemo spontani, srećni i aktivni. Baš tada se sve kockice slažu kako osećamo da treba, a ne kako su nas drugi ubedili. To su pravila igre koja sami postavljamo, umesto uputstava koje slepo prihvatamo.

Igra, recimo, podrazumeva spontanost. Zamislite samo koliko puta u životu smo skloni da propustimo dobre prilike, samo zato što smo kruti, ne damo se prepustiti tek tako, opsednuti razmišljanjima i analizama o juče i sutra. I taman kad sve analiziramo, sada i ovde, u kome je bila dobra prilika, nestanu bez traga. Zašto bismo to radili? Ako smo spontani, biramo da krenemo u avanturu, uživamo u tom putu, umesto da ostanemo vezani strahom. Ništa se strašno neće dogoditi, samo ćemo naučiti neku novu životnu lekciju. To učenje će nekada trajati kratko i biće slatko. Nekada će imati gorak ukus i zahtevati strpljeje, ali će biti znanje koje do tada nismo imali i koje ne bismo doznali da se nismo igrali.

U većini igara, neko dobija, dok drugi gubi. I upravo je u tome čar. Naravno da ne želimo da budemo onaj koji gubi, ali mora se ponekad nešto i izgubiti, pustiti, otkačiti, da bi došao neki novi dobitak. Ako bismo se grčevito držali samo za jednu opciju, ona bi izgubila svoj sjaj i ne bi više bila tako velika i značajna za nas. Zato postoje drugi polovi, zato postoje prividne suprotnosti koje nam pokazuju da život ima svoje ciklične promene i da nas upravo one uče da uživamo u sadašnjem trenutku, umesto da se mučimo onim što je bilo i što tek treba da dođe. I pomažu nam da vidimo gde smo u odnosu na sebe i druge.

Igranje uvek podrazumeva aktivnosti. Niko se ne igra tako što je pasivan. A život je aktivnost, živost. Možemo sedeti, čekati, uzdisati, brinuti i ne raditi ništa. I to je izbor i u redu je da postoji. Ali živeti znači biti aktivan, svakog dana, svakog trenutka, biti radoznao, želeti promenu i imati nameru da je sprovedemo u delo. Kao što postoje različite igre – zabavne, borbene, taktičke, tako i život donosi izazove koji zahtevaju neku od ovih aktivnosti. Ma koju da izaberemo, bolje je nego da ne izaberemo ni jednu i čekamo da dani prođu sami od sebe.

Gde ima igre, uvek ima i smeha. Deca se često igraju radi razbibrige, smeju se slatko i uživaju. Ako mislite da je igranje samo za decu, da li to znači da ne želite smeh i uživanje u svom životu. Teško da je tako. Svi želimo da budemo srećni, a način da u tome uspemo je da život shvatimo kao igru, kao prihvatanje realnosti u kojoj i najgore okolnosti mogu da se promene ako odlučimo da ih posmatramo kao znanje iz koga učimo nešto novo, umesto kao kamen spoticanja.

 

Igra nije manipulacija

Igra prestaje da bude ono što jeste, kad odrasli pokušaju da primene pravila koja nisu ni spontanost, ni smeh, a jesu čudna aktivnost čiji je cilj samo pobeda. Tu nastaje manipulacija i igra odmeravanja ega koja donosi samo prividnu korist, ali u kojoj nema suštinske radosti života.

To su oni momenti kada mislimo da će nam ako pristanemo na pravila, ona doneti i neminovno korist. Recimo na poslu, kada se borimo za poziciju koja nam se čini dobra za nas, pa pregazimo i preko prijateljstava i preko dobrih odnosa sa kolegama. Ili u vezi, kada se igramo „toplo-hladno“, a zapravo samo ne možemo da se suočimo sa svojim strahovima.

Da ne bismo upali u ovu zamku, veoma je važno da budemo u dobrom odnosu sa sobom. Da negujemo unutrašnji mir i pokušamo da postepeno povećavamo svoju svesnost kroz meditaciju ili srodne tehnike. Na ovaj način nećemo postati pasivni i zatvoreni, kao što mnogi misle. Naprotiv, kada se srećemo svakog dana sa sobom, u miru i tišini prateći svoja osećanja i misli, postajemo sebi dobar prijatelj. Kao što želimo da provedemo vreme sa dragom osobom. Tada uočavamo šta nas sputava i koči, a šta otvara i podstiče da idemo napred. Uživamo u procesu. Postajemo spontani i srećniji, jer smo bliži sebi. Shvatamo slabosti kao prilike za rast i negujemo radost koja se širi u nama i oko nas, baš kao kad se deca igraju.

Zapratite nas na društvenim mrežama FacebookInstagramYoutube i pridružite nam se na Viber public chatu

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA