Olakšajte svom srcu

Kad vam se učini da neke svoje postupke nikada nećete moći da ispravite i da je kasno da bilo šta promenite – razmislite još jednom. Možda nije kasno da ispravite svoje greške (ili tuđe!), ukoliko to zaiste želite. Nakon toga, osetićete veliko olakšanje, a savest će vam biti mirna. L&Z čitateljke poverile su nam svoju priču…

„Uhodila sam čoveka koji mi je slomio srce“ 

Manja P. (38)

„I četrnaest godina nakon dramatičnog raskida sa dečkom, pomisao na njega bila je dovoljna da se namrštim. Imala sam samo 19 godina kada smo se upoznali na fakultetu. Na početku smo bili prijatelji koje je spajala ljubav prema muzici, a potom je naš odnos postao nešto više od prijateljskog. Zbližila nas je ideja da nijedno od nas nije dete bogatih roditelja, od kojih je sve vrvelo na faksu. Sviđalo mi se i to što Janko nije tatin sin, već pametan mladić koji je redovno polagao ispite i interesovao se za filozofiju i istoriju. S obzirom na to da sam već iskusila bolan raskid, mislila sam da znam pravu razliku između požude i trajnog odnosa. Učinilo mi se da je on onaj pravi.
Međutim, nakon dva meseca zabavljanja – paf! Janko je nestao. Jednostavno, prestao je da me zove i da svraća kod mene. Štaviše, kada bi me spazio na ulici, ili u krugu faksa, izbegavao je da mi se javi. Uprkos brojnim, krajnje nedostojanstvenim, pokušajima da saznam šta se desilo, nikada mi nije otkrio razlog svog misterioznog nestanka. Potpuno slomljena, donela sam tešku odluku da se prebacim na drugi fakultet.
E sad, brzo vraćanje u sadašnjost. Srećno sam udata žena i majka dvogodišnjeg dečaka. Prestala sam da maštam o strasnom zagrljaju sa Jankom i njegovim pokajničkim rečima, punim ljubavi i molbi da mu oprostim. No, oduvek me je mučilo zašto je to učinio.
I tako, pre nekoliko meseci, potražila sam informacije o njemu na internetu (kao da to niste nikada uradili!). Otkrila sam da sprema doktorat u inostranstvu, na prestižnom univerzitetu.

Potom sam satima smišljala ‘Sećaš li me se?’ mejl, koji je moj prvi korak trebalo da učini manje patetičnim. Rekla sam suprugu šta radim. On se složio sa tim, ali samo zbog toga što je bio ubeđen da je Janko gej! Poslala sam mejl i čekala, čekala, čekala… Nakon mesec dana, kada me je nada već napustila, primila sam SMS. Ispostavilo se da sam mejl poslala na jednu od njegovih starih adresa koju je retko proveravao. Tako mi je bar objasnio. Rekao mi je da ga raduje moja sreća u braku, a onda je priznao da se poneo kao pravi idiot.
Odmah sam odgovorila (sada nije bilo potrebe da se ustručavam, niti da čekam): ‘Ali, zašto? Šta te je nateralo da prekineš apsolutno svaki kontakt i ponašaš se kao da se ne znamo?’.
Kada sam primila odgovor na koji sam čekala duže od deset godina, morala sam prvo duboko da udahnem. Janko je napisao čitav esej koji se, uostalom, mogao očekivati od nekog ko priprema doktorat. ‘Ljubav je zastrašujuća stvar’, napisao je. ‘Šta može mladog muškarca, uplašenog od emotivnog rizika i povređivanja, više da zastraši od mogućnosti da neko sruši sve njegove odbrane?’ Uh! Nastavila sam da čitam Jankovo pisanije u kojem je objašnjavao da je pobegao od mene pre nego što bih mu se približila dovoljno da slomim njegovo srce. ‘Priznajem, na neki sasvim uvrnut način, hladnoća kojom sam prekinuo našu vezu bila je direktno proporcionalna želji koju sam osećao prema tebi.’
U prvom trenutku bila sam polaskana. Janko se plašio da me zavoli. No, ovo osećanje brzo se pretvorilo u rezignaciju kada sam shvatila da se ipak radi o najbesramnijem klišeu – izgovoru muškog roda: ‘Nisi ti u pitanju, već ja’.
Ono što je Janko rekao nije otkrivalo pravu suštinu niti je bilo iskreno. Uspostavljanje kontakta sa njim končano me je nateralo da shvatim da smo u stvaranju misterije oko raskida podjednako učestvovali i on i ja. Velika nada i vera koje sam polagala u našu vezu bile su potpuno nerealne. Srce mi nije bilo slomljeno zbog gubitka veze koja je stvarno postojala, već zbog mojih maštanja o tome kakva je ona mogla da postane.
Poslala sam Janku poslednji mejl, znajući da nikada više neću želeti da stupim u kontakt sa njim. Napisala sam: ‘Bili smo mladi, a ja previše osetljiva. Razumem tvoj strah i ne smatram te zločincem.’ Kraj priče!“

„Suočila sam se sa čovekom koji je ubio moje najbliže“  Kristina Č. (30)

„Jedne noći, pre šest godina, mene i mog supruga Mišu probudio je zvuk telefona. Prošla je ponoć i znala sam da vest ne može da bude dobra. Miša se javio i već u narednom trenutku potpuno je prebledeo. Bila je to moja tetka, koja nam je saopštila da su moja majka Lela i moj dvadesetogodišnji brat Goran doživeli saobraćajnu nesreću. Samo nekoliko sati pre poziva, bili su u našoj kući, slavili smo treći rođendan našeg sinčića.
Kada mi je Miša rekao da su oboje poginuli, onesvestila sam se. Kasnije su mi rekli da je vinovnik nesreće 43-godišnji muškarac (znam njegovo ime, ali ću ga u priči zvati Zoran) koji je vozio u pijanom stanju. Kada se sagnuo da uzme cigaretu sa suvozačkog sedišta, izgubio je kontrolu nad vozilom i direktno udario u mamina kola.
Sećanja sa suđenja ovom čoveku su mi maglovita. Iako je dobio višegodišnju zatvorsku kaznu, ostao je osećaj neizdrživog besa i depresije. Mesecima sam morala da primoravam sebe da ustanem iz kreveta i odbijala sam da vozim. Jedne noći, tri godine nakon nesreće, Miša je ugasio svetlo na način koji je u meni pokrenuo erupciju besa. Počela sam da ga udaram i vičem na njega: ‘Zašto si to uradio?’ ‘Dušo’, rekao je on blago. ‘Ja nisam on.’
Nekoliko meseci nakon ovog ispada, odlučila sam da posetim ubicu moje porodice u zatvoru i da se suočim sa njim. Da bih artikulisala svoja osećanja i precizirala šta želim da dobijem tim susretom, redovno sam odlazila psihologu. Ona me je savetovala da razgovaram sa njim i pričam mu o ljudima koje je ubio, ali da ne izlivam svoj bes na njega. Konačno, nakon osam meseci priprema i skupljanja hrabrosti, uputila sam se u zatvor. Bila sam prestrašena, ali odlučna u tome da ga nateram da shvati da mi je promenio život.
Na moje veliko iznenađenje, Zoran koji je sedeo preko puta mene slušao je bez reči pismo koje sam mu napisala samo nedelju dana nakon nesreće, ali mu ga nikad nisam poslala. Bilo je to pismo puno gorčine i mržnje. Kada sam završila, dodala sam: ‘Napisala sam ovo u tolikom besu da sam želela da umrete i vi i ja. Više se ne osećam tako i ne mrzim vas.’
Zoran mi je, kroz suze, uzvratio: ‘Sve to što ste napisali u pismu tačno opisuje ono što osećam prema sebi’. iako sam to već znala, bilo mi je potrebno da kaže da nije imao nameru da ubije moje najmilije.
Nakon posete, nešto se prelomilo u meni. Mesec dana kasnije, ponovo sam počela da tražim posao i da vozim kola. Porodica i prijatelji mi govore da sam ponovo ona srećna žena koju su oduvek poznavali.“

„Izvinila sam se ljudima koje sam opljačkala“  Nevena V. (26)

„Počela sam da pijem u 17. godini. Već u 20. postala sam ovisna o alkoholu i drogi i bila sam spremna da učinim bilo šta samo da ih nabavim. Počela sam čak da molim ljude na ulici da midaju nešto novca. A onda sam jedne noći provalila u veliku porodičnu kuću. Prvo sam nabasala na dečiju sobu. Na stočiću pored kreveta, primetila sam veliku staklenu činiju sa novcem. Bila je to kasica. Zgrabila sam je i zaputila se prema izlazu. No, već nakon prvih koraka shvatila sam da to neću moći da uradim jer je bila preteška! Razbila sam činiju, uzela novac i pobegla iz kuće. Ipak, sve vreme me je mučila misao o tome kako će mališa reagovati kada se vrati kući. Tri godine nakon pljačke, našla sam se nadomak smrti, u prihvatilištu za beskućnike i narkomane. Ležala sam gotovo bez svesti, na hladnom krevetu, neokupana i preslaba da se pokrenem. U trenutku kada sam počela da osećam da mi se život gasi, spasao me je jedan od socijalnih radnika. Prvi put, od kada sam znala za sebe, poželela sam da živim.
Tokom oporavka shvatila sam da, ukoliko želim da se iskupim za sve loše što sam učinila, moram da se suočim sa prošlošću.
Verovala sam da je pljačka bila moja najveća greška. Na putu do te kuće bilo mi je toliko muka da sam nekoliko puta morala da sednem na klupu. Konačno, pozvonila sam na vrata i uhvatila sam se za dovratak. Otvorila mi je lepa žena tridesetih godina. Nakon početnog zamuckivanja, sa usana su mi potekle razgovetne reči. Objasnila sam joj šta se desilo pre tri godine. Rekla sam da mi je veoma žao i da sam spremna da im nadoknadim svaku paru.
Žena me je saslušala bez reči, a onda mi je uzvratila da sam im ukrala nešto mnogo vrednije. ‘Oduzeli ste nam osećaj sigurnosti’, rekla je. ‘Promenili smo brave, instalirali alarm, a kada je moj suprug na putu, sestra uvek noći kod nas.’ Rekla mi je da odem, a ja sam se gorko kajala zbog svega. Tog dana sam obišla sve porodice u čije sam stanove i kuće kasnije provalila, sama ili sa društvom. Stajala sam pred strancima i pričala im šta sam sve uradila. Slušala sam ono što su imali da mi kažu, ne pravdajući se. Delom se, moj ‘isceliteljski pohod’ zasnivao na želji da od njih čujem na koji način sam uticala na njihove živote. Samo tako sam mogla da shvatim šta sam uradila. Ovo iskustvo bilo je istovremeno gorko, zbog lošeg mišljenja tih ljudi o meni, ali i slatko jer sam konačno mogla da se oslobodim tereta. Te noći, prvi put nakon dugo vremena, nisam imala noćne more. Naravno, stidela sam se svojih postupaka iz prošlosti, ali bila sam ponosna na ono što sam uradila da bih se iskupila.“

Tekst: Nataša Ćovin; Foto: Shutterstock