Srećna porodica: Kuda po recept?
Svakog utorka na našem portalu donosimo tekstove koji se bave decom sa oštećenim sluhom, njihovim razvojem, edukacijom, zaštitom prava i uključivanjem u društvo, a sve u saradnji sa portalom Sajberuvce. Danas čitajte o tome kako jedna porodica treba i može da se suoči sa izazovima koje nosi dete sa posebnim potrebama, a prethodne tekstove pročitajte OVDE i OVDE.
Foto: Guliver/Thinkstock
Svima su dobro poznate toliko puta citirane reči „Sve srećne porodice liče jedna na drugu, a svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način“ (L.N.Tolstoj). Kada govorimo o porodicama sa decom koja imaju ozbiljne dijagnoze koje se odnose na zdravlje i psihofizički razvoj, poput dijagnoze oštećenog sluha, stvari teško da mogu da se generalizuju na takav način.
Da li takve porodice ikada mogu da budu potpuno „srećne“ pa da se u tolstojevskom smislu zaista uklope u tu gomilu porodica koje liče jedna na drugu ili je neminovno da donekle ipak ostanu delom „nesrećne na svoj način“? I šta je uopšte to što jednu porodicu čini srećnom? O tome bi svakako bilo zanimljivo diskutovati…
Potpuno je prirodno da niko ne zamišlja i ne priželjkuje dete sa posebnim potrebama. To je najveći strah svih budućih roditelja, nešto o čemu se ne razmišlja, od čega se okreće glava, što se dešava nekom drugom… što je, takođe, sasvim ljudski i prirodno. Kada se, međutim, tako nešto ipak dogodi, zamišljena slika svetle budućnosti i „srećne“ porodice koja liči na sve ostale iščili pred nemilosrdnom realnošću punom strahova, nepoznanica i neizvesnosti. Postajete oni „drugačiji“, oni sa teškom pričom, od kojih se okreće glava, oko kojih se ide na prstima… Sve ono što je do tada činilo život – želje, nade, stremljenja, planovi povlači se u drugi plan ustupajući mesto tuzi, ljutnji, osećanjima krivice, straha i nemoći…
Ostatak teksta pročitajte OVDE.