Duda Alapača: Ljuto, ljuće, Milanka

28/11/2018 in Blog
Duda Alapača: Ljuto, ljuće, Milanka

Lepota i Zdravlje

Razbolela se neka mamina sestra od tetke, polomila kuk, sirota, pa Milanka rešila da ode da joj se nađe, nedelju dve. Kuću očistila, cveće zalila, spakovala pižamu, papilotne, teglu ajvara, teglu slatkog od dunja, onu veliku bajaderu koju čuva još od pre drugog svetskog rata, pa put pod noge. Eto, veli, odo' ja, Dudo. Čuvaj tatu, reče pa se zamalo ne zaplaka. Bože, mama, šta ga imam čuvati, pa nije dete. Jeste, reče Milanka. Što je stariji, to je veće dete.

Ne znaš ti tvog oca. Ne, nego ti ga eto znaš, pomislih. Dudo, on ne ume sam ni da se pokrije. Spava go, šapnu mi. Kako to misliš – go..!? Go – golcat...? (Šta znam, možda je to neka nova moda pod stare dane..) Ma ne tako go, nego, u potkošulji, a prozor otvoren, objasni Milanka. Ne ume da se čuva. Obiđi ga, hoćeš...? Ne, mama, neću, pustiću ga petnaest dana da skapa k'o pustinjak. Mama me pogleda zbunjeno.

Naravno da ću ga obići. Svaki dan ću ga obilaziti. I neka jede kašikom, reče mama. Supu mu skuvaj, makar iz kesice. Znaš da ima osetljiv stomak. I ne kupuj mu pivo. Pivo ga nadima. I molim te, neka nosi papuče. On stalno ide bos, malo malo pa prehladi bešiku... I nek' ne izlazi bez kape i šala... Joj, bre, Milanka, mnogo si naporna žena! Da jede čorbasto, da ne ide bos, da ne spava go... pa još samo lažu da mu kupim... Znam ja o čemu ti pričam, reče Milanka i uze torbe. Aj' sad, uzdravlje. Odo' ja... Putuj igumane, rekoh. I ne brini za parohiju. I tako, ode Milanka.

Sutradan posle posla, svratih kod tate. Dočeka me bos. Što ne obuješ patofne neke, ili bar čarape, tata...? Zato što volim da idem bos, reče. Znam, ali hladno je... On me pogleda. Hladno...? Ove noge su, Dudo, četiri zime išle peške u školu, šest kilometara tamo, šest nazad. I ako im tad nije bilo hladno, nije ni sad. Dobro, tata, ti uvek imaš opravdanje za sve... Nije opravdanje, pobuni se tata. To su činjenice. Dobro, činjenice, nečinjenice, nemoj meni da kukaš kad te zaboli.

Jesi jeo nešto? Nisam. Što? Nisam bio gladan. Kako nisi gladan..? Lepo. Nisam. U stvari, reče i zastade u sred rečenice. U stvari, nisam jeo jer sam jedva čekao da ne moram da jedem. Ona tvoja majka uspela je da mi smuči svako jelo. Ceo život ide za mnom s tanjirom i samo me nutka. ''Probaj pitu, Slavoljube, kakva je, jel' da da je odlična, sama sam razvijala kore, probaj knedle, Slavoljube, priznaj da su odlične, ajde samo još jednu kutlaču, moraš, ništa ne jedeš, omršao si...'' I ja, eto, jedem da joj ugodim, a sve 'oće na nos da mi izađe... Ustanem ujutro, sačeka me doručak. Nema ni podne, eto ti nje s ručkom. Posle toga užina, pa večera, pa jabuka pred spavanje. Dudo, uželeo sam se da osetim glad. Eto zato nisam jeo. Zamislih se. Zamislih i nju kako naporna ume da bude, kako mu pruža komade jabuka nabodene na vrh noža i kako se ljuti kad odbije, i njega kako nazor jede samo da bi prekinuo agoniju. Dobro, rekoh. Štrajkuj ti glađu, neka ti bude. Ako se predomisliš, čorba ti je na šporetu. I nemoj da mi praviš neke lude žurke sad kad Milanke nema. Sad ja pazim na tebe, znaš..? Nikakve partije šaha, kartanja, penzionerski kružoci, after parti i te stvari, kapiraš...? Ako ćeš da se igraš, idi ispred zgrade. I nemoj da pušiš u kući, začadićeš zavese.

I tako, uživao je tata u svojoj slobodi celih nedelju dana. Hodao bos, izlazio gologlav, jeo hleba i paštete, a Milankinu gibanicu što mu je sve lepo uvila u foliju i ostavila u zamrzivač davao kerovima ispred zgrade, cevčio pivo uz utakmicu, sazivao vanredne sastanke kućnog saveta nasred dnevne sobe, igrao šaha s čika Mitom s petog do dugo u noć, spavao pored otvorenog prozora i pune piksle. Jednom rečju – ludovao i provodio se do mile volje.

Osmog dana me je pozvao. Je li, Dudo... kako se ono beše kuva pasulj, upitao je. Kako – kako...? Pa uzmeš lepo pasulj, potopiš preko noći, procediš, izdinstaš luka, dodaš neku kobasicu, slaninicu, rebarce i eto... Aha, reče tata. A da ne znaš možda gde tvoja majka drži pasulj...? Ne znam, ali mogu da dođem da potražimo zajedno.

I tako, stadoh da mu držim lekcije iz kuvanja. Kako vi žene možete da seckate luk, začudi se tata. Što..? Pa ljut je. Jeste, tajo, al' bez luka to nije to. Vidiš, kad postane ovako staklast, znači da je dinstan. Onda lepo staviš pasulj, kobaje, doliješ vode taman da ogrezne, smanjiš na dvojku i čekaš da se skuva. I to je sve...? – začudi se tata. Pa manje-više, to jeste sve. Možeš da dodaš šargarepu, papriku, krompir, a može i ovako klot. Hm, počeša se Slavoljub po ćeli, a ja sam sve mislio da je to vaše kuvanje mnogo komplikovano. Kad ono – prosto k'o pasulj. Pa prosto je, rekoh. Samo, postoje eto tako neki koji prave nauku od toga. Kao recimo, tvoja majka – dočeka spremno moj otac. Pa kao recimo kao moja majka, složih se. Ali nije ona loša žena. Da vidiš samo kakvo mi je detaljno uputstvo ostavila za tebe...

Rek'o bi čovek da si mnogo komplikovan za rukovanje. ''Čuvaj mi ga, ne daj mu pivo, neka jede čorbasto, pazi da ne nazebe...'' Voli ona tebe, tajo, znaš...? On se postide kao dete i sage glavu. A voliš i ti nju, priznaj. Šta ću, moram, reče Slavoljub i sleže ramenima. Ne moraš. Al' je ipak voliš, rekoh. A jeste baksuz, reče. Jeste, složih se. Nema je takve u tri parohije. Samo priča, priča, priča, usta ne zaklapa. I zvoca. I drobi. I melje. Kad nema s kim, ide tako po kući i priča sama sa sobom. I stalno nešto pere, prepira, briska, štirka, sačuvaj me bože... Da može, ta bi i mene bi kupala domestosom, reče tajo u poverenju. Zamalo se jednom nije otrovala, pomešala tamo neke hemije u kupatilu, znaš nju kad uzme da riba kadu... Znam, tata. A i ljuta je, rekoh. Otrov od žene. Jeste, al' bez nje, to nekako nije to, reče tata i uzdahnu. Skoro da poželeh da sam već stara i da me neko voli baš tako kao što on voli nju. On ustade i nazu papuče. Gde ćeš, upitah. Neću daleko, reče. Samo da proverim pasulj.

 

Redakcija

Lepota i Zdravlje

Komentari (0)

Loading