Duda Alapača: Moj drug Njutn

09/10/2019 in Blog
Duda Alapača: Moj drug Njutn

Lepota i Zdravlje

Mama, mogu da ti prepričam fiziku, pliz?
Uh, pomislih, moraš li baš…? Mislim, da je prepričavanje priče, lektire – to volim, ali fizika, hemija – može komotno da priča zidu, isto bi joj bilo.
Mama, slušaj, naučila sam…
Verujem ti, rekoh, ne moraš da mi prepričavaš.
Moram, mama… brzina je jednaka pređenom putu u jedinici vremena… ve jednako es kroz te… onda, za srednju brzinu kažemo da je to ona brzina kad bi se sve brzine spojile…
Kako, kako, prekidoh je. Ne razumem.
Srednja brzina je konstantna brzina kojom bi materijalno telo trebalo da se kreće.
Da bi šta…?
Pa mama, kako ne kapiraš, kada se krećeš ravnomerno onda ideš jednom brzinom, a ako ideš brže onda se sve brzine sabiraju i onda to podeliš i dobiješ prosečnu brzinu.
Jel’ ti to stvarno razumeš, upitah je.
Koje?
Pa te sile, brzine i to sve…?
Naravno, mama.
Ne učiš napamet..?
Neeee, šta ti je, pa nisam debil.
Dobro, šta je onda sila, upitah da je proverim.
Sila je mera uzajamnog delovanja dva ili više tela, reče.
Ko kaže..?
Kako ’’ko’’…? Pa Njutn, mama, brate.

Njutn nije za mene, pomislih.
Ja i fizika, barem ona iz udžbenika – nikada nismo išle ruku pod ruku.
Mene su radile neke druge, drugačije fizike.

Ja sam se kretala nekim svojim putanjama, nisu mi trebala referentna tela, da bih promenila položaj.
Primicala sam se onima koji su me voleli, bežala od onih koji nisu.
Ponekad je bilo i obrnuto, ali Njutn ne može protiv srca.
Dok ne padneš, ne naučiš. I nema gravitacija ništa s tim.
I nikada nisam umela da se relativno krećem ni da relativno mirujem.
Niti da relativno osećam.
Količnik mog kretanja nikada nije bila brzina.
Jedino je bilo važno biti na pravom mestu u pravo vreme s nekim pravim.
Ma ko to bio.
Onda univerzum uredi sve ostalo.
Geografske širine se poslože kao lego kockice.
Hemija proradi.
Matematika zakaže, jer tu prestaje svaka računica.
Ne znaš ni ko je, ni šta je, ni od kojih je.
Ni dal’ ima, dal’ nema, šta vozi, koliko košta jakna koju nosi…
Sve se potire u jednačini sa sto nepoznatih.
I ništa te ne zanima.
Osim toga da se dva tela kreću jedno prema drugom.
Pravolinijski.

I pod dejstvom sile iz relativnog mirovanja prelaziš u kretanje.
U beztežinskom prostoru.
Jer najednom – više ti ništa nije teško.
A ne jedeš. I nemaš kad ni da spavaš.
Prelaziš kilometre i kilometre, stopiraš samo da bi se videli, na pet minuta, nekad ni toliko.
Pod dejstvom sile, neka tela promene čak i oblik.
Slažem se. Postaneš veći. I nekako smeliji. I sve ti je potaman.
I svi su dobri. Zapremina ti se poveća, da imaš gde da staviš toliko ljubavi.
Jer ljubav menja oblik posude u kojoj se nalazi.
Svako telo teži ka tome da ostane u stanju mirovanja, ili ravnotežnog kretanja sve dok ga neko drugo telo ne natera da to stanje ne promeni.
Prvi Njutnov zakon.

Hladno je, reče Vlada. Baš je hladno.
Jeste, pipni mi noge, rekoh. Led ledeni.
Dođi kod mene, tela se na hladnoći primiču.
Skupljaju, ispravih ga. Na hladnoći se skupljaju, ne primiču. I ovo telo ustaje sutra u šest. Zato teži da ostane u stanju mirovanja.
Ko kaže…? – upita Vlada.
Njutn kaže. Ako mi ne veruješ, a ti pitaj učiteljicu.

Redakcija

Lepota i Zdravlje

Komentari (0)

Loading