Duda Alapača: A ti ne bi sa džemom?

by | 26 januara, 2022

Sretoh juče komšinicu ispred lifta. Pitam kako su svi, kako majka, kako deca…Kaže “baba se drži, a deca…evo, napravila im palačinke, pa neće s džemom, a znate kakav lep džem od kajsija imam, domaći…“ Deca, inače imaju cirka dvadeset pet, dvadeset šest godina, tako nešto.

E pa, draga deco, vi što “nećete s džemom“… Znam da ste mladi i lepi i pametni i da sve znate najbolje. I da su vaša nepca istančana. Da ne jedete čvarke, kavurme, švargle, pasulje. Da ne znate šta je kazan i da se pomalo gnušate svega narodnog pa i narodne kuhinje. Znam da su vam roditelji glupi, dosadni i da paniče bez potrebe. Znam i da nije lako biti mlad, danas. Do juče se život širio pred vama kao kakav švedski sto u hotelu s pet zvezdica i mogli ste da birate. Ali, ako niste znali – ovih dana baš i ne stojimo najbolje. Vrsta nam je ugrožena, izumrećemo kao dinosaurusi, i kako da kažem – to što vi “nećete s džemom“, sada nam baš i ne predstavlja prioritet.

Znate, draga deco, ovaj narod je pretrpeo svašta. Možda niste bili na tom času, ali onaj prvi veliki rat odneo je šezdeset posto populacije.

Šezdeset posto zdravih, pravih, radno sposobnih ljudi. Moj pradeda je prešao preko Albanije. U jednim opancima. S gunjem preko leđa. Moj deda je zaveštao bubrege komunistima. Moj otac je proveo, za vreme ovog poslednjeg rata, tri godine na mestu koje baš i nije bilo ugostiteljski objekat. Čak ni ugostiteljski objekat zatvorenog tipa. Ja sam s četrnaest izgubila celu jednu zemlju, grad i neke drage ljude. I niko me nije ništa pitao. Posle toga je bilo bombardovanje i još par godina koje su pojeli skakavci. A opet – svi smo do jednog – preživeli. Ne zato što u familiji imamo neke super-moći. Niko od nas ne ume da leti, nemamo kriptonski vid, ne teleportujemo se i ne veremo po zgradama kao spajdermeni. Nemamo čak ni super odela. Ali znamo kad treba stati i prilagoditi se. Jer nikad se situacija ne prilagođava čoveku, već samo čovek situaciji.



Pročitajte i… Duda Alapača- Znaš kako se piše čovek?

Zato vas molim da na trenutak zaboravite na sve ono što ste do sada znali i da, bar jednom u životu, stanete uz svoje roditelje.

Da pokušate da razumete da je situacija teška i da će biti još teža. Da su ovo neke druge igrice, neki drugi čelendži. Da vam nisu četiri godine i da ovo nije trenutak u kome treba samo da se prostrete posred radnje i urlate dovoljno glasno – pa će vam mama kupiti to što želite. Jer ovaj put nije do mame i mama nema ništa s tim. I nisu vam četiri godine, mada to što ste je upravo poslali po eurokrem – pomalo govori u prilog tome.

Mnogi od vas će, u danima koji slede, iskusiti intenzivno odrastanje.

Život po ubrzanom kursu. Neki će po prvi put zaista iskreno progovoriti o sebi. Neki će i dalje folirati i nastaviti da igraju svoje male uloge. Neki će po prvi put nakon pet godina poljubiti ćaleta. Neke će majke po prvi put plakati pred decom. Mnogo toga će nam se po prvi put desiti.

Nemam čak ni tu super-moć da sve predvidim. Ne znam koliko će sve ovo da traje i kada će neko izaći na ulicu i reći da “ponovo radi bioskop“. Ali se iskreno nadam da ćete iz svega ovoga izaći kao bolji ljudi, da će ovo sve iznedriti neku novu mladost – mlade ljude kojih se nećemo stideti. Ako ništa drugo, a onda barem ljude koji će znati da cene ono što imaju i one koje imaju. One koji će umeti da kažu “mama, jel’ treba neka pomoć“…“pusti, ćale, ja ću to“, ili barem “baba, ja ću s džemom“.

Tekst: Daniela Bakić

Tagovi:

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.