Duda Alapača: Samo nek je živo i zdravo… I muško

‘’Koliko muške dece, na toliko se delova deli imanje roditeljsko, i svako dete muško dobija ravan deo.’’ (Član 397, Srpskog građanskog zakonika iz 1844. godine)

Šta se promenilo od hiljadu osamsto četrdeset i četvrte pa na ovamo..? Malo šta, drugarice i drugovi. Živimo na Balkanu. Potreba da se zna “ko nosi pantalone“ i dalje je usađena u sve temelje našeg društva i u naše vaspitanje i naše skučene umove. Na pomen feminizma, usta nam se skupljaju. Muškarci pričaju masne viceve o brkatim, kratko ošišanim ženama u kariranim košuljama i hajlenderskim čizmama. Žene nekako izbegavaju da se izjasne, pod uslovom da ih iko ikada upita za mišljenje. Devojčicama se i dalje kupuju lutke, dečacima puške i mačevi. Devojčice plaču kada ih nešto boli, dečaci junački trpe. Sinovima se zida sprat, kćerke se, u najboljem slučaju, školuju ili udaju. Retko i jedno i drugo. Žensko dete je i dalje “tuđa kost“. Jer tako treba. Tako je oduvek bilo.

Potičem iz porodice u kojoj se odvajkada “teralo“ do muškog deteta.

Moja prababa Rosa imala je pet kćeri. Prvo su na svet došle moja baba, potom Mila i Milka. Imanje je bilo veliko, porodica u ono vreme imućna i tri ženska deteta u kući nisu slutila na dobro. Četvrta se rodila Stanica (ime dato – da se makar vračkom stane na put toj nemiloj pojavi). Nije upalilo. Peto dete je ponovo bilo žensko. I nju su nazvali – Stajka. Tek nakon tog petog pokušaja, rodio se sin. Andrija. Svi su mogli da odahnu. Loza se nastavlja. Amin.

Danas, skoro vek kasnije, stvari se u principu i nisu mnogo promenile. Tehnički, više se ne porađamo po štalama, na biračkim spiskovima naš glas vredi jednako koliko i muški, školujemo se, radimo, doprinosimo.

Praksa je nešto malo drugačija. Neretko, u ruralnim sredinama, porodiljama sa ženskom decom gotovo niko ne dolazi u posete. Eventualno majka, a i ona nekako snebljivo, kao na žalost. Škole prestajemo da “ganjamo“ onog trenutka kad ostanemo u drugom stanju. Mi peremo, mi peglamo, mi pasiramo kašice, mi se budimo noću kad dete plače. Mi presvlačimo pelene, skidamo temperature, uspavljujemo, držimo da podrigne.

Očevi se bave sopstvenom decom samo u odsustvu drugih raspoloživih kadrova. Svaki put kada odvedu dete u vrtić, kod lekara, čak i u najobičniju šetnju – to se tretira kao potez vredan pomena. Usluga čovečanstvu, bogati. Ako ne možemo da zatrudnimo, uvek je do nas, nikad do njih. A ako i rodimo, ženska deca nose samo pola poena. Majke ženske dece tretirane su kao roba s felerom, jer “da je išta valjala – rodila bi muško“.

I zaista, tu nemilu praksu imala sam priliku da, svojevremeno, iskusim i na sopstvenoj koži. Znaš li šta nosiš, pitale su me babe. (Ne znam, baba, verovatno karfiol..?) Mašala, zagledale su me. Nisi se ništa promenila, biće muško, predviđale su i plele plave kapice. Žensko dete ti oduzme svu lepotu, žena se promeni, poružni u trudnoći. ‘Ćero, nek’ prvo bude muško, pa posle kako mora…

Pročitajte i… Duda Alapača – Harmonika svira disko

Uglavnom, u oba navrata su omanule. Rodila sam dve devojčice. Mladi ste, govorile su mi, ima vremena, pet sinova još da mu rodiš. Moj muž se nije bunio, jer se ionako zna da samo najbolji frajeri prave žensku decu.

Danas, majka sam dve kćerke.

Otac je dve kćerke. Kupao ih je obe kad nisu imale ni nedelju dana, jer sam se ja plašila da ih, onako malene, uzmem u ruke. Sekao im je nokte. Češljao. Vezivao mašne i pertle. Oblačio hulahopke. Negde pred kraj treće godine ukopčao da dve crte idu pozadi. Vodao po lekarima. Kuvao bućkuriše koje su u slast jele. Na prvim priredbama u vrtiću, naočigled svih, prelazio iz čvrstog u tečno agregatno stanje.

Već dvadeset dve godine, moj muškarac živi u tipično ženskom ambijentu – kuća je puna jastučića, mirišljavih sveća, cvetnih dezena i pastelnih tonova. U kupatilu, ono malo njegove kozmetike teško da može da dođe do izražaja. Ni u ormarima situacija nije mnogo bolja. Snalazi se kako zna i ume. Često ne ume da napravi razliku između šampona, balzama i maske za kosu. Misli da su suknje i haljine – jedno te isto. Zagleda naše pinkle, valjda u potrazi za nekakvim logičnim objašnjenjem. Pegli za kosu prilazi s izvesnom dozom straha. Vosku za depilaciju takođe. Živi sa već tri ozbiljna PMS-a mesečno. Gleda romantične komedije sa Sandrom Bulok. Ali nemam utisak da je nesrećan i da mu sin nedostaje.

Kada se ponekad zagledam u svoje kćerke, na njihovim licima vidim više očevog nego mog. Hodaju kao on, visoke su skoro kao on, glasne su i grlate na njega. Čak su im i stopala ista. Očigledno, nasledile su mnogo više od prezimena. Nasledile su dobrotu – da nikom ne učine nažao, poštenje – da kažu istinu i hrabrost da istraju čak i kada se plaše. Konačno mogu da odahnem. Loza se nastavila. Amin.

Tekst: Daniela Bakić