Duda Alapača: Šta se desi kad Vlada kaže da od sutra kreće u teretanu
Došao Vlada pre neko veče kući, vidim nešto mi zapliće dok priča, rekoh „duni, nesrećo”. On veli „što?’’ Mislim se, i bez duvanja mi je jasno, bazdi rakijština kao da su ga u kacu s džibrom potapali. On krenu nešto da se pravda, te kolega dobio sina, te samo je jednu čašicu…
Sutradan, pričam s Milankom, a ona ga sve brani – nije Vlada od tak’e sorte, popio jednom kao nijednom. Neće više. Dobro, primirim se ja tu, računam neće više. Kad preksinoć – eto ti ga opet. Kaže svratio kod Branka, da gledaju Mančester, i eto desilo se.
„Meni je tako bilo s Bogdanom onda”, reče Gaga. Inače, kad Gaga kaže „onda’’, misli na ono kad je nahvatala Bogdana da se dopisuje s nekom ženskom osobom s posla, pre tri godine. Čitav skandal je to bio, on se kleo u sve živo da nema ništa s njom i da ga ta proganja, a kad mu je pokazala skrinšotove iz telefona, pokrio se ušima i preselio se u vikendici. Posle dva meseca se pomirili – zarek’o se da „neće nikad više’’. Posle toga, ni Gaga ni ja nismo pominjali to „onda’’. Sve do juče.
„Nema tu šta. Muškarac kad počne da pije, znači da je nesrećan. Kad krene da ide u teretanu – ima drugu. Kad prestane da ide u teretanu – ta ga je ostavila. Kraj priče”, reče Gaga. „Dobro, znači, nije strašno to što je ovaj moj nesrećan, šta da mu radim. Sve je dobro dok ne diže tegove.” „Čekaj, čekaj”, uporna je Gaga, „počeće i to.” „Ti baš umeš da utešiš”, rekoh i prevrnuh očima.
Kasnije, nešto razmišljam… Ma ne mora to baš uvek biti tako. On inače nema običaj ni da nazdravi. Dešava se i trezvenijim od njega. Sve je okej, Dudo. Preuveličavaš, vrati to svoje „šta ako” tamo gde mu je mesto. Zakopaj ga duboko i naspi zemljom odozgo, da mu više nikad ne padne na pamet da promoli svoju ružnu glavu. Ne budi davež. Vlada je okej. Svaki brak ima svoje uspone i padove. Gaga nema pojma. Dobra je ona, ovako kao čovek, i drug je i sve to, al’ nemoj da se primaš. Nema „ako”.
Dođem kući, Vlada sedi u dnevnoj, dig’o noge na sto, daljinski u ruci. Kaže: „Ako možeš, donesi mi to pivo”. Kako reče „ako”, tako se meni sloši. „Koje pivo?”, pitam. „Iz frižidera.” Ja otvorim frižider, imam šta i da vidim – šest limenki, sve jedna do druge. „Auuuuu… Jesi ti ovo kupio?” „Jesam”, kaže. „Što?” „Pa, eto, da se nađe u kući!” „Da se nađe u kući? Stvarno? Što ne kupi pet kila deterdženta ili dvesta grama kafe ili džak jabuka, nego baš pivo?” „Pa, ti si zadužena za te stvari.” „Je li? A gde to piše? Vidi, ako si ti nesrećan, eno ti selo – idi tamo, sedi, orezuj šljive, kosi travu, radi šta hoćeš, pa kad se malo pribereš – dođi da pričamo.” On me pogleda: „A otkud ti to da sam nesrećan?”
„Pa ovo je treći put u nedelju dana kako te ‘čašica hoće’. Ako imaš neki problem, ako više nisi srećan u ovoj kući, u ovom braku, ako smo došli u fazu da ne možeš očima da me gledaš trezan, pa dobro – sve se da rešiti, ljudi smo, tebi auto, meni dete, vrati se kod mame i mirna Bačka.” „Nemam nikakav problem”. „Jesi siguran? Nešto mi ne izgleda da pucamo od sreće.” „Nemam, Dudo, svega mi. Desilo se, ne znam ni što sam kupio to pivo, valjda mi lepo leglo ono veče uz utakmicu, otkud znam… Prospi svih šest komada, ako će ti biti lakše. Ionako sam mislio da povedem više računa o zdravlju, nije mi više prva mladost, osećam i ja da nisam u snazi kao nekad… Evo, od sutra krećem u teretanu, ne moram ja tu da nabacujem neku masu, nego ono – mora čovek malo da se pokrene, da poradi na sebi…”
Kako reče „u teretanu’’, tako meni pade klapna. „Je li? Da poradiš na sebi? Neće moći, ljubavi. Prvo ću ja poraditi na tebi. Pa da vidiš šta je radna terapija! Daj mi taj mobilni!” „Što?” „Daj kad ti kažem! I nemoj da mi muljaš nešto sa šiframa, znam da ti se otljučava na otisak prsta.” „Ti nisi normalna”, reče on i pruži mi telefon. „Neka nisam! Bolje da budem nenormalna nego da živim u zabludi. I donesi mi to pivo.” „Otkad ti piješ pivo, majke ti?”, upita on. „Otkad ti ideš u teretanu, eto! I otključaj mi ponovo, evo ti se opet zaključao!”