Baksuzna vila Dobrila

by | 3 marta, 2011

Dudu od ranog jutra bije maler – crk’o joj je bojler, neonka u kupatilu, akumulator na automobilu i to sve zbog komšinice sa sedmog koju, čim je ugleda, tri dana nema sreće. Pa, zar mora baš uvek da se nacrta tamo gde ne treba?! Šta će sledeće da je zbog nje strefi?

Ustanem ujutro, uđem u kupatilo da se istuširam, voda nešto mlakušna, ajde, mislim se, nije strašno, dobro je za cirkulaciju, i samo što sam stavila šampon – nestade tople vode. “Ni trunke“, jadala sam se Gagi, iznova preživljavajući agoniju kupanja ledenom vodom. “Zamisli koji sam baksuz! Tresem se u onoj kadi, usta mi pomodrela, al’ nemam kud, šta ću, moram. Bogaram usput i psujem Vladi sve po spisku, jer mora da je on sinoć isključio bojler, kad ima šta i da vidim – lampica gori, a kazaljka ispod nule. Znači, crk’o grejač… Lepo mi je krenulo. Spremim se na jedvite jade, jer mi je u međuvremenu pregorela i neonka u kupatilu, pa sam se šminkala u polumraku, i sve mislim – šta li je treće…? Znaš, kad te potera maler, mora da budu tri zaredom. Bojler, neonka i…? Trčim do kola, krenem da verglam…” “Neće da upale…”, pogađa Gaga. “Ma, ne samo što neće da upale”, brže-bolje je ispravljam, “nego izgleda otiš’o akumulator. Mora da sam sinoć zaboravila da ugasim svetla, u onoj žurbi.” “Stvarno te hoće”, priznaje Gaga. “Hoće me, priznajem. A znaš li zašto? Zato što sam preksinoć naletela na onu Dobrilu, komšinicu sa sedmog. Kad god je vidim, tri dana sreće nemam!”

Duda alapača

Nešto puta tri
I dok se Gaga zacenjuje od smeha zbog disertacije na temu Dobrilinog karmičkog uticaja na moju auru, pokušavam da nabrojim malere koji su me zadesili nakon svakog susreta s dotičnom. Nije meni Dobrila ništa skrivila, ali prosto je tako – žena je baksuz. Bad luck. Kad je vidim iz daljine, sloši mi se. Ne pomaže ni da pređem ulicu, da je ne sretnem, ni da se tri puta zapljunem, vratim se tri koraka unazad, sve sam probala, ne vredi. Ako je vidim, nešto mora da me strefi. I to ne jednom, nego po defoltu – NEŠTO puta tri. “Ima takvih ljudi”, kaže moja mama. “Nisu oni krivi, ali jednostavno je tako. I ne moraju oni biti ništa posebno ni spretni, ni nespretni, ni pametni, ni glupi, ali dovoljno je samo da se nađu u tvojoj blizini pa da ti krene nizbrdo. Imala sam i ja u starom kraju jednu bakicu od koje sam bežala k’o đavo od krsta. A ona, k’o za baksuz, uvek se nacrta gde ne treba. Sećam se, jednom krenem na neki važan razgovor za posao, sva se nacifrala, sredila, kad eto ti nje. Ja lepo, ni pet ni šest, vratim se kući, znam – nema smisla da idem i gubim vreme, posao dobiti neću. Tako ti je to, kao što je sreća kad vidiš odžačara, tako je nesreća ta tvoja Dobrila.”

Vladin svet
“Ne mogu da verujem da si toliko sujeverna”, buni se moj muž dok mu prepričavam anegdote od prethodnog jutra. “Gluposti, bajalice, naklapanja… Crk’o bojler, pa šta?!” “I neonka”, dodajem. “Možda je iskočila faza u zgradi”, uporan je. “Ma je l’? Faza? A što mi onda akumulator ne radi? Da nije i on prikopčan na trafo stanicu? Sve je to zbog Dobrile, pazi šta sam ti rekla”, ponavljam i upirem kažiprstom u njega. “Ti nisi normalna”, zaključuje. Naviknut na egzaktne i dokazive činjenice i potpuno nespreman za susret sa onostranim pojavama, moj muž se udubljuje u jučerašnje novine, što je siguran znak da je razgovor na temu parapsihologije završen. U Vladinom svetu, dva i dva su četiri. Uvek su četiri, i tu nema dalje. On ne prihvata misterije, čuda, pojave s onu stranu nauke, horoskop, predskazanja ni verovanja. Kod njega je sve vrlo jasno, precizno definisano i matematički dokazivo. Za razliku od mene, kojoj su dva i dva nekad tri, najčešće pet, ali gotovo nikada četiri.

Parapsihološki signali
Tako je i s Dobrilom. Vlada je mogao da je sretne i da ga nakon toga strefi sto malera, nikada ne bi povezao to dvoje, niti tražio vezu između uzroka i posledice. Dok kod mene sve ima neko svoje dublje, ili barem preneseno značenje. Ne volim da se vraćam kući kad nešto zaboravim. Na crveno slovo ne uzimam peglu u ruke i ne uključujem mašinu za veš. Ne stanujem na broju trinaest. I uvek u tašni nosim svog srećnog Zmajka (za neupućene – malog crvenog reptila što ga je Beba pronašla u Kinder jajetu, iz nekog razloga mislim da mi donosi sreću). Ne volim kad mi poklone prazan novčanik. I ne uzimam upaljače i šibice ni od koga. Izbegavam da držim torbu na podu, i ne volim da sedim u uglu stola. Kad mi ‘’zaigra’’ levo oko, znam da ću da oplačem. Ako me svrbi nos, ljutiću se. A ako me zasvrbi uvo, neko me ogovara. Kad me zasvrbi levi dlan, dobiću pare. I nisam jedina koja veruje. Eto, Gaga na primer, ta ne bi prošla ispod merdevina ni za živu glavu. I kad pođe na neki važan sastanak tera me da prospem vodu za njom. Moja mama i dalje čuva presovanu detelinu s četiri lista, u onoj debeloj knjizi recepata.

Bakine vračke
A tek moja baka, e baka je šou. Ona zna sve radnje, bajalice, brojalice, vračke da se otera maler… Kad god čuje da neko hvali mene, mamu, Bebu ili čak one njene muškatle, ona samo protrlja nos i kaže ono svoje čuveno: ‘’Pu, pu, pu, ne bilo im zlih očiju’’. A kad mesi kolače, uvek stavi jednu kašiku brašna više nego što piše u receptu. Kaže, tako se valja. Kad meša jelo, meša samo u pravcu kazaljke na satu jer, ako mešaš unatraške, i u kući će ti sve ići unazad. Nikada ne okreće hleb naopačke i ne kupi mrvice sa stola rukom. I ne da nam da zviždimo u kući. O otvorenom kišobranu da i ne govorim. Uveče uvek složi sve cipele u predsoblju, iako mi imamo običaj da se izuvamo kud koji. Kaže, kad su ti cipele jedna ovamo, druga onamo i pamet ti onda bude takva, na sve strane. Kad se pojave mravi, kaže – biće kiše. A bubamara na prozoru – e to znači da stižu gosti. A kad nas isprati, nikad ne rasprema za nama dok se ne javimo da smo stigli kući. Znači, ima nas još. Nisam sama. Da zlo ne čuje.

Porodično nasleđe
“Mora čovek u nešto da veruje”, kaže Nina. “Šta bismo da nam nije toga? Zamisli da se sve svede na realno, racionalno…?! Ti mali znaci daju nam nadu da nešto možemo da predvidimo, da smo kobajagi u stanju da se zaštitimo, sebe, svoje najbliže. Sujeverje je postojalo i biće ga dok je sveta i veka. Ja sam učila od moje majke, ona od svoje i sve tako. A čak i da se ne radi o porodičnom nasleđu, neke navike sami usvajamo vremenom. Znaš ono: ako ustanem na levu nogu, ceo dan ću biti loše volje? E pa, kod mene je suprotno. Ja kad vidim crnu mačku, znam da će nešto lepo da mi se desi. I da znaš samo, verujem u ono što su naši stari verovali, a sad ova današnja mladež – kad krene da mi šalje one forvard mejlove, pa prosledi ovo na pet osoba, ispuniće ti se želja u roku od pet dana, ako ne proslediš, pratiće te nesreća ceo život… E stvarno ne znam ko može uopšte da poveruje u te budalaštine?! I ta tvoja Dobrila, ako ćemo pravo, ima i za to leka. Jesi li čula nekad za moć pozitivnog mišljenja? Autosugestiju? Ti spaaavaaaš, ti spaaavaš… Tvoji kapci su teeeeškiiiiii…”

Kao bumerang…
“Znaš li da te rođena majka nije iznosila četrdeset dana iz kuće kad si se rodio?”, bocnula sam Vladu sinoć u krevetu. Nisam mogla da izdržim, morala sam. “I da pelene nije sušila po mraku? I da si nosio crven konac oko ruke sve do krštenja?” “Ne znam”, brecnu se Vlada i povuče jorgan na svoju stranu, u znak protesta. “Bio sam mali, ne sećam se.“ “A što onda nosiš različite čarape?“, bila sam uporna. “Protiv uroka, je l’ da, priznaj…” “Luda ženo, nosim ih jer ne mogu da uparim dve iste, eto!” Sutradan mu sat iz nepoznatog razloga nije zvonio. A onda je prosuo kafu na novu novcijatu košulju. Zakasnio na posao. Nisam ništa rekla. Do podne je već besneo. ‘’Upalim kompjuter, vidim, zavija nešto, huči, kad ono – otišlo napajanje. Odem u servis, kupim drugo, vratim se, kad ono ne odgovara utičnica. Izvadim ceo hard, prespojim se na laptop, al’ ne lezi vraže, tamo mi ne čita drajvere…’’ Stvarno ti nije lako, pomislim. “Šta ima za ručak, Dudili…? Ajde napravi onu tvoju musaku, da razbijemo maler, ‘oćeš?” Ajde de, mislim se, da ti učinim kad si navalio. Znam koliko voli musaku. Uzmem luk, izdinstam, dodam meso, posolim, pobiberim, stavim sve da se krčka, sad će to časkom, uđem u špajz, kad ono – nema ni jednog jedinog krompirića. Znala sam! Navučem jaknu, pa trk do radnje. Kad tamo, na kasi, pogodite ko? Dobrila! “Izvolite?” “Krompir mi treba.” “Jao komšinice, malopre se sve prodalo, ode cela gajba, nema pet minuta…” “Malopre, veliš…? DOBRILAAA!!!!”

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.