Duda Alapača: Ajurveda po Milanci

Moja Milanka je baš teška žena. I nekako staromodna. Ne voli ta ništa što je novo pa to ti je. Donesem joj pre neki dan smeđi šećer (koji sam papreno platila), kad ona skoči na mene. Šta će mi smeđi…? Jesam ti rekla da kupiš smeđi ili beli..? Ne znam, mama, rekla si da nema šećera. Pa mislila sam na beli. A što, upitam, fali li ovom šta…? Otkud znam, izbeči se ona. Nisam nikad koristila. Zdraviji je, rekoh. Ko kaže..? Lekari, mama, svetska javnost. Šta misliš zašto je tri puta skuplji od običnog…? Tri puta…?! – zagrcnu se majka. Dobro, nije baš tri ali… Milanka se zagleda u kesu. A od čega je ‘vako taman…? Ne znam mama, organski je, bolji je od običnog… Men’ se čini da oni ovo nisu dobro ni oprali, znaš li kako se šećerna repa nekad prala pa prepirala u sto voda… – zaključi Milanka i triput coknu.

Piše: Duda Alapača

Elem, kad joj nisam mogla objasniti za smeđi šećer, nema te sile da bi skapirala to da idem na preglede kod lekara koji se bavi kvantnom medicinom, ajurevedom i frekvencijama. I mislila sam da taj deo svoje intime zadržim za sebe. Da se Beba nije izlanula i pohvalila baki kako mama svakog jutra pije sok od đumbira, limuna, krastavca i nane i kako nosi tri magneta zalepljena dva prsta ispod pupka. Kakve ti to vračke nosaš, sačeka me Milanka još s vrata. Joj, mama, nisu nikakve vračke, tri mala magnetića, zalepim hanzaplastom i nosim… doduše, jutros sam zaboravila… ali pomažu… Kako to misliš – pomažu, upita Milanka. Čiste li kuću umesto tebe, vode li dete u školu…? Ne vode, mama, ali pomažu mi da dostignem ravnotežu, balans. Znaš, Dudo, ne trebaju ti neke velike škole da znaš da je centar za ravnotežu kod nas, kopnenih sisara, u mozgu a ne dva prsta ispod pupka… Mama, moraš li baš svemu da se narugaš…? Ne rugam se, samo kažem. Rugaš se, brate mili! Rugaš se svakome ko nema beli mantil i stetoskop oko vrata. Pa Dudo, zna se kako se postaje lekar, zna se koliko godina traje medicina, pa onda specijalizacija… a ne k’o ti tvoji travari. Mama, zvanična medicina je nemoćna pred bolestima današnjeg vremena. Je li…, potkoči se Milanka. A ta tvoja “medicina“ leči sve…?! I šta će tebi ravnoteža. Ne radiš treću smenu, pobogu.

Ako je suditi po mojoj majci, ravnotežu remete samo dve stvari – kad čovek ne spava noću osam sati i kad nema tri čestita obroka dnevno. Sve ostalo smo izmislili mi, ljudi, da skrenemo pažnju na sebe i da za svoje neuspehe okrivimo nekog drugog. Spavaš li noću, upita Milanka, kao da mi čita misli. Spavam, mama. Jedeš li..? Jedem. Imaš li posao? Krov nad glavom…? Muža koji te voli…? Zlatno, zdravo i pravo dete…? Imam mama. Pa o kakvoj ti onda neravnoteži pričaš…? Jesi li srećna…? Jesam. U čemu je onda problem…? Ne znam, mama. Ti, kad to tako posložiš, sve izgleda super. Ja, kad razmišljam – samo što ne iskočim iz kože. To ti je zato što razmišljaš, reče mama. Previše razmišljaš. Mama, nema mozak prekidač pa da ga isključim kad kazaljka pređe u crveno…. Znate li vi… prekide me Milanka… znate li vi, deco, u čemu je vaš problem…? Imate previše vremena. Misliš da ja nisam imala briga…? Misliš da je meni život prošao baš u pesmi i veselju..? Nije, moja Dudo. Nije. Ali kad vidim da će brige da me sustignu, a ja lepo četku u ruke, smotam onaj tepih iz dnevne sobe, pa ispred zgrade. Zamolim onu baku s prizemlja da mi prikopča crevo s vodom, uzmem kofu, sipam deterdžent i ribam. Ribam do mrkle noći. Pa svaku onu šaru pređem po dva tri put. Kad operem tepih, nit’ me šta brine, nit’ o čemu mislim, osim dal’ će kiša da padne sutradan i dal’ će tepih stići da mi se osuši. Šta je poenta, mama…? Poenta je da skreneš pažnju na nešto drugo. Da se okaneš interneta i tih tvojih gluparija. Da se zanimaš nečim, eto. I znaš u čemu je još vaš problem? Cele tvoje generacije? To što vam nikada nije dosta. Alavi ste. Ako ste zdravi, vi biste da budete još zdraviji. Ako ste bogati, hoćete da budete još bogatiji. Vi ne umete da budete srećni jer biste stalno još i još i još i nikad kraja tome. Na kraju završavate na nekim drogama ili u sektama ili pijete prozake ili postajete alkoholičari ili nosate kojekakve amajlije, magnete… Kad smo kod magneta, da ih nisi ti možda sklonila, upitah. Sigurna sam da sam ih jutros ostavila tu… Otkud ja znam gde su tvoje andrmolje, odmahnu Milanka rukom. Mama, pa bili su tu, sto posto su bili…! Tri mala magnetića, ovako, jedan do drugog, zalepljena na hanzaplast… Čekaj, reče Milanka. Bio je neki hanzaplast, al’ ja sam to bacila… Bacila…?! Mamaaaa! Ti magneti su me koštali sto evra! Koliko…? – skoči Milanka. Dobro, nisu baš sto ali… Pa kako sam mogla da znam, Dudo…!? Ti to tako ostavljaš gde stigneš… Gde ćeš sad…? Kako gde ću, Dudo? Idem da vidim kod kontejnera, možda još uvek nisu odneli… Mama…! Mama, pusti magnete…nije važno…kupiću druge… Šta si rekla…? – reče Milanka i pogleda me kao da mi je pet godina. Ništa, mama. U ravnoteži sam. U totalnoj ravnoteži. Frekvencija mi je podešena, sve ok, aura čista…. Uh… Uh, evo mi srce lupa… hoćeš vode, mama… šećera…? Onog tvog smeđeg..? Neću vala, taman se sad izvrnula. A tebi ću da donesem kilo kocke, da imaš u kući, k’o prava žena. Tata nek’ ti skine magnete s onog našeg šifonjera pa nosaj do mile volje, jesi čula… I to za džabe. Ne moraš ništa da nam platiš. Čuj – sto evra dala za ona tri dugmeta. Ma da je bar k’o dugme, nego čioda! A ta tvoja aura, šta god to bilo, samo da znaš – ja bih to otkuvala na devedeset, da se ja pitam….