Duda Alapača: Baš kul lik

by | 4 aprila, 2018

Svaka familija ima svog hejtera. Hejtera koji je bio hejter i pre nego je ta reč zaživela u svakodnevnom govoru. Hejtera koji je naprosto nasađen nakrivo otkad zna za sebe i kome niko i ništa na ovom svetu ne valja. Mi imamo baba Canu. Cana je takav jedan baksuz da posle nje moram da zračim kuću tri dana. Posle Cane, osiromašeni uranijum ti dođe k’o vitamin.

Piše: Duda Alapača

 

Cana, dokona, malo-malo pa eto je kod mame. Mama, naravno, fina pa sve neće da je uvredi, ali vidim da i njoj sve češće ide na nerve. Skoro joj je presedela ceo dan. Milanka poludela. Dudo, žalila mi se posle, znaš li da mi je upropastila dan načisto. Došla u devet ujutro, kaže u prolazu, ide u dom zdravlja pa svratila. Ajde mislim se, popićemo kafu pa nek’ ide s milim bogom. Al’ njoj se osladilo. Kaže, ne mora danas kod lekara, dugo se nismo videle. Mic po mic, ostade Cana do sedam uveče. Davno bi’ se ja nje rešila, al’ svojta smo, kako ću… Ajde, velim, Cano, da ti ne pobegne autobus. Neka, kaže, ići ću taksijem. Odakle joj pare za taksi, upitam. Čuj odakle, decu rasterala, muža sahranila, penzija ostala iza njega dobra, može joj se. A znaš šta, Dudo, džaba joj bilo. Ne bi je ja trpela – nema tih para. Merila sam pritisak kad je otišla. Sto osamdeset sa sto trideset…! Ma, daj, mama, ne preteruj. Cana je meni skroz kul lik. Dođe, popije kafu i aj’ zdravo.

I stvarno sam tako mislila dok mi se skroz kul lik prošle nedelje u osam ujutro nije navalio na zvono. Mislila sam – aman, gde gori..?! Otvorim, kad ono Cana. Eto, svratila da nas obiđe. Da je znala da će kod nas, donela bi nešto, pa da, eto, ne zamerim što je praznih ruku. Elem, zlo i naopako, ostade Cana do mrkle noći. Navila se pa samo priča a ja venem na onom kauču i samo gledam u sat, i sve ponavljam u sebi – sad si je pustila i nikad više.

Jer Cana je stvarno hejter. Biće iz pakla poslato na ovu planetu da nas uništi. Terminator. Iscediće te k’o limun, bez da se počeše. A njoj ništa. Tad kad je bila kod mene, ama ni ušla nije, veli ‘’spavate,a…?’’. Spavam, Cano, u svojoj sam kući pa mogu i da spavam, mislim se. Ne valja ti to Dudo. Čovek se ulenji od tolikog ležanja. Gde ti je muž…? Spava i on. I onaj moj je dugo spavao, bog da mu dušu prosti. To su mu bili prvi simptomi. Posle umro. A što vam lift ne radi…? Ne znam, Cano, juče je radio. Ja ne bi dala ono moje prizemlje ni za šta. (Dobro, Cano, nije baš da smo bili u prilici da biramo…)

Duda Alapača: “JeR me kapiraš”

 

Šta ti ovo smrdi u kući..? Šta smrdi…? Ništa ne smrdi… Smrdi, smrdi, ne da se Cana. Pa i ne smrdelo, ti nemaš kad, povazdan na poslu, pričala mi Milanka, ne savijaš se u kući… Ama, Cano, ne smrdi ništa…! (Tu već počinjem da njuškam po ćoškovima i zavirujem pod kauč). Što sušiš ovaj veš u kući, pređe Cana na drugu tačku dnevnog reda. Znaš ti da to izaziva astmu…? Znaš šta je astma…? Onaj moj je pred kraj šištao, da ti ne pričam. Kakvu kafu piješ, Cano…? Nemoj mi jaku, ne smem, lekar mi zabranio. A kupili ste ovaj stan na kredit, je li…? Kol’ko ste dali učešća…? Koliko smo imali, Cano.

Taman koliko smo imali. (Tu već krećem opasno da kolutam očima). A pa dobro, nećeš da kažeš, mršti se Cana. Ne moraš. Al’ familija smo, nema tu šta da se krije. K’o da ja ne znam… Rekla mi Milanka… A mogli ste vala i bolji za te pare kupiti. Lift ne radi, stanica daleko, a i nije vam neki pogled. Pih, baš ti je tanka ova kafa, dete… I samo da znaš, ljuta sam na tebe, bio mi rođendan pre dve nedelje, a ti ni da pozoveš ni ništa. Eeee, neka, neka, doći ćeš ti u moje godine, Dudo. Nego, daj mi, ne bilo ti zapoveđeno, nešto u usta da stavim, evo mi se sve ruke tresu, sigurno mi je šećer pao… Da ti ne pričam, celu penziju dadoh na lekove, odem s receptom – oni kažu ‘’nema’’. I šta ću, moram da kupim… Aaaaa, ne jedem ti ja sir, lekar mi zabranio, imaš li šta drugo..? Kako nemaš..?

I tako, Cana lepo doručkova s nama. I sede da ruča s nama. I zaspa mi na kauču posle ručka. I još mi reče da joj skuvam kafu, jaču, da dođe sebi. I da pojačam vesti, da čuje prognozu. Usput stiže i da mi zaviri u svaki ćošak u kući. U neko doba mi prekipe. Ajde, velim, Cano, da ti ne pobegne autobus. Ih, ima autobusa na svako deset minuta, ne brini ti, odmahnu Cana rukom. U osam uveče me već uhvati hamprc. Ajde, Cano, Vlada ide do grada, pa da te poveze, da se ne mučiš. Cana se zamisli. Pa, dobro, reče. Al’ da usput svratimo do Milanke, obećala sam joj neke lekove za srce, ostalo mi od pokojnog Duje, pa reko’ – greota da se baci.

Kako izađoše, tako se uhvatih za telefon. Mama..! Mama, čuješ li me… krenula Cana prema tebi, zaključaj vrata i gasi svetlo, ne otvaraj ni za živu glavu, jesi čula…? Ceo dan mi je bila, mama, trebaće mi nedelje da se oporavim. Ospe sam dobila od nje, sve na nervnoj bazi. Nemam pojma o čemu pričaš, reče mama. Cana je jedan onako, kako si ono rekla – baš kul lik.

Duda Alapača: Vratite mi sat

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pre slanja komentara, molimo vas da se upoznate sa pravilima komentarisanja i uslovima korišćenja sajta.