Duda Alapača: Bečka škola
Kad da te probudim, upitala sam. U pet, rekao je. Jel’ nam to mnogo rano…? Nije, taman da polako popijemo kafu pa da krenemo. Nisam mogla da spavam od uzbuđenja. Mislim, kad god se krene na neki put, ja ne spavam. Ovog puta se nismo posvađali, jer – to su sve zanemarljivi potresi za mog Rihtera. S godinama sam nekako navikla da Vlada za tri dana nosi četiri para obuće (uključujući i kućne papuče), devet majica kratkih rukava, osamstošezdesetdva para čarapa ,punu torbu lekova i merač za pritisak.
Piše: Duda Alapača
Znam da Vlada pravi spisak neophodnih stvari koje treba obaviti pred put i da ga čita naglas. Znam da mene to jako, jako nervira ali da ćutim. Znam i da je ovog puta na meni bilo da organizujem smeštaj i da sam našla izvesnog Filipa koji nam je u sedamnaestom becirku ustupio “sunčan i šarmantan“ apartment za simboličnih pedesetčetiri evra po danu, plus cleaning fee, što mu je došlo sve skupa nešto malo manje od dvesta.
Izvesni Filip je takođe napisao da je stan takoreći biser Bečke arhitekture, udaljen svega sedam minuta od centra, te da je stan skoro renoviran, opremljen najsavremenijom kuhinjom, prostranim dnevnim boravkom i da ima “comfy bathroom“, što je meni kao ženi – bio jasan znak da ispucam preostali limit na kartici i rezervišem nam tri čarobna dana u Beču. Filip se uredno zahvalio i napisao da se, po dolasku uzmemo kljuceve od Frau Popovic s prizemlja koja će nam dati “all the details“. Jel’ ima parking, pitao je Vlada. Nema sopstveni, al’ u Beču možeš da parkiraš gde hoćeš. Otkud znaš…? Znam, čitala sam. O, pa, ako si ti čitala, onda mora da je tako, reče Vlada a oblačić sumnje mu se nadvi nad glavom.
Da ne dužim, načitana persona, to jest ja, je ovog puta zakazala. Prvo, nisam nam napravila sendviče jer sam pročitala da, čim uđeš u Mađarsku ima neka sila marketa u kojima možeš da kupiš kafu, peciva i tako to. Kao, šta ima da se smaram – usput ćemo. Malo sutra. Uđosmo mi u Mađarsku – ma nigde kiosk da vidiš, a kamoli megamarket. To ti je na Kelebiji, reče Vlada. A mi smo prešli na Horgošu. U čemu je razlika, upitah. Razlika je u nekih dvesta kilometara do prve normalne prodavnice. Osim ako ne želiš da svraćaš na pumpu i za bajati kroasan i gutljaj kafe daš jedno pet evrića.
Načitana persona potom nije nigde pročitala da se u Mađarskoj naplaćuje iole pristojni toaleti naplaćuju, i to isključivo u forintama, tako da mi je i tu pomenuo sve po spisku. Da se iskupim, svratih u taj megamarket i kupih kilo ćurećeg belog, sir s rupicama, debrecine, neutralnu pavlaku, pečurke i makarone (u narodu poznatije kao pasta). Imaš sreće, rekoh mu. Šta bi sam ti neka što ne zna jaje da isprži, pa da moraš da me vodaš po restoranima…? Jesi ti sigurna da ćeš to moći tamo da spremiš, upita Vlada. Pa pisalo je da ima kuhinju, rekoh i nastavih da tumačim onaj račun u forintama. Ćuretina – tri evra kilo. Obavezno da svratimo u povratku.
Stigli ste na odredište, reče u neko doba džipies. Vlada ugasi motor i tugaljivo me pogleda. Biser bečke arhitekture skrivao se ispod skela. Nije pisalo da su radovi na zgradi, rekoh. I nemoj tako da me gledaš, rade fasadu, pa šta…? Uđosmo u zgradu. Pred nama se ukaza gradilište. Moj Rihter se oglasi. Vreće s cementom, daske, mešalice, šut i desetak majstora koji posvećeno štemaju instalacije. Hilti probija bubne opne, negde iz pozadine. Frau Popović se ukaza s detetom u jednoj i ključevima u drugoj ruci. Zemljaci, a…? Vi ste na drugom spratu, reče. Vrata se zaključavaju u sedam. Malo je buka ali šta ćete, radi se…
Radi se, ponovi Vlada i provuče se između dasaka na prvom spratu. E nećeš nam ga ti više smeštaja tražiti, ja ti kažem… Ja krenuh u defanzivu, momentalno. Kako sam mogla da znam..? Nije pisalo! Uostalom, ako je stan ok, šta nas briga šta je napolju…?! Uđosmo u stan. Biser bečke arhitekture baš, reče Vlada i kiselo se nasmeja. Mogao ga je makar okrečiti. Idem po kofer, a ti sedi i divi se svom sunčanom i šarmantnom smeštaju. Ali, Vlado, kad ti kažem, na slici je izgledao sasvim pristojno…!
Ne stigoh ni da se okrenem, kad eto ti njega nazad, zajapurio se sav. Šta je, zaboga, pa nismo na šesnaestom spratu..? Napisaše mi kaznu, reče. Za parking. Kako..? Pa lepo. Ne smeš da parkiraš ako nemaš onaj tiket. Koji tiket…? Tiket da si platio parking. A ovde možemo da parkiramo maksimum tri sata. Tri sata…? Pa mi ostajemo tri dana…! Znam, reče Vlada. Ali biće da to nigde nije pisalo. I koliko treba da platimo kaznu, upitah, sve se nadajući nekom jednocifrenom broju. Trideset šest evra. Koliko…?! Plus osam evra provizije, pitao sam Frau Popović, reče Vlada. Uzdahuh. Šta ćeš, Dudili, svaka škola se plaća, a Bečka pogotovo. U tom slučaju, ništa od one Klimtove izložbe u Belvedereu, rekoh. Ne budi luda. Klimt se ne propušta. Samo ako imamo gde da parkiramo. Ići ćemo, uptah. Naravno, reče Vlada. Ovo je naš odmor, naša tri dana u Beču i gledaćemo na stvari pozitivno. Samo me pusti da malo odmorim. Hilti se ponovo oglasi u pozadini. Kada te probudim, upitah. U pet, reče. Jel’ nam to mnogo rano…? Nije, taman da popijemo kafu pa da krenemo.
Duda Alapača:Verujem-ne verujem