Categories Blog

Duda Alapača: Bivša gospođo draga

Naravno da sam je primetila čim sam ušla u kafić. Bila je jedna od onih žena kojima je prosto u opisu posla da budu primećene. I, svakako, jedna od onih kojima je teško odrediti godine. Mogla je imati između pedeset i sedamdeset. Možda i koju preko. U beloj uskoj majičici i fakmerkama koje su savršeno stajale, moglo je to biti telo dvadesetogodišnjakinje. Kosa joj je bila sveže isfenirana i veštim potezima četke odignuta od temena. Naručila je ‘’sveže ceđenu pomorandžu’’ i sve je nekako bilo u znaku svežine. Ali lice, to siroto lice bilo je tek nemi svedok višegodišnje bitke s vremenom.

Izgubljene bitke. Podsetila me je na onaj potamneli, prezreli avokado iz Maksija koji niko neće da kupi čak ni u pola cene. Jesu li se isplatile godine i godine ulaganja u skupe kreme, botokse, silikone, hijalurone i hirurge… Zarad čega…? Jer, preko puta nje sedela je punačka ženica od svojih šezdesetak godina i sasvim spokojno srkala svoju toplu čokoladu. Elem, grešna mi duša, ugnezdih se dovoljno blizu da mogu da čujem o čemu pričaju.

Zapravo, Punačka je samo povremeno klimala glavom, dok je Ona-kojoj-je-teško-odrediti-godine, razume se, vodila glavnu reč. Presvlačim se ja pre neki dan u teretani, reče, i prilazi mi devojka, kaže – jel’ mogu nešto da vas pitam. Možeš, naravno, kažem. Jeste vi nekada bili manekenka? Jesam. A koliko godina imate? – nastavi gospođa Bivša Manekenka i glasno se nasmeja. Koliko biste mi dali, pitam. Četrdeset…i pet, kaže onako bojažljivo, da me ne uvredi. Ali koliko stvarno imate, pita. Ja se nasmejem. Pedeset? Pedeset pet…? Šezdeset pet…? Recite mi, molim vas. Ne pada mi na pamet, kažem joj.

Dobro, ali da znate, kaže mi ona, šta god vam pisalo u ličnoj karti – ja želim da izgledam baš kao vi, kad dođem u vaše godine. Ja joj se tu lepo zahvalim i tako ti se to završi. A što joj ne reče, upita Punačka. Kako što…? Ženo, ja od olimpijade u Sarajevu nisam nikome rekla koliko imam godina! Ali zašto, ponovi Punačka. Ali zašto, pomislih i ja i odjednom mi se učini jadna i ona i njeno besprekorno telo i lice na koje je potrošen barem bruto godišnji dohodak jedne zemlje u razvoju. Lice koje je moglo da nahrani hiljade gladnih u Africi, naprimer, da je htelo. Lice koje je, ako ništa drugo, možda moglo češće da se smeje, ali je u strahu od novih bora, vešto izbegavalo sve grimase.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA