Duda Alapača: Činija za „voće“
Kad mi je mama pre par godina kupila lepu, kristalnu činiju za voće, ni slutila, sirota, nije da će dotična poslužiti za sve osim za voće. I još mi je rekla da je uzela na tri čeka, kaže “treba ti nešto lepo, da staviš na sto, a i da imaš uspomenu na majku“.
Kod moje Milanke, inače, voće stoji stvarno u činiji, jednoj isto tako sličnoj, kristalnoj i njeno voće je kao da pozira za kakvo ulje na platnu – jabuke sveže, rumene, limun – da ti se skupe usta kad ga pogledaš. A kod nas – sačuvaj Bože! Em ni jedna jedina stvar nema svoju prvobitnu svrhu i namenu koju joj je dragi bog dao, em i to malo voća služi da mi se navade mušice, one male, sitne, sirćetuše, kojih se posle danima ne možeš nikako rešiti.
Elem, ako se nastavi ovako, pokrenuću peticiju na društvenim mrežama da se činije za voće više ne zovu činije za voće. Jer, ljudi moji, stvari treba nazvati pravim imenom! U našoj činiji za voće ima svega osim voća (ako se gde zaturila neka suva grožđica, to se ne računa u voće, da se razumemo).
U našoj činiji za voće stoje, nabrajam: ključevi od podruma, onda ključevi za koje pouzdano tvrdim da niko ne zna od čega su, onda upaljači koji ne rade ili su na izdisaju, onda baterije ko zna od čega i ko zna od kad, pa grickalice za nokte i turpija, plutani čep od vina, vizitkarte i računi iz Maksija od pre Hrista, šnale, gumice za kosu, gumice za tegle, gumice za brisanje, poneki zalutali šraf, sim kartica nepoznatog vlasnika, roze vikler, olovke što grafitne, što hemijske, uplatnica za izlet iz dvehiljadesedamnaeste, uplatnica za osiguranje (zaboravili da platimo), račun za struju, datum nepoznat, privezak za ključeve u obliku zvezde, otvarač za pivo, narukvica kojoj je otpao onaj hepek što se zakopčava, igračkice iz kinder jaja, jedna cela i šezdeset osam iz delova, do pola pojedena čokoladna bananica, načet prašak za pecivo, brojanica, jedna veštačka trepavica, poruka nepoznatog autora “kupujem vaš auto, isplata odmah“, istekle bankovne kartice, kovanice od jednog, dva i pet dinara, lipe, centi, forinte i druge valute,
preostale s putovanja po okolnim zemljama, jer metalce ne primaju na naplatnim rampama, okrnjeni magneti sa mora, kamenje vulkanskog porekla, uspomena takođe s nekog mora, tri, četiri “ruzmarina“ sa svadbi, plava štipaljka, slušalice za mobilni koje ne rade, Bebina sličica formata za pasoš, kad je bila mala, prazna kutija nivee, potrošena maskara, skoreni super lepak, spajalice različitih dimenzija, špenadla, sasušene košpice od trešanja lanjskih, polisa osiguranja za punta, zdravstvena knjižica, toplomer, medikamenti sumnjivog roka trajanja, brojevi telefona upisani na papirićima mikro dimenzija, bez jasno naznačenih vlasnika, skoreni lak za nokte, bombone sa ili bez celofana, mrvice keksa kamuflirane na samom dnu, dva tri USB-a, pouzdano znam da ne rade, jedan crni i jedan beli kablić od nečega za nešto (mnogo bi bilo da znam i za šta služe), memorijska kartica iz fotoaparata koji ne znamo gde je, posle letovanja prošle godine mu se gubi svaki trag, kartončić od kutije revlon farbe za kosu (da znam koju da uzmem i sledeći put),
kupon za dvadeset posto popusta u Liliju, recept za amoksicilin koji nam u apoteci ipak nisu dali na recept, polovina školjke koju je Beba donela s ekskurzije, karta za metro iz Beča, karta za ulaz u Šenbrun, jedna naušnica u obliku pera, žeton koji nismo uspeli da iskoristimo u lunaparku, dugme od troseda otpalo još davne dvehiljadepetnaeste koje čeka da se prišije, jedan osigurač bez licne, prepis Bubinog recepta za projice, pravo perce prave ptice nađeno ispred zgrade, jedan katančić bez ključa, par lego kockica, cela paleta voštenih bojica i pozvnica na Mihajlov treći rođendan (Mihajlo inače na jesen kreće u školu, osnovnu).
I sad, neka mi samo neko kaže kako se predmet koji mi držimo na stolu, u narodu poznatiji kao “činija za voće“, a inače izrađen od čvrste materije, kristala, čija su lepota, čistoća i sposobnost da prelama svetlost naširoko poznate i koji zbog svoje cene zaslužuje počasno mesto u pravim, poštenim kućama, u ovoj našoj buvari s pravom tako naziva? Nema šanse! Apsolutno nikakve šanse! I zato, kada majka sledeći put poželi da me obraduje nekim tako lepim, praktičnim predmetom za uspomenu i dugo sećanje, ovako javno je zamoljavam da to bude činija za supu. Jer ja stvarno ne znam gde da stavim ove jabuke!
Duda Alapača: Osamnaest, devetnaest, šta znam ja…