Categories Blog

Duda Alapača: Drugo sve ima

Treba li vam šta, mama, pitala sam je pre nego ću doći. Ništa, rekla je, kupi samo hleb i mleko. Otac ti se uželeo popare. Popare…? Da, reče mama. Svi starci vole poparu, šta je tu čudno, upita. Za početak, čudno je to što moj otac nije starac, prekoreh je. Bome jeste, a ni majka ti ne zaostaje, reče Milanka i skoro se zagrcnu od smeha. Mamaaaa, prestani! Znaš da ne volim kad tako pričaš… Što, Dudo, pa to je normalno, svi ćemo jednom pod zemlju. Ljudski je stariti. Ljudski – neljudski, nemoj da mi pričaš o tome, ponovih. Kako možeš da se smeješ..? Kao da je starost nekakav vic koji si čula u prolazu…?! Ako budeš pričala o tome, neću ni da ti dolazim, jel’ znaš..?!

I tako, nije pričala. Nije progovorila ni jednu jedinu reč ni o starosti, niti se setno prisećala mladih dana, nije mi čak ni rekla da je bole leđa, a opet – starost se nazirala svuda oko nas. Nije to bila ona stara starost koju sam zaticala kod bake. Jer, da kojim slučajem traže stan ili daju kakav oglas u novine, ne bi napisali ”stariji bračni par”, već ”bračni par u zrelim godinama”, ali svejedno – upravo je ta zrelost bivala na izmaku i pretila da pređe u nešto mnogo ozbiljnije. Još su se držali, ali, istini za volju, svakim su danom postajali starija verzija sebe.

Milanka je hodala sporije, više se oslanjajući na desnu nogu. Sada je ”časkom” trajalo mnogo duže nego pre godinu dana, nego pre pet godina. Činilo mi se da joj treba cela večnost da nam skuva kafu. Ju, malo sam ti prosula, rekla je i pružila mi šoljicu. Valja se, to je dobitak, priskočio je tata u pomoć. Meni samo pola, dodao je. Neću moći da spavam. Šoljica je podrhtavala u njenim koščatim rukama. A ti mama, upitala sam. Ne mogu, popila sam u šest. Ne prija mi nešto u poslednje vreme. Godine, moja Dudo, šta ćeš…

Ošinuh je pogledom i ona se, kao dete, postide. Rekla je nešto što nije smela. S druge strane, rekla je nešto što je sasvim očigledno. Ali ”očigledno” očigledno nije bilo na mojoj listi dovoljnih razloga. Bilo mi je teško da shvatim, prihvatim i pomirim se s tim koliko godina zaista imaju moji roditelji. I… i dalje me je užasavala činjenica da bi jednog dana mogli nestati. Strašnija od toga bila je još jedino pomisao da bi taj ”jedan dan” mogao doći vrlo uskoro. Jer ipak, oni su ljudi u godinama.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA