Categories Blog

Duda Alapača: Mama ausvajs

Moja mama je rado viđen gost u mojoj kući. Moja mama ima rezervne ključeve od mog stana. Mojoj mami ne treba pozivno pismo ni ausvajs da dođe kad god poželi. Ali je ipak nisam očekivala u deset uveče. Mama, otkud ti, upitala sam. Otkud ja – kod rođenog deteta, rekla je. Dobro, majka, nisam tako mislila, nego – otkud ti u ova doba…? Bila u prolazu pa svratila, odgovori Milanka ironično. Posvađala sam se s onim tvojim ocem, eto otkud ja! Hoćeš li me pustiti unutra ili da stojim ispred k’o siroče…?

Otvorih vrata. Mama uđe. Vlada ustade u čudu (i u gaćama). Dobro veče, zete, reče Milanka ne spuštajući pogled. Zbog mene ne moraš da ustaješ, nisam ti ja razredna, dodade. On ipak nastavi da stoji. Ja stadoh da sevam očima u pravcu onih istih gaća. On, naravno, nikako da skonta. Pobogu, Vlado, obuci se, rekoh na kraju i oterah ga u spavaću.
Pa šta to bi, mama, upitah. Bi šta bi, reče ona. Ja se tamo ne vraćam! Uvredio me, povredio… Kako to misliš – povredio, upitah i stadoh da je zagledam. Tata te nikad ne bi uda… Ma nije me udario, Dudo, povredio me, ponovi ona. Povredio me kao ženu, kao čoveka, kao ljudsko biće… Pa šta je uradio…? Otišao na fudbal, reče mama. Otišao na fudbal…? I ti si, zato što ti je muž otišao na fudbal, rešila da odeš od kuće…? Pa to je baš zrelo, mama, nema govora. Otišao je na fudbal na našu četrdeset i treću godišnjicu braka, reče Milanka i ošinu me pogledom tako da je zabolelo. I najavio da će posle toga da svrati s Borom na pivo.

Godišnjica, ponovih. Jeste, godišnjica, danas, hvala ti što si se setila da nazoveš i da čestitaš… Mamaaaa… izvini… zaboravila sam, stadoh da se branim. Jeste, svi ste vi zaboravili Milanku. A kad zagusti, onda sam vam dobra, onda vam valjam, i tebi da pričuvam dete i da popeglam i da skuvam, i njemu kad ga šta boli da vodam po doktorima i trčim po upute i da masiram i privijam obloge, al’ kad se treba setiti godišnjice ili daleko bilo, rođendana, on ode na fudbal a ti se ućutiš. Ne ljuti se, mama, molim te, evo… evo, srećna ti godišnjica, rekoh i ugrizoh se za jezik istog trenutka. Baš mi je srećna, reče Milanka i uzdahnu.

Mama, niste jedini koji prolaze kroz to. Svi parovi imaju problema u braku. Dudo, prekide me. Mi nismo par. Nakon tolikih godina ljudi prestaju da bivaju par, postaju jedno. A mi, umesto da se ”ujedinimo”, mi sve dalji i dalji. Ja u klin, on u ploču. Svađamo se oko stvari oko kojih se nikada nismo svađali. Kao da traži razloga da me izbegava, samo gleda kako da klisne iz kuće… Radite li štagod zajedno, upitah. Kako to misliš, pogleda me zbunjeno. Pa, ne znam, imate li nešto što radite skupa, u paru..? Milanka se zamisli. Radimo, reče na kraju. Ja se poradovah. Svađamo se, zajedno, u paru. Jel’ se to računa…? Ne računa, mama. Idemo nekad zajedno i na pijacu, reče, al’ ni to više nije k’o nekada. Sad ide što mora, a nekad je svuda išao sa mnom. Šta bi ti uradila da si na mom mestu, ispali Milanka pitanje za milion dolara.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA