Categories Blog

Duda Alapača: Mater Familias

Jasno sam je čula kako se breca na dete. Šta si tražila s njom, drmusala je. Sto puta sam ti rekla da neću da vas vidim zajedno i ti opet… Ali, mama, zaustila je devojčica. Šta ti meni ”ali mama” – prekinula je. Šta imaš ti da se družiš s njom, ona nema oca! Da su čemu valjale, ona i ona njena mater, ne bi ih ni ostavio.

Piše: Duda Alapača

Ona nema oca, pomislila sam, stresla se u sebi i nastavila dalje. Ušla sam u prodavnicu. Kupila hleb, pavlaku i krastavce. Platila. Izašla. Sačekala bus. Mislila na milion drugih stvari – šta ću za večeru, hoće li bataci stići da se odlede, mislila na veš koji je presušen čekao da ga pokupim – ali ”ona nema oca” vuklo se za mnom kao neka paučina u koju se čovek zavrze usput, pa kud god ide, ide i ono za njim i niti šta vidi, nit’ zna kud je naumio.

Ti, ti što nemaš oca… Izvini. Izvini što nisam stala u tvoju odbranu, iako te ne poznajem. Ne poznajem ni onu koja te napala, samo se zatekla ispred mene, slučajno, dovoljno blizu da čujem. Dovoljno daleko da kažem bilo šta. Nije ni važno. Ali ti… ti što nemaš oca, vrednija si nego što misliš. Vrednija nego što drugi misle da jesi. Ne znam koliko ti je godina, sedam, osam, možda… Ne znam koliko si godina imala kada vas je napustio, Otac. Ne znam ni da li ga pamtiš. Nije ni važno, uostalom. Važno je da zapamtiš da to nije nešto što te određuje, svrstava na jednu ili drugu stranu. Istina, često će te pratiti taj Otac koga nemaš. Svaki put kada se upoznaš s nekim, uslediće ona neizbežna pitanja, pitanja koja bi najradije da izbegneš… ”Gde ti rade mama i tata…? Čime ti se tata bavi…? Šta vozi tvoj tata…? Je li ti to baka s tatine ili s mamine strane…? Šta se desilo s tvojim tatom? Zašto ga nikada ne pominješ…? Zašto nikada ne dolazi na roditeljski…?” Sveprisutni špalir stida, znam. Ali to su ljudi. Neki će biti prosto radoznali. Neki prosto zli. Navikni se, dušice, svet je licemeran.

Navikni se i na to da mama i tata ne idu uvek u paru. Da dva nije savršen broj. Da čak i oni koji su skupa, često nisu srećni, ali da smo, eto skloni da verujemo da je za sreću potrebno dvoje. Zato ćeš često morati da se dokazuješ. Sebi i drugima. Da si dobra. Ne…neće biti dovoljno da budeš dobra, moraš biti i bolja od ostalih. Čak i tada, biće onih koji su spremni da sumnjaju. Da kažu ”ma da, lepo je sve to, ali znaš – ona nema oca…” Sutra, kad neki dobar čovek poželi da te oženi, familija će zabrinuto odmahivati glavom. ”Fina je devojka”-reći će. ”Ali ipak…nije rasla uz oca”. Bude li još koju godinu stariji od tebe, prišiće mu kako ti, eto, nedostaje ”muška figura”. Taj Otac kojeg nemaš biće kriv za sve tvoje greške. Za sve tvoje nedoumice, neodluke, prepreke na putu. Biće kriv i za to što ti majka radi po ceo dan. I za to što te niko ne sačeka kod kuće. I za to što ćeš sama menjati sifon, krečiti dnevnu sobu, zakucavati eksere. I što neće biti nikoga da pritrči ako se pokvari mašina ili procuri hladnjak na kolima. Možda ćeš se, s vremena na vreme, osetiti zapostavljeno. Odbačeno. Naročito ako se u životu tvoje majke pojavi još neko. Naročito ako se pojavi kada budeš imala petnaest-šesnaest godina. Naročito ako je budeš želela samo za sebe, potpuno nespremna da je deliš bilo s kim. I naročito ako te zamoli da ga, barem dok je tu, oslovljavaš sa ”tata”.

Znam, gadno je. Gadno je kad se pitaš zašto baš ti – da ga nemaš… Zašto baš tebe, baš vas da ostavi? I ko je kriv za to..? Ni drugi ne žive bolje, ali barem žive zajedno, mislićeš. Da ti je barem jedan tata, mislićeš. Samo jedan, jedini, pa ne mora ništa da radi, samo neka se izležava na kauču i drži daljinski, ali neka bude tvoj, lični i nominalni. Znaš šta…? Ne treba ti. Takav ti ne treba ama baš nikako. Ali, hej, imam i dobre vesti…! Upravo zbog tog Oca kojeg nemaš – izrašćeš u jednu predivnu osobu. Samostalnu. Zrelu za svoje godine. Preskočićeš sve one dečje bolesti odrastanja. Moći ćeš sama da brineš o sebi. Zbog Majke koja je uz tebe, naučićeš da se boriš. Da istraješ. Budeš uporna. Da nikad nikad ne poklekneš. Da ceniš ono što imaš. Naučićeš da roditelj nije tek rubrika u rodnom listu, već onaj koji je spreman da se žrtvuje, da živi za dete i pored deteta. Ma ko bio, ma kako se zvao. I zato sam sigurna – videćeš više, stići ćeš dalje, volećeš lepše. I shvatićeš, jednog dana, da je za sreću, dvoje sasvim dovoljno. Ti i mater.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA