Categories Blog

Duda Alapača: Mlada, zgodna i le…

Čitam skoro kako se neka gospoja tamo u belom svetu poslužila tuđom ličnom kartom i trideset godina živela kao ta neka druga a ne ona. Primala platu, lečila se, putovala – sve to kao da je ona druga, a nije. Dobro, u belom svetu svašta biva, pa može i to. Tamo te ni rod rođeni ne poznaje, kako i bi, kad te vide dvaput u životu – kad se rodiš i kad, daleko bilo, bace za tobom šaku zemlje. Računam – to kod nas ne bi tako prošlo, ovde se svi poznajemo. Kad ono – međutim.

Piše: Duda Alapača

Vraćam se pre neki dan s posla, srete me jedna starija žena ispred zgrade, pa sve srdačno sa mnom. Pa kako si, slatka, kolko ima kako se nismo videle, od slave, jel’ da…? Ja klimam k’o velika a sve motam po glavi gde smo to ”slavile” zajedno, ne mogu se setiti – pa da me ubiješ. A šta ćeš, nastavlja ona, ovo ti je sve danas poludelo, svet samo nekud žuri, juri… ma, u rođenoj kući žive pa se ne vide po nedelju dana… Kako ti je muž, pita. Reko’ – dobro je, radi. A pa šta ćeš, dušo, mora. Svi radimo, evo ja u ovim godinama pa volim da zaradim neki dinar, penzija mala, nema dosta ni za lekove… Kako ti je majka…? Dobro je, kažem, drži se. Ako, ako… sad kad je ostala sama, nema joj druge… Ček’, ček’, kako to mislite ”ostala sama”…? Pa znaš, otkako je Vasa, bog da mu dušu prosti, otišao… Koji Vasa? Pa tvoj otac, mila, reče žena. Moj otac nije Vasa… Nije…? – začudi se bakica i pogleda me popreko. Nije. Pa biće da ni ti onda nisi Ljubica…? Biće da nisam. Pa koja si onda…? – upita baka i zaškilji očima. Duda, ja sam Duda, Dubravka… Kako ti se majka zove? Milanka. Milanka…? Jeste. Uuuuu, biće da sam onda ja nešto dobro pobrkala… – priznade baka i duboko se zamisli. Izvini, sine, takvi smo ti mi starci… malo, malo, pa nešto zaboravimo… Al’ mnogo ličiš na moju Ljubicu, da znaš… Ako vi tako kažete, dobro… Nema šta da kažem, reče baka i stade da me odmerava. Ama, eto, k’o jaje jajetu. I ona je tako lepa, punačka…. Ne bi mi pravo kad reče ”punačka”, mislim se, baba brate mili, što me ne pomeša s nekom mršavom. I kud baš da me zamene za punačku, kad evo tri dana nisam ‘leba okusila…?!

A jesam, na dijeti sam. Ja sam oduvek na dijeti. Od trećeg gimnazije se nisam čestito najela. Stalno nešto merim, odmeravam, brojim one kalorije, patim se. Jednom su me zamenili za trudnu. Taman što sam se porodila, došla sebi, prošle tri-četiri nedelje, krenem u poštu da platim neke račune, kad tamo neki čičica, mršav, suv k’o grana, kaže ”ajte vi, vas je ipak dvoje”. Ama kad ga ne klepih onim kišobranom dobro… Sram te bilo tvojih godina i te sede glave, mislim se, sad si naš’o da mi kažeš da ”nas je dvoje”!? Devet meseci hodam okolo sa stomakom do zuba, ama niko neće da me propusti ni na kasi ni u redu, niko mesto u autobusu da mi ustupi, eto – tobož niko ne vidi da sam trudna. A sad kad sam se porodila, ti hoćeš i ovo malo samopouzdanja da mi upropastiš…? Neka, mislim se, aj’ ti, deda, prvi, možda mene ima za dvoje, al’ ti si jedva i jedan, eto te pola nema.

Nisam više nikad išla u tu poštu, sve me bilo strah da ga ne sretnem.

Jednom su me i za glumicu neku zamenili. Na kasi, kod nas u kraju. Ja taman krenuh da platim, a neki devojčurak za kasom, vidim, kikoće se nešto pa me sve zagleda. Joj, kaže, ja bi vas nešto pitala. Pa pitaj, kažem. Ma da niste vi ona naša glumica, plava ona, lepa, kako se zove…. ama na vrh mi jezika… ona što glumi u onoj seriji… Jel’ debela, pitam. Nije, zgodna je. I udata isto za glumca… Šteta, kažem. Nisam glumica. Al’ mnogo ličite na nju. E, mislim se, hvalim te bože, da jednom i ja zaličim na nekog ljudskog. Posle sam sve flmove s tom glumicom odgledala. I po nekoliko puta. Moja Milanka kaže da sam ja lepša, al’ dobro sad, ne moram biti lepša, samo nek’ nisam deblja.

Jednom me je baba Nadina svekrva zamenila s rođenom majkom, Milanki bilo milo, eto kao – konačno neko da kaže da ličimo nas dve. Posle nam Nada pričala da je sirota žena dementna više od deset godina, i da često zaboravi i ko je i šta je, da se upoznaju i po nekoliko puta na dan. Dobro, možda je imala osveženje pamćenja, pokušavala je Milanka da navede vodu na svoju vodenicu. Džaba joj osveženje pamćenja, Milanka, baba je slepa k’o šišmiš, reče Nada. Pa kako je onda poznala Dudu..? Otkud znam, po glasu, valjda…

Elem, krenem ja sinoć do radnje, kad čujem neko viče za mnom. Gordanaaaaa…. Gordanaaaaa… Mislim se, e ne okretala se ja vala više. Kad eto ti žene za mnom, pravo u radnju. Ma, Goco, jesi to ti…? Reko, gospođo, mora da ste me zame… Tačno sam te s leđa poznala – ne dade se gospoja smesti. Niko tako ne hoda kao naša Goca. A lepa si mi baš, ništa se vala ne menjaš… – reče i stade da me odmerava. Ama, i smršala si…? Pa eto, malo dijeta, malo rekreacija – priznadoh. Aaaaa, uvek si ti vodila računa o sebi… Kad smo mi po pleh salčića znale da slistimo, a ti jedan i staneš. Karakter, pa to ti je. E zato, vidiš, meni našli šećer prošle godine, insulin primam ujutro i uveče, po dvadeset jedinica, a ti…eto te k’o mladica kakva! Ako, ako, svaka ti čast… ja nisam pakosna, k’o što ima sveta, pa samo čeka da čuje neku nesreću, da se naruga… meni drago kad vidim da žena drži do sebe, da odoleva i godinama i bolestima i svemu… Dobro, zdravlje me još služi, bogu hvala, rekoh. Dobro je, dobro je… u tvojim godinama, to je velika stvar. A ćerka, kako ti je..? Dobro je i ona, hvala na pitanju. Udala se, čujem… pa dobro, šta da radimo, deca rastu… Mislim se, čija ćerka se udala, nesrećo…?! Eno je, igra lastiša ispred zgrade. Gospođo, vi ste mene definitivno pomešali… Čekaj malo… biće da ti onda nisi Goca. Biće da nisam. Pa, ništa onda, povlačim reč, reče bakica i pocrvene. A koje se godište…? Sedmo, rekoh. Koje – sedmo? Sedamdesetsedmo, bog te ne ubio, mislim se, koje ću biti…?! Izvini, reče i pocrvene. Znaš, ume ovaj šećer da udari i na oči. Ne vidim više k’o nekad, kaza i krenu ka vratima. Na pola puta zastade i okrenu se. A sigurno nisi Goca, upita. Ne da ja znam, gospođo. Barem do danas nisam bila, pomislih i stavih korpu na traku. Kasirka me značajno zagleda. Joj, reče i stade da se snebiva, ja bi vas nešto pitala, al’ da mi ne zamerite. Da niste vi slučajno…? Glumica? Ona plava što joj je muž isto glumac…? Nisam. Čak ni slučajno. Šteta, reče žena. Šteta, rekoh i ja. A ona se udebljala, ne liči na sebe. Vi ste mladi. I zgodni. I lepi. Stvarno..? E baš vam hvala! Da i mene sunce jednom ogreje… Doviđenja… A kusur, komšinice…? Hvala, ne treba. Ja sam mlada i zgodna i lepa. Mlada, zgodna i le…

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA