Categories Blog

Duda Alapača: Moj golube

Kad pomislim na dedu, pomislim i na golubove. Ne, nije on bio neki strastveni golubar, nije imao niti jednog svog, ličnog goluba, a opet – sve su ptice bile nekako njegove. Donosio bi odnekud kući neke jadne, uboge šačice perja koje bi spašavao od neke obesne i zle dece. Pažljivo bi skidao konopce koji su se usecali u nežne golubje nožice, gladio sivo perje dok im se srce ne umiri i dok ne osete da su na sigurnom.

Opet mi donosi te ptičurine, bunila se baka. Znaš li ti, dete, da su golubovi najveće kliconoše, prenose zarazu…? Nisam marila. Golubovi su, što se mene tiče, prenosili samo i jedino ljubav. Kažu da u njima žive duše onih koji više nisu sa nama, govorio mi je deda. Evo ovaj, pokazao je prstom na jednom napirenog pirgavog gušana, mogao bih se zakleti da je to moj stric Borivoje. Isto je on ovako bio pirgav i sve se šepurio kad kakav gost dođe u kuću…

Deda, upitala sam. Hoćeš li i ti jednom biti golub..? Nadam se da hoću, rekao je deda. Uz malo sreće, sigurno hoću. Golub, vrabac, kakva lepa ‘tica. Znaš, Dudo, imali smo sreće, mi što smo se ovde rodili… Ima sveta, pa veruju da se mo’š vratiti i kao buba, mrav, goveče, ili daleko bilo kao…kao na primer, gajtan od pegle… Nasmejala sam se grohotom. Volela sam ga jer je uvek umeo da me nasmeje. Dobar smo par bili, moj deka i ja.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA