Duda Alapača: Moj golube
Kad pomislim na dedu, pomislim i na golubove. Ne, nije on bio neki strastveni golubar, nije imao niti jednog svog, ličnog goluba, a opet – sve su ptice bile nekako njegove. Donosio bi odnekud kući neke jadne, uboge šačice perja koje bi spašavao od neke obesne i zle dece. Pažljivo bi skidao konopce koji su se usecali u nežne golubje nožice, gladio sivo perje dok im se srce ne umiri i dok ne osete da su na sigurnom.
Opet mi donosi te ptičurine, bunila se baka. Znaš li ti, dete, da su golubovi najveće kliconoše, prenose zarazu…? Nisam marila. Golubovi su, što se mene tiče, prenosili samo i jedino ljubav. Kažu da u njima žive duše onih koji više nisu sa nama, govorio mi je deda. Evo ovaj, pokazao je prstom na jednom napirenog pirgavog gušana, mogao bih se zakleti da je to moj stric Borivoje. Isto je on ovako bio pirgav i sve se šepurio kad kakav gost dođe u kuću…
Deda, upitala sam. Hoćeš li i ti jednom biti golub..? Nadam se da hoću, rekao je deda. Uz malo sreće, sigurno hoću. Golub, vrabac, kakva lepa ‘tica. Znaš, Dudo, imali smo sreće, mi što smo se ovde rodili… Ima sveta, pa veruju da se mo’š vratiti i kao buba, mrav, goveče, ili daleko bilo kao…kao na primer, gajtan od pegle… Nasmejala sam se grohotom. Volela sam ga jer je uvek umeo da me nasmeje. Dobar smo par bili, moj deka i ja.
Bio je dosta stariji od bake i otišao je, po redu vožnje, mnogo pre nje. Ostale su slike, i njegova po meri šivena odela u šifonjeru koje je baka redovno vetrila i stavljala naftalin u postavu. Ostala je njegova crvenobela šolja za čaj, stari cvikeri i patofne koje smo davali kad kakvo nogato muško dođe u goste. Ostala je mašina, singerica, na nožni pogon koja je mirisala na mašinsko ulje i staru čoju. Ostao je orden za hrabrost, Komunistički manifest u tvrdom povezu i pozlaćena penkala Tvornice olovaka Zagreb, poklon drugova iz kolektiva za pedeset godina marljivog rada.
Ostale su priče koje i dan danas pamtim.
Priče kojih baka nije volela da se seća, a koje je on pričao sa žarom mladog proletera. Priče o bonovima i markicama. O radnim akcijama. O prvom televizoru koji se pojavio u ulici. O Petoletkama i Avnoju. O štabu četvrte armije, o tome kako je ranjen dok su se vodile borbe za zapadnu Liku i Gorski kotar. I naravno, priče o golubovima. I moja ljubav prema tim sivim pticama koja nikada nije prestala.
Sedela sam u kuhinji, kad mi je sleteo na prozor i kljucnuo o staklo. Nije bio bilo kakav, već lep, stasit golub. Polako sam prišla prozoru da ga ne uplašim. Odleteće, pomislila sam. Odleteće kao i toliki pre njega. Nije. Stajao i je i dalje, netremice me posmatravši kroz muzgavo staklo. Otvorila sam prozor. Zalepršao je krilima i nestao. Nema veze, pomislila sam, prosula šaku mrvica na sims i vratila se za sto.
Nakon nekog vremena, ponovo se začulo kljucanje. Ponovo je stajao na prozoru. Isti onaj gugan. Mrko perje presijavalo se na suncu. Gledao me svojim golubjim očima kao da želi nešto da mi kaže. Jesi li to ti, druže stari, upitala sam. Bila je to davna igra koja me nikada nije sasvim napustila. Ako si stvarno ti, kljucni dvaput o sims. Golub me na trenutak pogledao i vratio se svojim mrvicama. Ako si stvarno ti… kucni makar jednom. Kucnuo je. Dobro, deda, krajnje je vreme bilo, rekla sam. Znaš li koliko te čekam da se ispričamo..? Sto godina, eto. Dobro mi izgledaš. Paze te, tamo gore, a…? A evo… držim se. Sad imam godina k’o ti kad si se oženio. Dobrodržeća sam, kažu. Radim… radim… Tvoj Marks bi se prevrnuo u grobu da ovo vidi. Al’ nema veze, da te ne zamaram glupostima. Jesam udata. Svideo bi ti se. I njegov je đed bio u partizanima. I na Golom otoku posle. A znam, druga su vremena bila… Dece..? Imam. Jedno. Ne znam kaćemo drugo. Beba nam ionako vredi za troje.
Pametna je, deda. Bistra. Žao mi je što ne možeš da je vidiš. Ima tu našu, ludu crtu, a likom je na Vladu. Najbolji je đak u odelenju. Birali je za predsednicu. Bila godinu dana pa predala mandat. Više joj se sviđa da bude blagajnik, veli. Biće kardiohirurg kad poraste, tako bar kaže ove godine. Prošle je htela da bude veterinar. Ne brinem za nju. Snaći će se. I Milanka ti je dobro, ne brini. Malo je šećer zeza i pritisak nije baš najbolji, ali ne da se. Nedostaješ joj. I ti i baka. Plače kad misli da je niko ne čuje. Ode u onaj vaš stan, zaključa se i ne izlazi satima. Meni kaže da ide da pospremi.
Laže, znam je. Samo sedi tamo i ćuti. Nudili joj neki da otkupe ono tvoje ordenje i knjige, pre par godina. Mislila sam – šlog će je strefiti koliko se nasekirala. Izmarširala ih je iz kuće naglavačke, znaš Milanku kakva je kad poludi… Hteli smo da izdamo stan nekim studentima, nije nam dala. Kaže, uspomene su to, to se ne izdaje. Kad ja umrem, onda rad’te šta vam je volja, al’ dok sam ja živa – neće mi neki balavi brucoš piti iz ćaćine šolje. Za nju si još Ćaća, znaš..?
I meni nedostaješ, deda. Nedostaje mi da budem nečije unuče. Jeste, baka je bila tu kad si otišao, ali znaš baku, nije to bilo isto k’o s tobom. Njoj je bilo najvažnije da smo siti i čisti. Nisam imala s kim da pričam. Nedostajao mi je onaj tvoj bockavi džemper i brada i ona tvoja vodica za posle brijanja što miriše na Hvar i borove. Nedostajao mi je tvoj glas. I da mi pričaš priče, ono kad si bio mali pa upao u bure s rakijom. Nedostajalo mi je da sedimo na verandi i jedemo grožđe i hleb. I da pretačemo kupus. I da spašavamo ‘tice. I voćke da orezujemo. Niko ne kalemi one jabuke na placu otkako si otišao.
Ja sam htela, al’ nisu mi dali, nisu verovali da znam. A ja znam, ti si me učio. Rađaju i sad, al’ došle male pa nakisele, nisu k’o one naše, nekada. Ona breza još stoji tamo, drži se. Obiđem je ponekad. Nemam baš ni ja vremena. A ti..? Kako si ti..? Kako je gore…?
Mama, prekide me Beba. S kim to pričaš, mama…? S kim…? S golubom, dođi da ti pokažem, eno ga tamo, na prozoru… vidiš kako je lep… Ali, mama, tamo nema nikakvog goluba. Nema…? Pa, dobro, doći će drugi put. Pozdravio te mnogo, i rekao mi da te poljubim. Ko, golub..? Da. Golub.
Duda Alapača: Sasvim ograničena