Duda Alapača: „Ne sad nego odmah“
Došla je s treninga, bacila ranac na pod, uzela telefon i sa visine od metar i po, aterirala na krevet. Kada sam nakon dobrih sat vremena ušla u sobu i dalje je buljila u telefon. Hajde da ručaš, rekla sam. Nije odgovorila. Nakon dva minuta, ponovo sam je pozvala. Da ručaš, Beboooo…! Sad ću, mama, rekla je. Ne sad nego odma’…! Jesi čula…? Supa se hladi.
Nevoljno se dovukla do stola, skupa s telefonom, naslonila ga na činiju sa salatom, ne skidajući pogled s ekrana. Jela je nemarno, rezanci su se slivali niz bradu. Hoćeš li ostaviti taj mobilni, barem dok jedeš, upitala sam. Nije me konstatovala. Bebo…? Gledam nešto, mama…! Gledaj u taj tanjir, bolje bi ti bilo… Ja ne znam šta je s vama, deco… Rastajete li se vi ikada od tih vaših telefona…? U krevet – s mobilnim, u kupatilo – s mobilnim, za sto, na ulicu, u prevoz… Imaš li ti uopšte prijatelje, Bebo…? Imam, mama. Gde su ti..? Tu su, mama, na telefonu, reče zbunjeno i nastavi da kusa supu.
To je to, pomislih. Dešava se upravo ono čega sam se plašila. Moje dete odrasta upravo onako kako ne želim. Pamtiće svoje detinjstvo po mobilnom telefonu. Ona, jasno, s nestrpljenjem iščekuje da se najnoviji model pojavi u radnjama. Ona sanja o njemu. Iako zna da ga neće dobiti. Svesna sam da nas to vrlo visoko kotira na listi najomraženijih osoba na svetu, ali dobro – roditelji smo, to što smo omraženi – u neku ruku dođe nam k’o zanimanje. A ovo, ovo su neki novi klinci, deca sa izraženim palčevima, ugrađenim memorijskim karticama, deca koja se rađaju s telefonima u rukama, i tako manje-više, i idu kroz život, prelaze ulicu, trče, hodaju, spavaju, sanjaju…
Ovo su deca koja više veruju Tviteru i Jutjubu nego rođenoj majci. Verodostojnost svega što kažem i iza čega stojim svim svojim roditeljskim autoritetom, moje dete, krijući, prvo proveri na internetu. Moje dete se slabo kreće. Kuća, škola, poneki trening u međuvremenu i to je to. Moje dete se ne raduje proleću. Ne čeka prve sunčane dane da jurca okolo. Moje dete ne ide u park osim ako je ne nateram. Gleda me čudno kada joj kažem da ide napolje i da se druži s drugom decom. Zašto, pita me. Zato što je to normalno. Zato što ćete izrasti u asocijalna bića, začaurena u svoje virtualne svetove, potpuno operisana od sveta napolju. I dalje ne kapira, znam.
Moje dete se brzo zadiše. Uvek ide liftom. Ponekad je mrzi da ustane ujutro. Moje dete je već ozbiljan poznavalac svih filtera na Snepčetu. (Ne, ja ne znam ni da ga pokrenem). Moje dete misli da su selfiji prevaziđeni. (Ja sam tek sad ukapirala kako da se uslikam a da mi se ne vidi podvaljak). Moje dete obožava Arijanu Grande. Gleda Sumrak sagu i Aj Karli. Komunicira putem Instagrama. Prezire Fejsbuk (Fejsbuk je za matorce, mama). Sluša Rijanu i Ed Širana (Šejp of ju, za neupućene). Ona zaista razume šta taj nesrećni Jala brat peva. Nisam joj jasna ja kad kažem da mi ta “muzika“, sve skupa liči na nejasne signale iz svemira.
Ne plaši se grmljavine, jer je savršeno razume i zna kako da se ponaša u takvim situacijama. Ne plaši se horor filmova, čak ni onih zbog kojih ja svako malo navlačim ćebe preko glave. Moje dete nema iracionalne strahove. Moje dete se plaši jedino da će izgubiti punjač za mobilni telefon, ili još gore – mobilni telefon. Ili da će joj biti oduzet na par sati, dana, daleko bilo – nedelja. Moje dete ne zna kako da pozove broj s fiksnog telefona, onog prastarog, gde se brojevi moraju okretati kažiprstom. Čudi se zašto još uvek imamo fiksni i koristi ga eventualno samo da se pozove kad ne zna gde je zaturila mobilni.
Moje dete šalje dvadesetak poruka dnevno. Glasovnih, jer niko više ne gubi vreme na kuckanje. Većina njenih rečenica počinje ili završava sa “sad ću“. Moje dete ne razume ljude koji i dalje kupuju novine. Za nju su to – print izdanja. Za mene, mastiljava hartija, specifične boje i mirisa. Moje dete spava s telfonom pored kreveta (džaba ja trubim o zračenju). Moje dete će uskoro nositi naočari s dioptrijom jer će joj vid oslabiti pre dvadesete.
Moje dete iskreno veruje da će tehnologija spasiti svet. Optimimista je. Sve što je zanima – nalazi na internetu (uključujući i prepričanu lektiru). Moje dete ne razume da neko radi samo za platu. Moje dete smatra da posao mora imati svrhu (osim te iste plate). Čukundeda mog deteta je u ono vreme prešao preko Albanije i ostao živ. Moje dete stane na pločice i zaradi upalu bešike. U rečniku moga deteta ne postoji reč “analogno“. Moje dete retko reaguje na bilo kakve nadražaje iz stvarnog sveta (svetlost, zvuk i tome slično). I retko se, zaista retko odaziva na prvi poziv.
Bebo… čuješ li ti koliko te zovem…?! Ne čujem, mama… Naravno da ne čuješ, kad ne vadiš te slušalice iz ušiju… Hoćeš krilo ili batak…? Svejedno. Nije svejedno, pomislih. Kako može da bude svejedno…? Zove te Milanka, reče Vlada i pruži mi slušalicu. Ne mogu sad, masne su mi ru… Halo…? Tu sam, mama… ne, ne, pekla pile pa… Tablete…? Nisam… Pa nije ti radila doktorka… Sad ću, mama. Znam, znam… Poslaću Vladu. Znam, mama… ne sad nego odma’.