Categories Blog

Duda Alapača: Obavezno i druge priče

Možda zaostala. Možda ne idem u korak s vremenom. Ali mi stvarno nedostaje to vreme. Vreme kada su deca bila – deca. Vreme pre ajfona, ajpeda, interneta i ostalih čuda. Vreme kad su nas čuvale bake, tetke, komšinice, starije sestre… Vreme kada si bio faca ako imaš autić na baterije ili barbiku. Vreme kada rođene roditelje nismo oslovljavali sa ”brate”, a starijima govorili ”ti”. Vreme kada nismo gurali deci mobilne u šake da ih ”zabavimo”.

Vreme kada nismo upisivali decu na strane jezike pre nego što progovore svoj sopstveni. Vreme klikera i skočica. Kaseta. Vreme u kome smo sami nameštali svoje krevete. Sami brinuli o domaćim zadacima. Držali se za ruke u vrsti. Radili, stvarno radili fizičko dva puta sedmično. Upisivali se jedni drugima u spomenare. Nosili užinu od kuće. Trčali na velikom odmoru. Bili znojavi, zadihani. Pisali rukom. Olovkom. Vreme kada je u kući postojao samo jedan televizor. Vreme bez daljinskog. Vreme koje ne možeš da premotaš pritiskom na dugme, čak i ako silno želiš.

Duda Alapača: Ali tata spava

1 komentar

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA