Duda Alapača: Oflajn i priključenije
Moja Milanka je čudo od žene – ama zna ta na čemu nebo stoji, i svašta ume i u svašta se razume – al’ u kompjutere i te stvari – nikako! I nema šta nisam probala da joj objasnim i da je pomirim s tehnikom – ne ide pa ne ide! Otkako joj je preko onog nesrećnog fejsbuka jedan dripac iz Begaljice, ni krivoj ni dužnoj, ponudio “diskretno druženje uz simboličnu nadoknadu“, ne pali kompjuter k’o da se ne valja.
Tu i tamo, kad odem kod nje, pozovemo Batu u Švedsku preko Skajpa – i to je sve. Kako se popričamo i deca mahnu baki koji put, tako ona meće hanzaplast na ono okce od kamere. Šta će ti to, pitam je. Aaaaaaa, moja Dudo, đavolja je to rabota, ne znaš ti to… Ako ja mogu njega da vidim kroz to, pa onda može i on mene, jelda…? Pa ne može, majko, ako niste konektovani, ako se ne povežeš… Jel…? – beči se Milanka, sva u čudu. A znaš li da su jednu ženu tako snimali po ceo dan, ona, sirota nije ni znala, a bilo leto, šta će žena, sama u kući, raskomotila se, k’o veli – niko me vidi… Posle je metnuli na onaj jutjub, cela familija se sprdala, bruka i sramota, ostade obeležena žena na pravdi boga. E otad ja lepo hansaplast il’ kakav selotelp što se ne providi i nema da brinem. Kad ne mogu da ga izbacim iz kuće načisto, bar da ne razmišljam kad prođem pored – dal’ me ko gleda s one strane. Jeste, mama, svet nema pametnija posla nego baš tebe da gleda..!? Neka, neka, reče moja majka i odmahnu rukom. Ja drugačije ne umem.
Nije da ne umeš, rekoh. Nego – nećeš. Neću..? Nećeš. Svi se digitalizuju, modernizuju, ceo svet ide u korak s vremenom, samo ti nećeš. Pa, da nije tebe, onaj poštar ne bi imao kome penziju na ruke da donosi! Ti si jedina u zgradi koja prima penziju u gotovini, znaš li to…? Znam, frknu. I neka sam! Šta mi fali..? I šta njemu fali? Da nije moje penzije – ne bi imao s kim kafu da popije, da progovori. Svi ste uzjali na te kartice i bankomate k’o mutavi. Šta meni fali..? Prvo on lepo donese pare, pa ja to na gomilicu, pa prebrojim, pa razdelim – ovol’ko za struju, onol’ko za grejanje… pa se lepo spremim pa odem u poštu, platim račune, popričam malo s onim svetom, na šalteru moja Nada, lepo ona to meni i popuni i sabere, kusur mi vrati, nema glava da me boli…
Imam ja karticu, nije da nemam…. Imaš, majko, al’ nemaš je zato što si je ti tražila već zato što svi koji imaju otvoren tekući račun dobiju karticu po difoltu. Po čemu…? – upita Milanka. Po difo… silom prilika, eto. Ali priznaj da nikada nisi ni pokušala da platiš nešto s njom, ni da podigneš pare na bankomatu. Jesam, reče Milanka. Jesam jednom… napravim se važna na kasi, mislim se, pa nije to, Milanka, božje slovo, toliki svet koristi kartice.
Dam ja onu karticu, kad će ti ona meni “ukucajte pin“. Šta da ukucam…? Kaže “pin…onaj broj što su vam dali u banci“… Nikakav broj meni nisu dali, kažem. Jesu, sigurno jesu, stade da me ubeđuje ona što kuca. Izvrnem ja onaj novčanik, jedva nađoh papir, ukucam nekako, nisam ponela naočare, a ona dugmeta jedva vidim – sačeka ona malo, kaže – odbijena transakcija. Što..? Kaže – nemate dovoljno sredstava. Ama kako nemam – juče bila penzija…!? Nemate, kaže i još mi okrenu onaj aparat, da se i sama uverim. A iza mene red se oteg’o – onoliko. Em se obrukah što ne znam taj nesrećni pim, em svi čuše da para nemam… E mislim se, neće me kartica više videti – nema te sile.
A i gde piše da moram u korak sa svetom…? Razumem se u daljinski, znam da koristim mobilni – šta meni više treba…? Hm, nakašljah se, nisam baš sigurna da se razumeš u daljinski, al’ ajde. Razumela sam se dok nam nisu uveli ovu novu televiziju, stade da se brani Milanka. Kaže – imaćete bolju sliku. Šta će nam bolja slika, ni onoj staroj ništa nije falilo. Sad nit’ znam gde mi je koji program, nit’ kad sam na kojoj anteni… sve se pomešalo. Nekad se znalo, prvi program je na jedinici, drugi na dvojci, treći na trojci, išlo se redom. Sad ne mogu ni dnevnik da nađem. Možeš, mama, sve sam ti podesila, prošli put. Al’ ti ideš redom po onim dugmićima pa sve pobrišeš. Ne brišem! Pa ne znam šta radiš, al’ da sam dobila dinar za svaki put kad sam, umesto tebe, zvala kol centar – do sad bi’ bila bogata žena.
Bogata ženo, izbeči se Milanka, ako ti je teško da okreneš jedan broj za majku, a ti nemoj… Nisam ja kriva što se meni nikad ne jave. Kad god zovem, kažu – vreme do javljanja operatera je duže od dva minuta, a ja čekam i po pola sata! A sve mi se to kuca na račun… I to je sve smišljeno… ko da ne može ona tamo odma’ da se javi…? Nego, ako ste pripejd, pritisnite ovo, ako ste postpejd, pritisnite ono… Što mi lepo odma ne daju živog čoveka da mogu da kažem šta me muči, nego… digitalizacija. Nije nego…!?
Dobro, majka, rekoh i pomazih je po kosi, idem ja sad, a ti lepo sedi, gledaj vesti, pa se čujemo sutra, važi…? Važi, reče i uze daljinski. Ne taj daljinski, mama. Na njemu samo pališ i gasiš. Na onom drugom menjaš programe. Svoga ti posla, reče ona i nastavi da nišani u pravcu televizora.
Ne stigoh ni do stanice, zazvoni mi mobilni. Dudo, televizor opet nešto neće. Šta si..? Ništa mu nisam radila, svega mi, samo se ugasio. Posle sam ga upalila, al’ sad nema nijednog programa. Da nije kabl, mama..? Nije, gledala sam. A jel’ ima kod komšije? Ima. Dobro, mama. Ajde uzmi onaj veći daljinski… Jesi uzela…? Jesam. Jel’ gori crvena lampica na ruteru..? Na čemu…?! Na onom crnom pored tevea što piše koliko je sati… Aha… gori crvena.
Dobro. A jel’ gori još koja…? Ne brate, samo crvena. Ok. Pogledaj sad na daljinskom gde ti je dugme za sors. Koje je to boje…? Ne znam mama, ali piše sors. S-o-u-r-c-e, ponovih. Ne piše nigde, reče mama. Počeh da brojim do deset u sebi. Mama, slušaj me… Ajde uzmi mobilni i uslikaj daljinski pa mi pošalji na viber. Moram da uđem u bus, mama. Ajde uslikaj pa mi pošalji, važi…? Važi, reče mama i prekide vezu.
Nakon dve stanice mi ponovo zazvoni mobilni. Dudo…? Molim, mama..? Nema mi ga aparat na mobilnom. Koji aparat…? Foto aparat, kako koji…? Jesi rekla da ti uslikam i pošaljem… Jesam. Al’ ne piše nigde “foto“. A piše li možda kamera…? K-a-m-e-r-a…? Ne, Dudo, evo gledam… nema. A jel’ ima kod komšije…? Šta jel’ ima kod komšije…?
Ništa, mama, šalim se. Ajde uzmi one tatine naočare, na njih bolje vidiš… i sad opet uzmi daljinski… pa gore negde u prva dva tri reda, mora da ima negde taj sors. S-o-u-r-c-e… Jeste… source. Eto, bravo! I šta sad kaže..? Not cone..c…ted, reče Milanka. Mama, moram da siđem na sledećoj… Ajde zvaću te čim uđem u kuću, može…?
I kako ti je majka, upita Vlada. Majka…? Majka mi je uglavnom not konekted. Ajde molim te, pozovi je i objasni joj kako da nađe kanale. Jel’ se to baka igrala s daljinskim, upita Beba. Jeste. O, ne…! Zar opet…? Opet, rekoh i slegoh ramenima. Kakva je ona meni carica, reče Beba i ode u sobu. Ne javlja se, reče Vlada. Zovi na fiksni. Zvao sam. I…? Vreme do javljanja operatera je duže od dva minuta.
Duda Alapača: Ali od nove godine
Duda Alapača: Na slovo, na slovo