Categories Blog

Duda Alapača: Osamnaest, devetnaest, šta znam ja…

Bio mi rođendan, pre neki dan. Svi se nešto uzmuvali, a ja – k’o špricer.

Milanka obleće oko mene, zivka svaki čas, pa šta ćeš majka da ti umesi, hoćeš onu tortu s orasima ili voćnu… Neću, mama, ni jednu. Kako – ni jednu?! Tako, lepo. Na dijeti sam, a ionako nema ko da jede. A Beba? A Vlada? A gosti…? Kakvi gosti, mama, ne zovem nikoga. Biće valjda neka sedeljka, uporno će Milanka. Neće biti sedeljka, kažem. Jedva sam čekala i ovo malo slobodnih dana, pa sad još i svet da skupljam – nisam luda. Što se mene tiče, biće ležaljka. Kad legnem, ima da ne ustajem pet dana. Da nisi bolesna…? Nisam mama. Pa šta ti je onda, uvek si volela da slaviš rođendane… jesam, mama, u trećem srednje i nešto malo posle. Tada je bilo važno pozvati sve, i znane i neznane. Sada… Sada bi’ samo malo da iskuliram. Na svoj način. Dobro, reče Milanka. Al’ ja ću tortu da ti napravim, pa je ti na kraju baci ako hoćeš.

Piše: Duda Alapača

Mama, daj mi malo para, reče Beba. Što će ti? Ne smem da ti kažem. Da je koju godinu starija, zabrinula bih se, a ovako… Nemoj ništa da mi kupuješ, važi…? Ali, mama… rođendan ti je…. Jeste, ali ja najviše volim kad mi ti nešto nacrtaš ili napišeš, nego da mi kupuješ kojekakve gluporije. Ovako, kad znam da si ti nešto svojim rukama napravila, onda je to najvrednije na svetu. Unikat. A koliko godina sad imaš…? Četrdeset dve. Je li to puno, zabrinu se Beba. Ne znam, mila, možda jeste, možda i nije.

Šta da ti kupim, upita Vlada. Ništa. Daj, bolje reci šta ti treba nego da kupim neku glupost. Ne treba mi ništa, šta ti je… Dobro, ja ću tebi da dam pare, pa ti kupi sebi nešto… Ne daji mi pare, molim te. Dobro, onda biraj gde da te vodim. Kovač, Šaran, Reka… Ne treba, ne vodi me. Neću nigde da idem. Što..? Jesi li bolesna…? Nisam. I šta ste me svi napali s tom bolešću? Nisam bolesna, nije mi ništa, hoću samo da odmorim. Da odmoriš – na rođendan? – začudi se Vlada, poučen iskustvom od prethodnih rođendana, kada je broj gostiju u našoj kuću uveliko prevazilazio broj mesta za sedenje, neretko i za stajanje. Da, ponovih, da odmorim. Hoću da odmorim. Stariš li ti to, ljubavi…? Ne znam, možda.

Ja bih ti kupila poklon, ali nemam žute banke, reče Gaga. Plata tek tamo iza praznika. Možeš da dođeš kod mene i da uzmeš šta god poželiš. Velikodušniju ponudu ne možeš zamisliti. Samo mi muža, dete i one kožne čizme ne diraj. Njih neću, to imam. A ovo drugo – da znaš da ću razmisliti. Odavno šmekam onu tvoju lepu belu saksiju. Drvo života? E baš to, rekoh. Od svih stvari koje imam, ti ćeš da uzmeš cvet? Ne peglu za kosu, ne onaj novi Bulgarijev parfem, nego baš cvet…? Stariš li ti to, Dudili…? Ne znam. Možda.

I tako… Svaki je rođendan poseban na svoj način. Neko ga dočeka kako zna, neko kako zaslužuje. Ja, eto, nisam ni znala da zaslužujem i imam tako mnogo – želja, zagrljaja i dobrih duša oko sebe.

Sinoć me Maja moja pita ”jel’ te muž izveo..” Jeste. Izveo me, ako se to još može tako nazvati. Ne u kafanu, ne u restoran… izveo me u šetnju. Ajmo, rekao je. Gde…? Ma, samo se ti obuj. Trebam li se šminkati…? On odmahnu glavom. Odahnuh. Nije mi se išlo među svet, ionako. Gde ćemo…? Tu blizu, reče. Stigosmo do putića koji vodi ka šumi. Opa, znači tako, rekoh. Rešio si da me odvedeš duboko u šumu i ostaviš tamo, da ne znam da se vratim kući. Dosta si me trpeo, sve ove godine, a rođendan – to je tako prigodan datum da se čovek konačno reši žene. Mogao si mi reći, ponela bih bar neke mrvice hleba, da bacam usput, da znam kako da se vratim… Ni flašu vode nemam. Ali imaš flašu vina, reče Vlada i izvuče ispod jakne bocu rizlinga. Da nije malo kasno, upitah. Poslednji put sam sedela u parku s flašom vina i s društvom u četvrtom srednje. Za dobre stvari nikad nije kasno, reče Vlada, otvori flašu i otpi gutljaj. A čaše, upitah. Nema čaša, reče. Nije valjda da se gadiš da piješ posle mene…? Ko, ja…? Ma neeee, rekoh i povukoh dobar cug.

I tako… završismo na klackalici u pola jedanaest uveče. Kibiceri su kanda uživali u prizoru – dvoje ljudi od osamdesetsedam godina (u zbiru), se klackaju. Gore, dole, gore, dole… Uz U2 i Idole na jutjubu, muzika naše i vaše mladosti. I s Njim, na drugoj strani klackalice koji me gleda onako, znate vec, kao da sam i dalje ona klinka koja mu ostavlja poruke na vratima stana na Medaku, hiljadu devetsto devedeset i neke, brojke postaju nevažne…I zato, kad me pitaju koliko mi je godina – kažem – osamn’est, devetn’est, šta ja znam.

Ajmo kući, kažem. Zamantalo mi se od klackanja. Stariš li ti to, Dudili…? Ko, ja…? Šta ti pada na pamet…? Ni sad, ni za sto godina, nikad, nikad, nikad. Samo me spusti već jednom s te klackalice. Znaš da se bojim visine.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA