Categories Blog

Duda Alapača: Prezervacija i ostale boljke

Tako je, složi se Milanka. Pa nećeš valjda na onim tvojim travčicama da živiš…? Da bi radio, čoveku treba snaga, a da bi imao snage, mora i da jede. Ali stvarno da jede. Pa šta misliš ti, šta su naši stari jeli kad pođu na njivu…? Nisu sigurno brali maslačke usput, nego, brate, luka, slanine, hleba i to beloga, a ne one tvoje ”trulekse”…
Nisu to truleksi, mama, to je ekspandirani pririnač.

Dudo, prekide me majka, ono što ne umem da izgovorim, ja ne umem ni da jedem. I ne bi ni ti trebala, ako si pametna. Mnogo ste vi, deco, iskomplikovali taj vaš život. Jedete što se nikada nije jelo, pa onda i bolujete od čega se nikada nije bolovalo. Čuj – pred-dijabetes…? Il’ imaš šećer, il’ nemaš. Nema pre, nema posle. Nego ne znaju više šta bi od sebe, pa izmišljaju. Kaže Lenka pre neki dan… znaš onu Lenku što je živela blizu nas dok se nisu odselili…? E, Lenkina kćerka Maca, sećaš se Mace, išle ste na klizanje skupa… e Maca ti je neka velika čivija, radi za Nemce, dan i noć na poslu, jeste da ima platu, ali ne savija se u kući… i sretnem ti ja nju, pitam kako je kod kuće, kako su svi… kaže – ah, kako, moja Milanka, nismo nikako otkako nam se Maca razbolela. Juuuu, ja odma’ pomislim da nije ono najgore, malo malo pa čuješ, il’ su jajnici il’ na dojkama… evo…vidi…sva sam se naježila dok ti pričam… kaže, ma nije to, Mico, nego je sagorela. Na šta, pitam, jel’ vrela voda, zejtin, šta je…? Kaže, sagorela na poslu. Od struje..?

Nije, nije od struje, nego od posla. Puno radila pa pregorela, sagorela, ima, veli i sindrom za to… kad puno radiš, pa više ne možeš. Idi, mislim se, draga Lenka, pa nije čovek sijalica pa da pregori..?! Ne može to tek tako. Radili smo i mi pa nismo sagorevali… Umoriš se na poslu, dođeš kući, legneš, odmoriš pa sutra sve ispočetka. Ako baš ne pomaže, pošalju te dve nedelje u banju, mažeš se onim blatom i posle toga k’o nov. Sramota je bilo i reći da si umoran… Pa boli li je šta, upitam. Srce, pluća…? Ne, kaže. Ništa je ne boli, al’ samo spava, po ceo dan. Rekli joj da je na nervnoj bazi. Jašta, kad ne znaju šta bi drugo. Nego, ako je pametna, da batali malo taj posao, da se uda, rodi dete, a ne vazdan u onoj kancelariji… pa znaš li da im se prozori ne otvaraju, kako čovek da se ne razboli kad im samo upumpavaju jedan te isti vazduh… Kome se ne bi prispavalo..? A ti… gde ćeš ti…? Nisi ni okusila paprike…!
Moram da idem, mama, žurim…

Ih, ti stalno žuriš. Ništa, spakovaću ti pa ponesi. Al’ nemoj da zafrljačiš u prvi kontejner, zvaću Bebu da pitam dal’ si pojela, kazaće ona meni…
Poješću, Milanka, stvarno ću pojesti.
I ne brini za tu tvoju prezervaciju.
Rezistenciju, mama.
Dobro, šta god… al’ nemoj da brineš, nećeš, jel’ da, obećaj majci svojoj, jedinoj…
Obećavam, mama.
I javi se kad stigneš, molim te. Znaš da brinem, noć je.

1 komentar

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

TAKOĐE ZANIMLJIVO!

ESTETICA magazin

IDEJE ZA UREĐENJE DOMA